Deo #1

Nedelja na ponedeljak je. U Beogradu pada kiša. Tih je i mračan. Jasno se čuje kapanje i tupkanje sitnih graški vode. Zvezdara spava, sutra je radni dan. Ulične svetiljke različitih boja, sa blagim treperenjem čine da mokar beton podseća na odraz zalaska Sunca u mutnoj vodi Dunava. Pored svog njegovog sivila, taj grad u sebi krije neke čarobne trenutke, koje otkriva povremeno i samo u milisekundama. Retkima poklanja tu čast da osete i vide njegovu davno zaboravljenu lepotu.

Na uglu Igmanske i Vojvode Brane, u sedmospratnici broja trideset i sedam, na sedmom spratu, u stanu trideset i sedam vlada tišina. Iza novih, belih vrata, jedna osoba ne može da zaspi.

Povijena je u ćebe koje joj je majka spakovala kada je konačno, prvi i poslednji put, otišla iz rodnog grada. Krv-crveni pramenovi kose ispadali su iz neuredne punđe. Naspram nje je bilo ogledalo okrenuto tako da ne može da vidi sopstveni odraz, a odmah kraj njega polica sa uspomenama iz prošlog života, onog kojeg je ostavila za sobom. Dvadesetak pročitanih knjiga, po koja fotografija, i gomila đubreta za koju ni sama nije bila sigurna zašto i dalje čuva.

Ni jedna od tih stvari nije opisivala ono što je ona danas.

Rođena je varošici koja se nalazi tik uz granicu Rumunije. Otac joj je hrvatskog porekla, vojno lice, inteligentan čovek, čudan, osoba koja se nikada nije mogla prilagoditi društvu. Ona je bila njegova kopija. Buntovnik. Bili su povezani na neki čudan način. Kada bi prijateljima pričala o njemu uvek je govorila mnogo, birala je pažljivo reči, želela je da bude sigurna da će uspeti tačno da opiše njegovu svaku vrlinu. Počinjala bi sa pričom kako je sa par meseci spavala na njegovom dlanu, ne budeći se celu noći. On bi legao pored njene majke u krevet, uzeo je i postavio na otvoreni dlan, a ona bi odmah zaspala. Nastavljala bi sa pričom kako su imali poseban način da jedno drugom kažu koliko se vole. On bi je pitao koliko ga voli, a ona bi šakom pokazivala pet prstića, izgovarajući glasno, tako da svi čuju, taj, za nju tada, tako veliki i važan broj. Za vreme NATO bombardovanja su ga često pozivali da dežura u kasarnama, dok je ona sa majkom i sestrom odlazila u podrum zgrade u kojoj su živeli. Imali su psa, ženku Munju, koju su i ona i otac voleli kao petog člana porodice. Jednom je, po povratku iz kasarne, sišao u sklonište gde su se stanari zajedno sa njih tri okupili nakon oglašavanja sirene, i objasnio da će sedeti u stanu, sa Munjom, kako ona ne bi bila sama i uplašena. U njenim očima, tada, a i sada, svaki put kada prepriča taj događaj, on je heroj. Volela je to što je umeo da voli toliko silno, bezuslovno i jednostavno. Oni koji su bili spremni da je slušaju, mogli su da čuju koliko ljudi ga poštuje, i na koji način se o njemu govori u varošici. Naglašavala bi da on ne pije, i kako je to čudno za vojna lica koja su bila u ratovima, da je ostavio alkohol jako davno, i da ga nikada nije videla pijanog, kao mnoge druge očeve. Gaseći cigaretu bi uzdahnula, i objasnila da je on samo jednog dana odlučio da više ne puši, i da više nikada nije zapalio cigaretu, a onda bi dodala da joj je žao što nema tako jak karakter kao on, već je povukla na majku.

Sa nekih šest godina ju je odveo na trening taekwondoa, u koji se večno zaljubila,za koji je pritom bila izuzetno talentovana. Objašnjavala bi da je to skup sport, da takmičenja i putovanja koštaju mnogo, da za njihova tada, vrlo skromna primanja nije uvek mogla da se takmiči, ali da on nikada nije odustajao od nje, već je nalazio načine da joj omogući da ode gde god je trebalo ići. Sve što je ona trebala da radi jeste da donosi zlatne medalje, što je i činila. Zastala bi u priči, prisećajući se njegovog osmeha po povratku. U prvom razredu srednje škole odlučila je da odustane od treninga. Misli da je to prvi put kada se razočarao u nju.

Mrzela je sebe što ga je u više navrata razočarala. U srednjoj školi je ponavljala razred. Bio je užasno ljut na nju, ne zbog toga što je pala godinu, već zbog toga što je video previše svojih osobina u njoj koje su dovele do toga. Ljutio se na njenu pravednost, bunovništvo i činjenicu da ne ume da prećuti. Ali čak i tada, pored svega što mu je priredila, imala je njegovu podršku.

I uvek bi preduge monologe o ocu završavala rečima – Nedostaje mi, svakodevno. – paleći zatim cigaretu, i ispuštajući dim sasvim lagano, kao da ga čika da se pojavi i kaže joj milioniti put koliko mrzi tu njenu ružnu naviku.

Uzela je paklicu i otvorila je. U njoj bila samo jedna cigareta. Kao i svako drugo veče, kada joj ih je ponestajalo, zapalila je i popušila. Ustala i obukla se u crne uske pantalone, koje su pomalo spadale sa njenih uzanih kukova, navukla crni dukser i proverila kako izgleda u ogledalu. Nije volela da izlazi iz stana ako se tog dana nije osećala lepo, jako su retki bili ljudi koji su je mogli zateći bez šminke, i jako posebni u njenom životu, jer su samo takvi mogli da je prihvate u, po njenom mišljenju, najgorem izdanju. Uzela je ključeve i novac, i izašla iz stana. Volela je da pravi kratke šetnje po kraju u sred noći, svratila je do obližnje trafike, i kupila najjeftinije cigarete. Nastavila je do klupe u parku preko puta njene zgrade. Volela je da popuši prvu cigaretu iz paklice tu, na svežem vazduhu, u tišini, osluškujući tuđe snove. Stigla joj je poruka. Još jedan od onih momaka sa kojima je u pijanom zanosu neko davno veče završila u krevetu.

– Gde si?

Samo je vratila telefon u džep. Prošaputala je sebi u bradu.

– Nema me.

Bila je svesna zbog čega joj se javlja. Prezirala ga je jer u njoj nije video ogromnu potrebu za ljubavlju koju je tako jasno iskazivala svakim svojim postupkom. Nije želela još jednu kres šemu. Bilo joj je dosta skrivanja po zamračenim stanovima i još mračnijim klubovima. Bilo joj je dosta muškaraca koji je pozivaju u tri ujutru da pogledaju film, a kada stigne brže bolje svlače sa nje svu pažljivo uklopljenu crnu garderobu, rukama kvare njenu pravilno isfeniranu kosu, razmazuju satima brižno mazanu šminku, da bi samo petnaestak minuta kasnije istresli na njen stomak sav sadržaj testisa, a zatim je ponudili čajem. Nerviralo ju je što bi tek tada pokušali da budu nežni, praveći se da to uvek ide takvim redosledom. Neki bi prstima prelazili preko jedne jedine tetovaže na njenom telu. Uvek bi sklonila tu šaku koja je vređala njeno značenje dodirima. Setila bi se tate, i koliko on voli njenu majku, zatim dana kada je sa njim otišla da ostavi taj trag na svom telu, i zabolelo bi je što jedna takva muška ruka misli da ima pravo da oseti nešto što tako vredno za nju, kao tih deset slova koja su ispisana očevom rukom. Drugi bi se čudili nežnosti njene kože, kao da su potpuno nesvesni činjenice da je svakodnevno nakon duge i tople kupke na sebe nanosila velike količine krema i pomada, kako bi jednog dana, nakon što ga je konačno pronašla, onog koji je će voleti, omogućila da poljubi svaki milimetar njenog tela i zatim izgovori da je to jedna od njegovih omiljenih stvari kod nje. Šaputali su joj stvari koje je želela da čuje, misleći da je poznaju, i uvek su bili u krivu. Nasmejala bi im se i rekla da mora da krene, jer ostajanje nije deo dogovora. Kratak pozdrav na vratima, i svako se vraća u svoj svet.

Vratila se u stan i svukla crnilo sa sebe. Kraljica koja se vraća svom prestolu. Bila je vrlo mršava, uzanog struka i male zadnjice, sa čvrstim grudima i malo izbačenim stomakom, lepe i izražene ključnjače. Slabo svetlo stone lampe je laskalo njenoj figuri. Svaki put kada bi skidala odeću izgledalo je kao da izvodi predstavu u kojoj bi joj bez pogovora pripala glavna uloga. Skidala bi je lagano, pažljivo. Donji veš bi klizio niz njenu kožu, u očima nekog posmatrača, čini se satima. Uredno bi slagala odeću i vraćala je u veliki, tamni, zidni orman, pažljivo ga zatvarajući. Čuvao je njena lica, njene kostime. Naga bi se smeštala na isto mesto svake večeri. Tik uz prozor tako da može da oseti čitav grad i zemlju pod nogama, iznad svih, na sigurnoj visini sedmog sprata i neba.

Ta soba, to mesto, bili su njeno sklonište. Neretko je bežala u taj kutak, gubeći sate u sopstvenim mislima. Nije volela događanja i prevelike skupove ljudi, tada bi se osećala usamljenije nego kada je zaista bila sama. Uživala je u samoprouzrokovanoj izolaciji, i slobodi sopstvenog duha, bez šminke, odeće ili pogleda uperenih u sve što je bilo drugačije na njoj, šepurila bi se svojim manama po stanu, pregledajući svaki deo sopstvenog tela i uma. Skuvala bi sebi čaj i birala jednu od previše puta pročitanih knjiga. Požutele stranice bi se same otvarale na mestima koje je obožavala, pružajući joj savšenu utehu i beg. Sloboda u zatvorenom prostoru. Ironija odzvanja.

Zvuk njene omiljene pesme prekinuo je performans, trgnuvši je grubo. Protegla se, i ispružila tananu ruku ka telefonu. Na ekranu je generičkim slovima bilo ispisano muško ime.

– Halo?

– Spavaš li?

– Znaš da ne spavam nikada u ovo vreme, zašto me to uvek pitaš?

– Zašto mi ne odgovaraš na poruke?

– Zauzeta sam.

– Opet izvodiš striptiz po stanu i privlačiš manijake, a stalno kukaš kako ne možeš da upoznaš normalnog muškarca.

– Ne tiče te se šta ja radim kada sam sama. Ja nikada ne bih upotrebila reč “normalan”. Šta ti treba? – odbrusila je.

– Hteo sam da te vidim.

– Video si me više puta. Celu.

– Zbog čega si tako hladna?

– Nisam. Samo sam zauzeta.

– Dođi…

– Umorna sam.

– Dođi i ostani.

– Matej, uvek me zoveš ovako kasno.

– Zato što znam da si uvek budna. Dođi. Želim da te vidim. I ostavi tu knjigu, čitala si je najmanje sto puta do sada. Zolina “Nana” pretpostavljam.

– Da. Dolazim za petnaest minuta.

Upoznala je Mateja preko zajedničkih prijatelja, na jednoj od mnogo kućnih žurki. U vreme kada su se sreli, bio je u vezi, ali su ubrzo potom raskinuli. Stariji je šest godina, i podseća je na to svakom prilikom. Prvi put ju je poljubio u parku kod Ušća. Sasvim svakidašnje letnje veče. Vraćali su se kući, i zapričavši se zaostali za društvom. Dala mu je da joj pridrži torbu dok ona obuče džemper. Privukao se i ukrao poljubac. Kratak, brz, jedan od onih što ne ostavljaju traga. Nastavio je sa pričom o filmu koji je ostavio najjači utisak na njega, praveći se da se ništa nije dogodilo. Često su se sretali i provodili vreme zajedno, mogla da priča sa njim o svemu. Dopada joj se kako izgleda. Ošišan do glave, istetoviran, u crnoj garderobi kakvu bi ona birala svom muškarcu. Grub je, voli prljav seks, brz, prazan. Takav je i u komunikaciji sa njom, bar onda kada ne želi ništa od nje. Nekada je vređa, a nekada joj tepa svim onim izlizanim imenima koje muškarci koriste. To joj smeta. Sve joj smeta. Nije sigurna da li joj je prijatelj ili nešto više od toga, ali ga čuva kao plan B. Ne može sebe da zamisli u vezi sa njim, ali istovremeno ne poriče neopisivu i neodoljivu potrebu da mu dozvoli da je zaštiti. Nije bila sigurna da li je spremna da mu se prepusti, da mu omogući da je razori i uništi.

 

Advertisements
Deo #1

O izgubljenom novčaniku i pronađenoj sreći

Svima nam se bar jednom u životu dogodilo da izgubimo nešto, bilo da je to telefon, novac, ključevi ili pak nešto sitno, nikome sem nama važno. Posle večeri karaoka, na kojima se, moram priznati, nisam proslavila ali sam se i te kako dobro provela (čitaj: par meduški i par točenih piva), nekako sam uspela da izgubim novčanik, koji je u tom trenutku pronalazaču bio prazan, ali za mene je nosio u sebi jedno veliko bogatstvo.

Nakon što sam došla do bankomata, želeći da podignem crkavicu koja je preostala na kartici, shvatila sam da ga nema i panično preturala po torbi, zatim otrčala nazad do lokala. Međutim, kao i moja torba, on je bio prazan, a novčanika nije bilo nigde. Svako prvo pomisli na ličnu kartu, kartice i izgubljeni novac, no meni je, u tom treutku na umu bilo par papirića, slika i vrednih uspomena. Pored četrdeset dinara i gomile računa u njemu nalazile su se slike moje porodice, prijatelja, i nekih davno prošlih ljubavi, neki crteži koji su samo meni imali smisla, neke poruke žvrljane u brzini i jedan dolar koji sam dobila za sreću.

Na putu do kuće isplakala sam sve kiše za ovu godinu, svesna činjenice da ću ličnu kartu ponovo izvaditi, novu karticu dobiti, ali da te uspomene nikada neću uspeti da vratim.

Negde na pola puta do kuće i dehidratacije mi je javljeno da je novčanik pronađen, da je sve još u njemu i da ga mogu pokupiti sutra. Bila sam neizmerno zahvalna i sretna. Došla sam kući i legla da spavam.

Ujutru, sa velikim mamurlukom i još većim osećajem da mi nedostaje deo tela, duše, sebe, čekala sam da mi se pošten pronalazač javi.

Javila se devojka sa neverovatnom pričom.

Nakon mog odlaska iz kafića, neki belgijanci, sa kojima se ona združila, su pronašli novčanik, i pitali je da li me poznaje. Slučajnost je čudo, bila je bliska sa cimerom moje sestre. Jedan od belgijanaca je odlučio da zadrži dolar, jer je svoj prethodno izgubio.

Tako sam ja sutradan, ne znam da li zbog dolara koji donosi sreću, ili pak zbog nekih drugih razloga, dobila svoj novčanik nazad, ali se i podsetila koliko su upravo te sitnice bitne i koliko zapravo čine život. Često ih nismo svesni. One nas okružuju i navikli smo da su uvek tu, na dohvat ruke, međutim, tek kada ih izgubimo shvatimo koliko su nam značajne i važne.

Ponovo sam pregledala uspomene, fotografije i papiriće, uredno ih složila i sa osmehom pošla kući. U Ruzveltovoj sam srela baku koja prosi, podigla novac sa kartice i dala joj. Nekako sam želela da se odužim univerzumu, belgijancima i devojci što su mi vratili taj mali, ali bitan deo mene.

O izgubljenom novčaniku i pronađenoj sreći

Nije to što mislite.

Činjenica je da živimo u državi u kojoj je stanje takvo da je do posla teško doći. Nikako ne bih rekla da ga nema, ali svakako je borba domognuti se bilo kakve plate. Kako sam i sama trenutno u potrazi za iole normalnim zaposlenjem, sa normalnim radnim vremenom i prosečnom platom, nadam se fiksnom, počinjem da shvatam da je zapravo skoro pa nemoguće probiti se kroz masu drugih ljudi koji isto tako traže posao, isto tako im je frka, i isto tako bi samo da zarade koji dinar. Uostalom, kako i da očekujem da me iko zaposli kada postoje ljudi sa mnogo više radnog iskustva, završenim fakultetom, koji su možda pametniji ili načitaniji.

Neću da lažem, CV mi je nabudžen do maksimuma, čak sam pomalo i lagala (ne morališite, svi to radimo), slika u njemu još bolja (da, igram na kartu izgleda, nije kao da drugi to ne rade), a tek propratno pismo!

U poslednjih mesec dana prijavila sam se na više od 150 poslova, što preko portala, što na konkurse, a verovali ili ne, odgovor sam dobila samo na dva mesta. Oba su ista. Univerzalni odgovor. Nemate dovoljno iskustva.

Hajde da pričamo o tome. Da, nemam dovoljno iskustva, ali… Kako da ga steknem? Zar ne bi trebalo da ga stičem radeći? Da. Trebalo bi, ali nije tako. Očigledno da poslodavci žele osobu sa godinama radnog iskustva iza sebe, dobrim izgledom, koja brzo razmišlja, a još brže radi. Nažalost, kiborzi još ne postoje. Uostalom, nije kao da nikada u životu nisam radila. Jesam. Cimala se po kafićima radeći kao konobarica i šankerica, i da se ne lažemo, iako mi je to bilo ok, možda čak i interesantno sa šesnaest, sedamnaest godina, sada već nije (nije bilo ni tad, ali hajde da se pretvaramo da jeste). Radila sam smene od po deset do dvanaest sati, ponekad sam čak i spajala po dve smene, bakšiš je bio ok (sigurno ga nisam dobijala jer sam super radnica), ali su napadne mušterije i polupijane kokoške presudile u ovom slučaju. Obećala sam sebi da neću dozvoliti da me iko posmatra kao seksualni objekt i da neću dozvoliti da me zapošljavaju samo na osnovu izgleda, niti da me omalovažavaju ili shvataju kao neobrazovanu i nebitnu. Bila sam optimistična, utripovala sam da mogu više, mogu bolje, da vredim onoliko koliko znam.

Ah, kako sam se samo prevarila. Čim mi je zafalilo novca pojavila se prilika, i zaposlila sam se kao promoterka. Oh ironije li… Predispozicije za posao? Da budem lepa i da se smeškam. Daju ti da zapamtiš pet rečenica koje vrtiš u krug idući po kafanama i lokalima u prekratkoj i nadasve otkrivajućoj haljinici, u paketu sa štiklicama i mnogo šminke. Opet, priznajem, lova je bila dobra, ali je moj ego trpeo. Odbijala sam da budem samo to, lepa devojka u preuskoj haljini, koja jedva stoji posle devet sati rada jer su joj vrtoglave štikle napravile žuljeve.

Prilazila sam nekim ljudima, koji su samo hteli da izađu i popiju pivo, bez da ih neko smara o nekom desetom pivu i tome gde je ono proizvedeno, i zbog čega je bolje od tog koje su već naručili. Neki su pokušavali da nas pipkaju, dok su drugi samo želeli da se sklonimo od njihovih stolova, i sve što su videli u nama, glupe devojčice koje igraju na kartu izgleda. I od toga sam odustala. Nisam mogla da podnesem da me neko posmatra tako. I dalje sam verovala da sam mnogo više od toga.

Znam da zvuči prepotentno, ali ti poslovi su mi oduvek bili krajnje degradirajući. I sve to se ne broji kao radno iskustvo? Ne razumem zbog čega?

Posle svega toga sam se odlučila da mi novac ne treba i da ću preživeti na onome što mi roditelji šalju. Ne kažem da mi je to malo, ali sa druge strane svakako bih volela da imam svoj novac. Da se ne lažemo, novca nikad dosta.

I dalje je tako. Krenula sam pre neka dva meseca da redovno proveravam portale i da šaljem CV na hiljadu i jedno mesto. U startu sam bila optimistična, slala sam za poslove za koje sam mislila da imam šanse, one bolje, malo zahtevnije. Neke poslove za koje sam smatrala da će me ispunjavati dok ih radim. Međutim, kako je vreme odmicalo, a ja postajala očajnija u toj potrazi, počela sam da šaljem na sve strane, za bilo koji posao, od onih za Fast Food restorane do poslova čistacice i sobarice. I ništa. Sve je ostalo na mom uzaludnom apliciranju.

I sada sedim, radim ono što volim. Pišem. Za sebe. Za vas. Ni za koga. Ali uživam. I dalje nemam novca. Ali imam nešto drugo. Imam sebe.

Niko ne pokušava da me uštine za dupe, niko se ne izdire na mene jer je mleko toplo umesto hladno, niti mi traži da mu vratim jedan dinar. Ne bole me noge, nosim preveliki džemper, i udobno sam ušuškana u svom krevetu.

Poenta cele ove moje priče je da sam zadovoljna ovako i sada (to ne znači da sam prestala da tražim posao, i dalje tražim onaj savršeni), u ovom trenutku mi je dovoljna tastatura i ovaj blog. I možda jedem paštetu svaki drugi dan, po tri dana za redom, i nemam da sebi priuštim nedeljni odlazak u pozorište, bioskop ili izložbu, ali uvek imam ovo. Uvek imam pravo da kažem šta mislim, kako se osećam, da naučim, da pročitam još. I to je nešto što mi niko ne može oduzeti. A sutra? Sutra ćemo već videti.

Vidimo se na razgovorima za posao. Znam da i vi prolazite kroz isto.

Nije to što mislite.

Svakakvi i nikakvi.

Crvena sam,

Plava sam,

Žuta sam,

Zelena sam,

Indigo sam,

Ljubičasta sam,

Roza sam,

I narandžasta,

Malo sam crna,

Malo bela,

Ima i sive u meni.

I tako svakakva, svima dođem nikakva.

Čekam tebe, koji si isto tako,

Crven, plav, žut, zelen, indigo, ljubičast, roz, narandžast, crn, beo i pomalo siv.

Tebe, za kog ne znam postojiš li,

A nadam se da da,

Malo se plašim da ne.

Ili će te tek neko napraviti, greškom, povrediće te, ili usrećiti, pa ćeš postati kao ja.

Čekam da te upoznam, i znam da ću istog trena prepoznati da si to ti,

Kojeg sam toliko čekala.

I onda više neću biti svakakva, niti nikakva, biću ista.

Ista kao ti.

Postojaće moj par.

Bićemo par svakakvih, ali nikakvih.

Zajedno.

Svakakvi i nikakvi.

Želim mu.

Ovaj maj je kao i svaki doneo Sunce, mirisna jutra i lepotu na beogradske ulice. Svo ono sivilo zime je obojio osmesima, letnjim haljinama i žamorom. Međutim, doneo je neke uspomene, nikada stvarno zaboravljene već samo potisnute što dublje u sećanje. Ovog maja više nisam u Vršcu, moj život je sada ovde, i možda nema mesta i lica koja me podsećaju, ali su majske ruže, koje sam danas na putu do kuće kupila, zaboravivši koji je datum, iste… Isto mirišu. Taj miris mi je skrenuo pogled na kalendar. Četvrti je maj. Danas mu je rođendan. Do sada sam mu svake godine slala poruku, ali ni jedne nisam dobila odgovor.Znam da ih je pročitao. Ove godine to nisam učinila. Sedela sam na terasi, gledala u vazu sa ružama i osmehivala se. Setila sam svega. I tako sam sedela, sećala se i razmišljala.  Da li zaista prestajemo da volimo ljude koje smo nekada tako jako, bezuslovno i svom biti voleli ili ipak jednim malim delom srca zauvek volimo? I dalje nemam odgovor, ali rado sedim sama i podsećam se najlepših trenutaka provedenih sa njime, posle toliko vremena. Izgubili smo kontakt, ne znam kako je. Pokušala sam da saznam, ali nisam nikada dobila odgovor. Verujem da je dobro i da je srećan, da i on sedi negde na nekoj terasi i, kao ja, gleda u čitav grad pred nogama i priseća se prvog maja dve hiljade i desete godine i smeši se. Polako mu se sve vraća, ulica Heroja Pinkija, lipa u njoj, jedna stena na vršačkom bregu, beli baloni, crvena svetla semafora, bela posteljina, zelena šoljica gorke, turske kafe, Konstantina Simonova i mene.

Ako čitaš ovo, srećan ti rođendan. Nadam se da si srećan, jer upravo to ono što ti želim. Da se zauvek smeješ, i da imaš nekoga ko te voli.

 

Želim mu.

Naš prvi poljubac

Zvao se Aleksej. Bio je neobičan. Naizgled staložen, miran i blag. Uvek se osmehivao; pa i te večeri. Često smo se sretali, zapravo, uvek je bio u mojoj blizini. Posmatrao me je. Na trenutke sam mogla osetiti kako mi njegovi pogledi kradomice dodiruju lice, laganim potezima, prelazeći preko jagodica i nežno, jedva primetno se zaustavljajući na usnama. Ja sam zanesena alkoholom i muzikom njihala telom ritmično, čikajući ga da se drzne i priđe mi. Vreme se zaustavilo uvukavši nas u večnost, puštajući da nas sati mimoilaze. Nisam marila za to. Čini mi se da nije ni on.

Muzika je usporila. Stala sam. U tom trenutku nije bilo misli u mojoj glavi.

Prišao mi je, dovoljno blizu da vidim svaku trepavicu njegovog crnog oka. Ne izgovorivši ništa, naslonio je svoje usne na moje.

Nije bilo vatrometa, ni zvona, već samo tišine, one bele, transcendentne, bez i jednog jedinog zvuka sem jedva čujnih otkucaja dva čovečija srca.

Trenutak savršenstva.

Naš prvi poljubac

Poezija?

Najlepša poezija je ispisana na koži, prstima voljene osobe bez upotrebe i jedne reči. I samo u potpunoj tišini, vlažnom i teškom vazduhu, sudaru dva tela, kada se koža oznoji i napupi, se može osetiti pod prstima, kao tanani ožiljci svih ranijih ljubavi.  Poput mape je, mali vodič u prošlost, sadašnjost i budućnost, u neke dubine gde pogledi i reči ne dopiru. Svi ih nosimo, te neprevodive i nepredvidive hijeroglife, tragove, otiske, da smo nekada bili, jesmo, ili ćemo tek biti voljeni. Ljubav je nevidljivo ali trajno mastilo, a prsti su nam naliv pera.

Dođi da te išaram.

Poezija?