Želim mu.

Ovaj maj je kao i svaki doneo Sunce, mirisna jutra i lepotu na beogradske ulice. Svo ono sivilo zime je obojio osmesima, letnjim haljinama i žamorom. Međutim, doneo je neke uspomene, nikada stvarno zaboravljene već samo potisnute što dublje u sećanje. Ovog maja više nisam u Vršcu, moj život je sada ovde, i možda nema mesta i lica koja me podsećaju, ali su majske ruže, koje sam danas na putu do kuće kupila, zaboravivši koji je datum, iste… Isto mirišu. Taj miris mi je skrenuo pogled na kalendar. Četvrti je maj. Danas mu je rođendan. Do sada sam mu svake godine slala poruku, ali ni jedne nisam dobila odgovor.Znam da ih je pročitao. Ove godine to nisam učinila. Sedela sam na terasi, gledala u vazu sa ružama i osmehivala se. Setila sam svega. I tako sam sedela, sećala se i razmišljala.  Da li zaista prestajemo da volimo ljude koje smo nekada tako jako, bezuslovno i svom biti voleli ili ipak jednim malim delom srca zauvek volimo? I dalje nemam odgovor, ali rado sedim sama i podsećam se najlepših trenutaka provedenih sa njime, posle toliko vremena. Izgubili smo kontakt, ne znam kako je. Pokušala sam da saznam, ali nisam nikada dobila odgovor. Verujem da je dobro i da je srećan, da i on sedi negde na nekoj terasi i, kao ja, gleda u čitav grad pred nogama i priseća se prvog maja dve hiljade i desete godine i smeši se. Polako mu se sve vraća, ulica Heroja Pinkija, lipa u njoj, jedna stena na vršačkom bregu, beli baloni, crvena svetla semafora, bela posteljina, zelena šoljica gorke, turske kafe, Konstantina Simonova i mene.

Ako čitaš ovo, srećan ti rođendan. Nadam se da si srećan, jer upravo to ono što ti želim. Da se zauvek smeješ, i da imaš nekoga ko te voli.

 

Advertisements
Želim mu.

Poezija?

Najlepša poezija je ispisana na koži, prstima voljene osobe bez upotrebe i jedne reči. I samo u potpunoj tišini, vlažnom i teškom vazduhu, sudaru dva tela, kada se koža oznoji i napupi, se može osetiti pod prstima, kao tanani ožiljci svih ranijih ljubavi.  Poput mape je, mali vodič u prošlost, sadašnjost i budućnost, u neke dubine gde pogledi i reči ne dopiru. Svi ih nosimo, te neprevodive i nepredvidive hijeroglife, tragove, otiske, da smo nekada bili, jesmo, ili ćemo tek biti voljeni. Ljubav je nevidljivo ali trajno mastilo, a prsti su nam naliv pera.

Dođi da te išaram.

Poezija?

Ako ti napišem pismo

Ako ti napišem pismo hoćeš li ga pročitati onako kako bih ja to želela?

Kradom, van vidokruga svih zloslutnih očiju, jer ova hartija je samo tvoja i niko je drugi ne bi shvatio. Smešten udobno na krevetu čiji dušek i posteljina još uvek čuvaju naše tajne, razgovore i snove i sad.  Uz šolju toplog crnog čaja sa malo mleka u sećanje na mene, jer znaš  koliko volim njegov ukus. Sričući polako, sebi u bradu kako bi te reči shvatio baš onako kako sam želela. Prstom polako dodirujuću svako slovo koje je moja ruka napisala. U jednom dahu, ne oklevajući ni trenutka kada vidiš od koga je.

Ako obećaš da ćeš ga tako čitati onog trena kada bude pristiglo na tvoju adresu, evo ga. Evo mog pisma.

Još uvek si muzika moga uha. Slatko – gorki ukus mojeg nepca. Tanana nit između sna i jave.
Još uvek si šaptaj vetra. Pogled koji se gubi u daljini. Haotična misao mog uma.

Eto mog pisma.

 

Ako ti napišem pismo

Gorko sladunjava ljubav

Ledjima okrenut naspram sveta, moja zastita, sigurnost, utvrdjenje koje niko ne moze osvojiti, urusiti, unistiti…. A opet, ja naspram njega. Opkoljena tim golemim zidinama od mesa, suza i osmeha, ogoljena, sirova i sama. Istovremeno me je mogao zastititi i razoriti. Prepustila sam mu se, sasvim, a uporedo se ustezala i stiskala sopstveno srce sakama koje je on grcevito pokusavao da razgrne. Jedna velika borba na tako malom prostoru, tu u krevetu.  Kakva kontradiktornost, ljubav. Dati nekome moc da te unisti, a verovati da to nece uciniti.  Imati taj izbor pred sobom, cuvati od samoga sebe. Kakav osecaj… Bozanski? Za njega, verujem, jeste.

Gorko sladunjava ljubav

Prvi avgust.

Prvog avgusta 1952. godine rodjen je Zoran Djindjic. Prvog avgusta 1952. godine rodjena je nada za Srbiju, a da toga niko nije bio ni svestan. Mnogo godina kasnije Zoran Djindjic je ucinio sve sto je bilo u njegovoj moci da mi kao narod konacno sazrimo, odrastemo, prihvatimo se posla koji smo decenijama odlagali. Da je Zoran bio sebican covek koji nije mario za svoju zemlju i ljude u njoj verovatno bi jos bio ziv, mozda bi bio predavac na nekom od nemackih fakulteta, njegova deca bi odrasla uz oca, a njegova supruga Ruzica Djindjic bi i dalje imala svog supruga, podrsku, sigurnost. Ali Zoran nije bio sebican covek. Zoran je voleo Srbiju. Izgleda da Srbija nije dovoljno volela Zorana, nije mu pruzala dovoljno podrske, nije slusala dovoljno pazljivo sta joj je govorio, nije se dovoljno probudila. To nije bila njegova krivica vec nasa.

Zoran bi na danasnji dan napunio 60 godina.

Srecan ti rodjendan Zorane. Ne brini, ima nas jos koji verujemo u onu Srbiju u koju si ti verovao. Jos se trudimo da preskacemo po tri koraka i borimo se protiv raznih Golijata.

 

Prvi avgust.

Ne krpiti, vec odstraniti

Pre nego sto krenem da pisem ono o cemu sam planirala zelim da se izvinim onima koji ne zele da citaju, slusaju ili gledaju o politici i politiku. U potpunosti se slazem sa svima Vama koji imate takav stav, i ja to inace radim, ali sada jednostavno imam potrebu da napisem makar par recenica. Takodje se izvinjavam i za prethodna dva posta, doduse onaj prvi je manje politicke sadrzine nego onaj drugi.

Uh gde da krenem….?

Ko je ubio Zorana Djindjica i zasto?

Proslo je osam godina, a mi jos ne znamo.

Da, znamo ko je pucao ali ne i ko je izdao naredbu, niti ko je isplanirao atentat, niti koliko ljudi stoji iza svega toga. Ne znam za Vas, ali JA ZELIM DA ZNAM.

Mislim da je najveca Djindjiceva greska sto je nasu vladu nakon 5. oktobra krpio medicinskim koncem, pokusavajuci da odstani onaj tumor koji se smestio tik u srce Srbije i opkolio se metastazama iz vlade. I uspeo je, ali je zaboravio – Gde je jedan, tu su dva. – misleci da ce sledeci doktor zvani Evropska Unija otkloniti onaj drugi veliki, nabubreli tumor koji je rastao svakim danom sve vise i vise, stvarajuci nove metastaze na sve strane u trupu jadne Srbije.

Mozda bi i stigli do EU, ali ipak je metak bio brzi.

Previse je verovao. I mi smo verovali.

Trebalo je skalperom odstraniti sve zagadjeno, usaditi sasvim novo. Sve tumore i druge boljke iseci i izbaciti da trunu po strani.

Ali nije bilo tako. Nije bilo dovoljno vremena da bude tako.

I eto nas sad. Osam godina kasnije. I dalje u neznanju, nesto blizi cilju ka kojem nas je trcecim korakom vodio Zoran. Nismo nista pametniji, niti pozitivniji. A i kako bismo bili kada su onog dana sa Zoranom ubili i ono malo nade koje smo imali.

Igramo kolo sa vremenom – Jedan korak napred, a dva nazad, i tako u nedogled, a oni „odozgo“ sviraju gusle i smeskaju se prostim seljacima u oru.

Danas mi je majka prvi put rekla – Sine, ti imas buducnost. Ali ona nije ovde.

I to me je tako zabolelo.

Ne krpiti, vec odstraniti

Pismo #1

Ljubavi,

Znam, nije me bilo dugo.

Mnogo vremena mi je trebalo da ono sto osecam i zelim pretocim u reci.

Znas ponekad je tesko naci rec koja odgovara onome sto se odvija u coveku, prosto nekada reci nisu dovoljne. Znam, zapitaces se onda sto ti nisam crtala kao ranije sto sam radila, ali nazalost ni to mi nije islo.

Gde si? Gde si svo ovo vreme?! Znas da ne umem sama sa sobom izaci na kraj. Stalno se pitam gde si, ponekad mi toliko nedostajes da osecam kako me koza, svaka kost, svaki misic i njegovo svako i najtananije vlakno bole. Lutam, koracam a ne znam ni kuda, ni zasto. Gledam a ne vidim nista sem tebe. Slusam a ne cujem. I zato te pitam, gde si?!

Molim te, pozuri kuci.

Cekam te.

Pismo #1