O izgubljenom novčaniku i pronađenoj sreći

Svima nam se bar jednom u životu dogodilo da izgubimo nešto, bilo da je to telefon, novac, ključevi ili pak nešto sitno, nikome sem nama važno. Posle večeri karaoka, na kojima se, moram priznati, nisam proslavila ali sam se i te kako dobro provela (čitaj: par meduški i par točenih piva), nekako sam uspela da izgubim novčanik, koji je u tom trenutku pronalazaču bio prazan, ali za mene je nosio u sebi jedno veliko bogatstvo.

Nakon što sam došla do bankomata, želeći da podignem crkavicu koja je preostala na kartici, shvatila sam da ga nema i panično preturala po torbi, zatim otrčala nazad do lokala. Međutim, kao i moja torba, on je bio prazan, a novčanika nije bilo nigde. Svako prvo pomisli na ličnu kartu, kartice i izgubljeni novac, no meni je, u tom treutku na umu bilo par papirića, slika i vrednih uspomena. Pored četrdeset dinara i gomile računa u njemu nalazile su se slike moje porodice, prijatelja, i nekih davno prošlih ljubavi, neki crteži koji su samo meni imali smisla, neke poruke žvrljane u brzini i jedan dolar koji sam dobila za sreću.

Na putu do kuće isplakala sam sve kiše za ovu godinu, svesna činjenice da ću ličnu kartu ponovo izvaditi, novu karticu dobiti, ali da te uspomene nikada neću uspeti da vratim.

Negde na pola puta do kuće i dehidratacije mi je javljeno da je novčanik pronađen, da je sve još u njemu i da ga mogu pokupiti sutra. Bila sam neizmerno zahvalna i sretna. Došla sam kući i legla da spavam.

Ujutru, sa velikim mamurlukom i još većim osećajem da mi nedostaje deo tela, duše, sebe, čekala sam da mi se pošten pronalazač javi.

Javila se devojka sa neverovatnom pričom.

Nakon mog odlaska iz kafića, neki belgijanci, sa kojima se ona združila, su pronašli novčanik, i pitali je da li me poznaje. Slučajnost je čudo, bila je bliska sa cimerom moje sestre. Jedan od belgijanaca je odlučio da zadrži dolar, jer je svoj prethodno izgubio.

Tako sam ja sutradan, ne znam da li zbog dolara koji donosi sreću, ili pak zbog nekih drugih razloga, dobila svoj novčanik nazad, ali se i podsetila koliko su upravo te sitnice bitne i koliko zapravo čine život. Često ih nismo svesni. One nas okružuju i navikli smo da su uvek tu, na dohvat ruke, međutim, tek kada ih izgubimo shvatimo koliko su nam značajne i važne.

Ponovo sam pregledala uspomene, fotografije i papiriće, uredno ih složila i sa osmehom pošla kući. U Ruzveltovoj sam srela baku koja prosi, podigla novac sa kartice i dala joj. Nekako sam želela da se odužim univerzumu, belgijancima i devojci što su mi vratili taj mali, ali bitan deo mene.

Advertisements
O izgubljenom novčaniku i pronađenoj sreći

Svakakvi i nikakvi.

Crvena sam,

Plava sam,

Žuta sam,

Zelena sam,

Indigo sam,

Ljubičasta sam,

Roza sam,

I narandžasta,

Malo sam crna,

Malo bela,

Ima i sive u meni.

I tako svakakva, svima dođem nikakva.

Čekam tebe, koji si isto tako,

Crven, plav, žut, zelen, indigo, ljubičast, roz, narandžast, crn, beo i pomalo siv.

Tebe, za kog ne znam postojiš li,

A nadam se da da,

Malo se plašim da ne.

Ili će te tek neko napraviti, greškom, povrediće te, ili usrećiti, pa ćeš postati kao ja.

Čekam da te upoznam, i znam da ću istog trena prepoznati da si to ti,

Kojeg sam toliko čekala.

I onda više neću biti svakakva, niti nikakva, biću ista.

Ista kao ti.

Postojaće moj par.

Bićemo par svakakvih, ali nikakvih.

Zajedno.

Svakakvi i nikakvi.

Želim mu.

Ovaj maj je kao i svaki doneo Sunce, mirisna jutra i lepotu na beogradske ulice. Svo ono sivilo zime je obojio osmesima, letnjim haljinama i žamorom. Međutim, doneo je neke uspomene, nikada stvarno zaboravljene već samo potisnute što dublje u sećanje. Ovog maja više nisam u Vršcu, moj život je sada ovde, i možda nema mesta i lica koja me podsećaju, ali su majske ruže, koje sam danas na putu do kuće kupila, zaboravivši koji je datum, iste… Isto mirišu. Taj miris mi je skrenuo pogled na kalendar. Četvrti je maj. Danas mu je rođendan. Do sada sam mu svake godine slala poruku, ali ni jedne nisam dobila odgovor.Znam da ih je pročitao. Ove godine to nisam učinila. Sedela sam na terasi, gledala u vazu sa ružama i osmehivala se. Setila sam svega. I tako sam sedela, sećala se i razmišljala.  Da li zaista prestajemo da volimo ljude koje smo nekada tako jako, bezuslovno i svom biti voleli ili ipak jednim malim delom srca zauvek volimo? I dalje nemam odgovor, ali rado sedim sama i podsećam se najlepših trenutaka provedenih sa njime, posle toliko vremena. Izgubili smo kontakt, ne znam kako je. Pokušala sam da saznam, ali nisam nikada dobila odgovor. Verujem da je dobro i da je srećan, da i on sedi negde na nekoj terasi i, kao ja, gleda u čitav grad pred nogama i priseća se prvog maja dve hiljade i desete godine i smeši se. Polako mu se sve vraća, ulica Heroja Pinkija, lipa u njoj, jedna stena na vršačkom bregu, beli baloni, crvena svetla semafora, bela posteljina, zelena šoljica gorke, turske kafe, Konstantina Simonova i mene.

Ako čitaš ovo, srećan ti rođendan. Nadam se da si srećan, jer upravo to ono što ti želim. Da se zauvek smeješ, i da imaš nekoga ko te voli.

 

Želim mu.

Naš prvi poljubac

Zvao se Aleksej. Bio je neobičan. Naizgled staložen, miran i blag. Uvek se osmehivao; pa i te večeri. Često smo se sretali, zapravo, uvek je bio u mojoj blizini. Posmatrao me je. Na trenutke sam mogla osetiti kako mi njegovi pogledi kradomice dodiruju lice, laganim potezima, prelazeći preko jagodica i nežno, jedva primetno se zaustavljajući na usnama. Ja sam zanesena alkoholom i muzikom njihala telom ritmično, čikajući ga da se drzne i priđe mi. Vreme se zaustavilo uvukavši nas u večnost, puštajući da nas sati mimoilaze. Nisam marila za to. Čini mi se da nije ni on.

Muzika je usporila. Stala sam. U tom trenutku nije bilo misli u mojoj glavi.

Prišao mi je, dovoljno blizu da vidim svaku trepavicu njegovog crnog oka. Ne izgovorivši ništa, naslonio je svoje usne na moje.

Nije bilo vatrometa, ni zvona, već samo tišine, one bele, transcendentne, bez i jednog jedinog zvuka sem jedva čujnih otkucaja dva čovečija srca.

Trenutak savršenstva.

Naš prvi poljubac

Prvi avgust.

Prvog avgusta 1952. godine rodjen je Zoran Djindjic. Prvog avgusta 1952. godine rodjena je nada za Srbiju, a da toga niko nije bio ni svestan. Mnogo godina kasnije Zoran Djindjic je ucinio sve sto je bilo u njegovoj moci da mi kao narod konacno sazrimo, odrastemo, prihvatimo se posla koji smo decenijama odlagali. Da je Zoran bio sebican covek koji nije mario za svoju zemlju i ljude u njoj verovatno bi jos bio ziv, mozda bi bio predavac na nekom od nemackih fakulteta, njegova deca bi odrasla uz oca, a njegova supruga Ruzica Djindjic bi i dalje imala svog supruga, podrsku, sigurnost. Ali Zoran nije bio sebican covek. Zoran je voleo Srbiju. Izgleda da Srbija nije dovoljno volela Zorana, nije mu pruzala dovoljno podrske, nije slusala dovoljno pazljivo sta joj je govorio, nije se dovoljno probudila. To nije bila njegova krivica vec nasa.

Zoran bi na danasnji dan napunio 60 godina.

Srecan ti rodjendan Zorane. Ne brini, ima nas jos koji verujemo u onu Srbiju u koju si ti verovao. Jos se trudimo da preskacemo po tri koraka i borimo se protiv raznih Golijata.

 

Prvi avgust.

I’ve lost the war, but at least the battle is mine

Ako se ikada vratis zatecices praznocu, ja vise nisam tu.

Krenula sam.

Bezbrizno.

Ranac sam natrpala praznim papirima, novim tek zarezanim olovkama. U malu pregradu ubacila sam mali zamotuljak od ljubicastog stofa u koji sam pazljivo spakovala pokvareno srce.

Jedanu grancicu lavande sam udenula u kosu.

Jorgovan vise ne mirisem.

Ni majske ruze.

Volim novo cvece.

I kosu sam rasplela. Ne nosim vise cvrste pletenice. Ni tvoju sliku u praznom novcaniku koji sam onomad kupila samo da zbog toga.

Svet mirise toliko drugacije sada, krece se brze, visprenije, a ja.. Ja sednem na klupu i uzivam.

Tabanam po sveze pokosenoj travi.

Kada se kisa spusti izadjem na ulicu i posmatram ljude kako zure i beze, pritom gledajuci me cudno.

Zimi stanem na prozor, gledam ih sa osmog sprata, i opet vidim borbu malih, uplasenih spermatozoida – ko ce pre stici do svog cilja.

I smejem se. Kako smo prosti.

„Leave a mark“ – „Ostavi traga“

Izgubili ste se na putu do cilja, i za vama ostace samo novac.

Onaj isti novac koji ce vec sutra neko drugi, veci posedovati.

Neko ko je ostavio traga.

Smejem se jer svi cemo mi na kraju biti samo price koje mogu ali ne moraju biti ispricane.

Zatecices praznocu, ja sam krenula.

Bosa.

Otisla da ostavim traga.

I nikad necu umreti.

Cak i kad se to desi.

Ostace trag mojih stopala pa makar i u tek polozenom betonu u ulici Feliksa Milekera, pored zute kuce nemacke arhitekture.

I’ve lost the war, but at least the battle is mine

Ne krpiti, vec odstraniti

Pre nego sto krenem da pisem ono o cemu sam planirala zelim da se izvinim onima koji ne zele da citaju, slusaju ili gledaju o politici i politiku. U potpunosti se slazem sa svima Vama koji imate takav stav, i ja to inace radim, ali sada jednostavno imam potrebu da napisem makar par recenica. Takodje se izvinjavam i za prethodna dva posta, doduse onaj prvi je manje politicke sadrzine nego onaj drugi.

Uh gde da krenem….?

Ko je ubio Zorana Djindjica i zasto?

Proslo je osam godina, a mi jos ne znamo.

Da, znamo ko je pucao ali ne i ko je izdao naredbu, niti ko je isplanirao atentat, niti koliko ljudi stoji iza svega toga. Ne znam za Vas, ali JA ZELIM DA ZNAM.

Mislim da je najveca Djindjiceva greska sto je nasu vladu nakon 5. oktobra krpio medicinskim koncem, pokusavajuci da odstani onaj tumor koji se smestio tik u srce Srbije i opkolio se metastazama iz vlade. I uspeo je, ali je zaboravio – Gde je jedan, tu su dva. – misleci da ce sledeci doktor zvani Evropska Unija otkloniti onaj drugi veliki, nabubreli tumor koji je rastao svakim danom sve vise i vise, stvarajuci nove metastaze na sve strane u trupu jadne Srbije.

Mozda bi i stigli do EU, ali ipak je metak bio brzi.

Previse je verovao. I mi smo verovali.

Trebalo je skalperom odstraniti sve zagadjeno, usaditi sasvim novo. Sve tumore i druge boljke iseci i izbaciti da trunu po strani.

Ali nije bilo tako. Nije bilo dovoljno vremena da bude tako.

I eto nas sad. Osam godina kasnije. I dalje u neznanju, nesto blizi cilju ka kojem nas je trcecim korakom vodio Zoran. Nismo nista pametniji, niti pozitivniji. A i kako bismo bili kada su onog dana sa Zoranom ubili i ono malo nade koje smo imali.

Igramo kolo sa vremenom – Jedan korak napred, a dva nazad, i tako u nedogled, a oni „odozgo“ sviraju gusle i smeskaju se prostim seljacima u oru.

Danas mi je majka prvi put rekla – Sine, ti imas buducnost. Ali ona nije ovde.

I to me je tako zabolelo.

Ne krpiti, vec odstraniti