Nedelja na ponedeljak je. U Beogradu pada kiša. Tih je i mračan. Jasno se čuje kapanje i tupkanje sitnih graški vode. Zvezdara spava, sutra je radni dan. Ulične svetiljke različitih boja, sa blagim treperenjem čine da mokar beton podseća na odraz zalaska Sunca u mutnoj vodi Dunava. Pored svog njegovog sivila, taj grad u sebi krije neke čarobne trenutke, koje otkriva povremeno i samo u milisekundama. Retkima poklanja tu čast da osete i vide njegovu davno zaboravljenu lepotu.
Na uglu Igmanske i Vojvode Brane, u sedmospratnici broja trideset i sedam, na sedmom spratu, u stanu trideset i sedam vlada tišina. Iza novih, belih vrata, jedna osoba ne može da zaspi.
Povijena je u ćebe koje joj je majka spakovala kada je konačno, prvi i poslednji put, otišla iz rodnog grada. Krv-crveni pramenovi kose ispadali su iz neuredne punđe. Naspram nje je bilo ogledalo okrenuto tako da ne može da vidi sopstveni odraz, a odmah kraj njega polica sa uspomenama iz prošlog života, onog kojeg je ostavila za sobom. Dvadesetak pročitanih knjiga, po koja fotografija, i gomila đubreta za koju ni sama nije bila sigurna zašto i dalje čuva.
Ni jedna od tih stvari nije opisivala ono što je ona danas.
Rođena je varošici koja se nalazi tik uz granicu Rumunije. Otac joj je hrvatskog porekla, vojno lice, inteligentan čovek, čudan, osoba koja se nikada nije mogla prilagoditi društvu. Ona je bila njegova kopija. Buntovnik. Bili su povezani na neki čudan način. Kada bi prijateljima pričala o njemu uvek je govorila mnogo, birala je pažljivo reči, želela je da bude sigurna da će uspeti tačno da opiše njegovu svaku vrlinu. Počinjala bi sa pričom kako je sa par meseci spavala na njegovom dlanu, ne budeći se celu noći. On bi legao pored njene majke u krevet, uzeo je i postavio na otvoreni dlan, a ona bi odmah zaspala. Nastavljala bi sa pričom kako su imali poseban način da jedno drugom kažu koliko se vole. On bi je pitao koliko ga voli, a ona bi šakom pokazivala pet prstića, izgovarajući glasno, tako da svi čuju, taj, za nju tada, tako veliki i važan broj. Za vreme NATO bombardovanja su ga često pozivali da dežura u kasarnama, dok je ona sa majkom i sestrom odlazila u podrum zgrade u kojoj su živeli. Imali su psa, ženku Munju, koju su i ona i otac voleli kao petog člana porodice. Jednom je, po povratku iz kasarne, sišao u sklonište gde su se stanari zajedno sa njih tri okupili nakon oglašavanja sirene, i objasnio da će sedeti u stanu, sa Munjom, kako ona ne bi bila sama i uplašena. U njenim očima, tada, a i sada, svaki put kada prepriča taj događaj, on je heroj. Volela je to što je umeo da voli toliko silno, bezuslovno i jednostavno. Oni koji su bili spremni da je slušaju, mogli su da čuju koliko ljudi ga poštuje, i na koji način se o njemu govori u varošici. Naglašavala bi da on ne pije, i kako je to čudno za vojna lica koja su bila u ratovima, da je ostavio alkohol jako davno, i da ga nikada nije videla pijanog, kao mnoge druge očeve. Gaseći cigaretu bi uzdahnula, i objasnila da je on samo jednog dana odlučio da više ne puši, i da više nikada nije zapalio cigaretu, a onda bi dodala da joj je žao što nema tako jak karakter kao on, već je povukla na majku.
Sa nekih šest godina ju je odveo na trening taekwondoa, u koji se večno zaljubila,za koji je pritom bila izuzetno talentovana. Objašnjavala bi da je to skup sport, da takmičenja i putovanja koštaju mnogo, da za njihova tada, vrlo skromna primanja nije uvek mogla da se takmiči, ali da on nikada nije odustajao od nje, već je nalazio načine da joj omogući da ode gde god je trebalo ići. Sve što je ona trebala da radi jeste da donosi zlatne medalje, što je i činila. Zastala bi u priči, prisećajući se njegovog osmeha po povratku. U prvom razredu srednje škole odlučila je da odustane od treninga. Misli da je to prvi put kada se razočarao u nju.
Mrzela je sebe što ga je u više navrata razočarala. U srednjoj školi je ponavljala razred. Bio je užasno ljut na nju, ne zbog toga što je pala godinu, već zbog toga što je video previše svojih osobina u njoj koje su dovele do toga. Ljutio se na njenu pravednost, bunovništvo i činjenicu da ne ume da prećuti. Ali čak i tada, pored svega što mu je priredila, imala je njegovu podršku.
I uvek bi preduge monologe o ocu završavala rečima – Nedostaje mi, svakodevno. – paleći zatim cigaretu, i ispuštajući dim sasvim lagano, kao da ga čika da se pojavi i kaže joj milioniti put koliko mrzi tu njenu ružnu naviku.
Uzela je paklicu i otvorila je. U njoj bila samo jedna cigareta. Kao i svako drugo veče, kada joj ih je ponestajalo, zapalila je i popušila. Ustala i obukla se u crne uske pantalone, koje su pomalo spadale sa njenih uzanih kukova, navukla crni dukser i proverila kako izgleda u ogledalu. Nije volela da izlazi iz stana ako se tog dana nije osećala lepo, jako su retki bili ljudi koji su je mogli zateći bez šminke, i jako posebni u njenom životu, jer su samo takvi mogli da je prihvate u, po njenom mišljenju, najgorem izdanju. Uzela je ključeve i novac, i izašla iz stana. Volela je da pravi kratke šetnje po kraju u sred noći, svratila je do obližnje trafike, i kupila najjeftinije cigarete. Nastavila je do klupe u parku preko puta njene zgrade. Volela je da popuši prvu cigaretu iz paklice tu, na svežem vazduhu, u tišini, osluškujući tuđe snove. Stigla joj je poruka. Još jedan od onih momaka sa kojima je u pijanom zanosu neko davno veče završila u krevetu.
– Gde si?
Samo je vratila telefon u džep. Prošaputala je sebi u bradu.
– Nema me.
Bila je svesna zbog čega joj se javlja. Prezirala ga je jer u njoj nije video ogromnu potrebu za ljubavlju koju je tako jasno iskazivala svakim svojim postupkom. Nije želela još jednu kres šemu. Bilo joj je dosta skrivanja po zamračenim stanovima i još mračnijim klubovima. Bilo joj je dosta muškaraca koji je pozivaju u tri ujutru da pogledaju film, a kada stigne brže bolje svlače sa nje svu pažljivo uklopljenu crnu garderobu, rukama kvare njenu pravilno isfeniranu kosu, razmazuju satima brižno mazanu šminku, da bi samo petnaestak minuta kasnije istresli na njen stomak sav sadržaj testisa, a zatim je ponudili čajem. Nerviralo ju je što bi tek tada pokušali da budu nežni, praveći se da to uvek ide takvim redosledom. Neki bi prstima prelazili preko jedne jedine tetovaže na njenom telu. Uvek bi sklonila tu šaku koja je vređala njeno značenje dodirima. Setila bi se tate, i koliko on voli njenu majku, zatim dana kada je sa njim otišla da ostavi taj trag na svom telu, i zabolelo bi je što jedna takva muška ruka misli da ima pravo da oseti nešto što tako vredno za nju, kao tih deset slova koja su ispisana očevom rukom. Drugi bi se čudili nežnosti njene kože, kao da su potpuno nesvesni činjenice da je svakodnevno nakon duge i tople kupke na sebe nanosila velike količine krema i pomada, kako bi jednog dana, nakon što ga je konačno pronašla, onog koji je će voleti, omogućila da poljubi svaki milimetar njenog tela i zatim izgovori da je to jedna od njegovih omiljenih stvari kod nje. Šaputali su joj stvari koje je želela da čuje, misleći da je poznaju, i uvek su bili u krivu. Nasmejala bi im se i rekla da mora da krene, jer ostajanje nije deo dogovora. Kratak pozdrav na vratima, i svako se vraća u svoj svet.
Vratila se u stan i svukla crnilo sa sebe. Kraljica koja se vraća svom prestolu. Bila je vrlo mršava, uzanog struka i male zadnjice, sa čvrstim grudima i malo izbačenim stomakom, lepe i izražene ključnjače. Slabo svetlo stone lampe je laskalo njenoj figuri. Svaki put kada bi skidala odeću izgledalo je kao da izvodi predstavu u kojoj bi joj bez pogovora pripala glavna uloga. Skidala bi je lagano, pažljivo. Donji veš bi klizio niz njenu kožu, u očima nekog posmatrača, čini se satima. Uredno bi slagala odeću i vraćala je u veliki, tamni, zidni orman, pažljivo ga zatvarajući. Čuvao je njena lica, njene kostime. Naga bi se smeštala na isto mesto svake večeri. Tik uz prozor tako da može da oseti čitav grad i zemlju pod nogama, iznad svih, na sigurnoj visini sedmog sprata i neba.
Ta soba, to mesto, bili su njeno sklonište. Neretko je bežala u taj kutak, gubeći sate u sopstvenim mislima. Nije volela događanja i prevelike skupove ljudi, tada bi se osećala usamljenije nego kada je zaista bila sama. Uživala je u samoprouzrokovanoj izolaciji, i slobodi sopstvenog duha, bez šminke, odeće ili pogleda uperenih u sve što je bilo drugačije na njoj, šepurila bi se svojim manama po stanu, pregledajući svaki deo sopstvenog tela i uma. Skuvala bi sebi čaj i birala jednu od previše puta pročitanih knjiga. Požutele stranice bi se same otvarale na mestima koje je obožavala, pružajući joj savšenu utehu i beg. Sloboda u zatvorenom prostoru. Ironija odzvanja.
Zvuk njene omiljene pesme prekinuo je performans, trgnuvši je grubo. Protegla se, i ispružila tananu ruku ka telefonu. Na ekranu je generičkim slovima bilo ispisano muško ime.
– Halo?
– Spavaš li?
– Znaš da ne spavam nikada u ovo vreme, zašto me to uvek pitaš?
– Zašto mi ne odgovaraš na poruke?
– Zauzeta sam.
– Opet izvodiš striptiz po stanu i privlačiš manijake, a stalno kukaš kako ne možeš da upoznaš normalnog muškarca.
– Ne tiče te se šta ja radim kada sam sama. Ja nikada ne bih upotrebila reč “normalan”. Šta ti treba? – odbrusila je.
– Hteo sam da te vidim.
– Video si me više puta. Celu.
– Zbog čega si tako hladna?
– Nisam. Samo sam zauzeta.
– Dođi…
– Umorna sam.
– Dođi i ostani.
– Matej, uvek me zoveš ovako kasno.
– Zato što znam da si uvek budna. Dođi. Želim da te vidim. I ostavi tu knjigu, čitala si je najmanje sto puta do sada. Zolina “Nana” pretpostavljam.
– Da. Dolazim za petnaest minuta.
Upoznala je Mateja preko zajedničkih prijatelja, na jednoj od mnogo kućnih žurki. U vreme kada su se sreli, bio je u vezi, ali su ubrzo potom raskinuli. Stariji je šest godina, i podseća je na to svakom prilikom. Prvi put ju je poljubio u parku kod Ušća. Sasvim svakidašnje letnje veče. Vraćali su se kući, i zapričavši se zaostali za društvom. Dala mu je da joj pridrži torbu dok ona obuče džemper. Privukao se i ukrao poljubac. Kratak, brz, jedan od onih što ne ostavljaju traga. Nastavio je sa pričom o filmu koji je ostavio najjači utisak na njega, praveći se da se ništa nije dogodilo. Često su se sretali i provodili vreme zajedno, mogla da priča sa njim o svemu. Dopada joj se kako izgleda. Ošišan do glave, istetoviran, u crnoj garderobi kakvu bi ona birala svom muškarcu. Grub je, voli prljav seks, brz, prazan. Takav je i u komunikaciji sa njom, bar onda kada ne želi ništa od nje. Nekada je vređa, a nekada joj tepa svim onim izlizanim imenima koje muškarci koriste. To joj smeta. Sve joj smeta. Nije sigurna da li joj je prijatelj ili nešto više od toga, ali ga čuva kao plan B. Ne može sebe da zamisli u vezi sa njim, ali istovremeno ne poriče neopisivu i neodoljivu potrebu da mu dozvoli da je zaštiti. Nije bila sigurna da li je spremna da mu se prepusti, da mu omogući da je razori i uništi.
Devojkakojačeka's Blog 