Vodila sam ga u španiju sa sobom.

Hocu cveće u kosi, duge crvene suknje, one koje kada se okreneš izgledaju kao da za tobom lepršaju satima, i da se vrtim po španskoj plaži dok mi svira gitara, cvili, i moli, pa viče od sreće, pa me miluje.

Hoću do jutra da ne stanem.

Ljubičaste sutone.

Dobro vino.

Smeh.

Mnogo smeha.

Da se vrtim u krug, bosonoga, da se smejem.

Jebeš štikle.

 

Jebena španska gitara mi uvek uzvuče srce na usta,

pa onda bi ono da puzi svuda i da ufleka sve u svoju prokletu crvenu boju

da se obavije oko svakog živog stvora

i podeli tu strast koja ga je izvukla iz mene.

 

Prokleta spanska gitara!

Al’ volim je, znaš,

mnogo.

Možda bi trebalo da se odselim u Španiju,

i prodajem cveće,

plešem po fontanama u sred noći,

u onim crvenim suknjama, onim što izgledaju kao cvetna čigra, kao rep crvenog koi šarana koji se rastapa u plavetnilu vode.

Oh, i da pevam iz sveg glasa, da probudim pola komšiluka.

Neće se ljutiti, znam ja.

Mislim da bi mi to prijalo, da bih bila srećna.

 

Jela bih sveže voće svakog jutra,

krala cveće za prodaju i da…

Znala bih svakog uličnog prodavca voća, jer ga svakog jutra kupujem sa druge tezge.

 

Želim da uživam u nekim novim ljudima

čiji jezik ne razumem,

i da me shvataju samo kad plešem,

i kad pevam jer sam srećna, ili tužna, ili mi je samo tako došlo.

Da pomisle da sam luda. Neka ih.

 

Baš zvuči lepo.

 

Možda i naučim španski,

pa ti šapucem noću.

Vodim te po birtijama,

gde se svira prava španjolska muzika,

gde sve žene plešu pravi flamenko,

gde se ruže razmenjuju poljupcima

i pije se vino na bokale.

Tamo gde se smeje i plače u isti mah.

Šta ti je ta Španija….

Ili je bar takva u mojoj glavi.

Jebem li ga…

 

Al’ ja mislim da to i dalje postoji,

da nije mašta,

mislim da postoje te skrivene birtije

u koje se matorci skupljaju

i postaju mladi ponovo,

kad zaplešu,

kad zapevaju,

kad zaplaču,

i da se ženama brišu bore kada se nasmeju,

jer plešu

od sreće,

ili strasti,

ili ljubavi.

Tamo negde vreme je stalo,

samo mi to ne vidimo u prolazu

i ne znamo.

Oni plešu tango i smeju se.

 

 

Ma da…

Definitivno postoji.

Videces, biću tamo jednom.

Povešću te sa sobom.

Pa ćes da sediš i uživaš,

i da se smeješ.

Tada ću da nosim ruže u kosi,

al’ one lepe,

rumene.

Bojiću usta u crveno,

naučiću da plešem tango,

pa ću ga plesati sa svima,

i stalno.

 

Slikaću.

Napraviću sebi mali studio u sobici,

jer će mi trebati samo sobica,

i onako ću stalno biti napolju.

Slikaću sve žene koje plešu.

Žene su baš lepe kada plešu.

I muškarce koji ih vole pogledima.

Muškarci su baš lepi kada vole.

 

Možda se desi da nekada zaplačem jer je gitara zacvilela.

Samo kada naidjem na strastvenog muzičara.

Lomicu vinske čase kada završi,

jer to tako treba,

a i želim.

Jebeš „treba“.

Želim.

Penjacu se po stolovima i stolicama,

onako bosonoga i lomiti tanjire, gurati sve sa njih da napravim sebi mesta za ples.

 

Spremaću samo svežu hranu,

često će mi dolaziti prijatelji koji se isto tako lepo smeju,

sedećemo pod zvezdanim nebom u nekoj bašti za velikim stolom,

jesti i piti,

pevati iz sveg glasa,

i onda spavati ko gde stigne.

Ujutru će nas buditi španjolsko Sunce.

Ono nije grubo, znaš,

bar ujutru,

nego je meko, miluje po malo

tako sam pročitala.

Tako ćemo na svakih par dana.

 

Imaću maslinke u bašti,

i svez paradajz,

i bosiljak.

Ješću paradajz kao jabuke, i peći hleb sama.

To umem i sad ali mi je lepše tamo.

 

 

Nosiću bele, duge košulje,

vezene,

obavijaću se u njih kada se vetar uzjoguni.

 

Ramena će mi biti gola,

gola ramena i ključnjaca su baš lepi…

 

Eto, vidiš li šta od mene čini španska gitara…

Šta ti je španska gitara…

Čudo jedno.

Advertisements
Vodila sam ga u španiju sa sobom.

25 stvari koje sam naučila za 25 godina života

1. Ni jedan problem nije toliko veliki koliko se čini tebi, u tvojoj glavi.
2. Za svaki problem postoji rešenje, važno je fokusirati se na njega i sve će doći na svoje.
3. Rad, bilo koje vrste, će odagnati bilo kakav loš osećaj ili tugu. Pogotovu ako je uz dobru muziku i djuskanje.
4. Dobra knjiga će ti pružiti mesto gde uvek možeš pobeći pre nego da se naoružaš da pobediš život.
5. Ni jedan osmeh neće proći nenagradjen. Što se više smejem to ćemo i ja i ljudi oko mene biti srećniji.
6. Uspomene su važne, provesti što više vremena sa dragim ljudima stvoriće ti najveće blago koje ćeš ikada imati.
7. Neki ljudi ti neće ostati u životu, zato je važno naučiti biti sam. I pritom uživati u samoći. Ponekad.
8. Životinje su sreća.
9. Deca su sreća.
10. Zagrljaji su sreća.
11. Daljina nikada ne može da poništi prijateljstva.
12. Djuskanje u gaćama i pevanje na sav glas su važne fizičke aktivnosti. Pritom uvek se osećaš dobro i tokom i nakon solističke izvedbe.
13. Ljudi su nam najveći oslonac u životu. Sasvim je u redu tražiti pomoć.
14. Novac je parče papira koje u svoj svojoj suštini nema nikakvu vrednost. Mi smo mu je dali. On dolazi i prolazi.
15. Strah je sranje. Nemaš čega da se plašiš. Ionako ćeš umreti.
16. Ljubav je uvek uz tebe. Vole te prijatelji, voli te porodica, a ukoliko imaš partnera i on te voli. Ako ne, ne brini, naćiće se neko. Ako se ni to ne desi, ti već znaš da voliš sam sebe.
17. Važno je govoriti ljudima da su važni za tebe i tvoj život. Važno je reći im da ih voliš.
18. Ukoliko nisi srećan na poslu, promeni ga. Vreme te neće čekati. Rizikuj. Rizik je zabavan.
19. Kako izgledaš nije važno, važno je ono što nosiš u sebi.
20. Ne vezuj se za mesta i materijalne stvari, oni su ništa naspram ljudi koji te okružuju.
21. Ukoliko ti ne odgovara neki razgovor, nemoj ga slušati. Nemoj raditi ništa što te ne ispunjava.
22. Seks nije sramotna stvar, uživaj u njemu, i svom telu. I nemoj se stideti svojih odabira partnera.
23. Život je kratak, nemoj ga prespavati ili preležati.
24. Ljudi umiru, smrt je neminovna, al ono što jeste u tvojim rukama jeste koliko ćeš uspomena stvoriti sa njima i kako ćeš iskoristiti vreme koje nam je svima dato.
25. Ne obaziri se na tudja mišljenja, jedino koje tebi treba da bude važno je sopstveno.

25 stvari koje sam naučila za 25 godina života

Vatru ne možeš uplašiti.

Vatru ne možeš uplašiti.

Vatru nije briga.

Kada u javnom prevozu daš sebi za pravo da na mojoj goloj butini odmoriš ruku ili pak moju zadnjicu „slučajno“ zameniš šipkom za koju se oberučke hvata starija gospodja koja stoji do nas, budi spreman.

Vatru ne možeš uplašiti.

Vatru nije briga.

Moji će crveni nokti postati oštriji no žileti kojim svakoga jutra izbrijavaš lice, i zariti se u meso koje je pomislilo da ima pravo dotaći kožu o kojoj brinem.

Ta moja koža, moj pokretni hram, zahteva pitanje pre dodira, zahteva poštovanje, zahteva moju dozvolu.

Ti dozvolu nemaš.

Vatru ne možeš uplašiti.

Vatru nije briga.

Kada mi, dok koračam ulicom u pažljivo biranom odelu, dobaciš „Lepotice“, „Gde ćeš?“, „Kakve lepe nogice“, „Nasmej se“, budi spreman.

Vatru ne možeš uplašiti.

Vatru nije briga.

Ni moja crvena kosa, niti suknja koja otkriva svaki mišić noge, ni potpetica kojom grmim niz ulicu, nisu za tebe.

Moje se tanke usne neće skupiti i stisnuti kao mnoge, naučene, druge, ja sam dete vojnog lica.

Rafalna paljba je moj fah, a šaržer je pun reči.

Vatru ne možeš uplašiti.

Vatru nije briga.

Vatru nije briga kako te je neka druga žena vaspitala, niti zašto nije naučila svog sina da poštuje žene.

Vatru nije briga što ti nisi mislio ništa loše.

Vatru nije briga što je to bio samo kompliment.

Vatru ne možeš uplašiti,

Čak ni kada čuje tvoje korake iza sebe na putu do kuće.

Vatra je spremna da te proguta celog.

Vatru si sam stvorio. Vatra će te i uništiti.

Vatru ne možeš uplašiti.

Iza zaklopljenog oka.

Kaže – Vidimo se kad zažmurim.

Tamo, iza zaklopljenog oka,

visim sa nota Kleptonove i BB Kingove „Come rain, or come shine“.

Spavam na oblaku iznad Aleksanderplaca.

Sedim na terasi svoga stana, naga, čitam Zolu.

Plešem uz zvuke „This head I hold“ i smejem se naglas.

Planiram putovanja, neka čak u vasionu.

Tamo, iza zaklopljenog oka,

čas sam crvena ribica koja se razlije i oboji ga,

čas bezglavi astronaut kojeg sam crtala.

Grle me njegovi osmesi i miluju brižnosti,

i svi zidovi unutar komora njegovog srca oblepljeni su mojim crtežima.

Pišem, kod nogu mi leži lisica, crtam, oko glave se obrće Sunce.

Tamo, iza zaklopljenog oka,

prelećem Gardoš kulu na leđima papirnog ždrala.

Sadim jagode penjačice u bašti, berem ih sa zvezdanog neba.

U kutiju snova pakujem mu samo nežnosti.

Oko mog srca igra velika mečka i pevuši Tom Veitsa.

Kaže – Vidimo se kad zažmurim.

Kažem – Može, već te čekam tamo.


 

He says – See you when I close my eyes.

There, behind his eye lid,

I’m hanging from the notes of Claptons and BB Kings „Come rain, or come shine“.

Sleeping on a cloud above Alexanderplatz.

Sitting on the terrace of my apartment, naked, reading Zola.

Dancing to the sound of „This head I hold“ and laughing out loud.

I am planning travels, some even to the macrocosm.

There, behind his eye lid,

One moment I am a red fish, I flow and color him,

The other a headless astronaut that I have drawn.

His smiles hug me, and caring caress me.

and all of the wall inside the ventricles of his heart have my drawing on them.

I am writing, and at my feet lays a fox, I am drawing, around my head spins the Sun.

There, behind his eye lid,

I am flying over Gardoš fortress on the back of a paper crane.

Planting climbing strawberries in the garden, picking the from the starry sky.

In his dream-box I put only tenderness.

Around my heart there is a bear dancing, humming some Tom Waits.

He says – See you when I close my eyes.

I say – Good, I am already waiting for you there.

 

Iza zaklopljenog oka.

Kad ćutiš, čuješ.

Pričali smo  o sreći, muzici i pitaj Boga čemu ne. Te večeri sam za promenu više ćutala, pa samim tim i  više slušala. Ispričao mi je priču, jednu sasvim jednostavnu, običnu priču. Priču koju od tada nikako ne mogu da izbacim iz glave.

Bio je klinac, „baš“ klinac, za velikom ljubavlju ka muzici. Sada „baš“ nije klinac, ali je ljubav opstala. Mnogo voli „Whitesnake“. Svojevremeno su u „Novostima“ delili karte za odlične koncerte, jedan od njih je bio koncert „Whitesnake“ grupe. Prijavio se. I osvojio. Ta priča nije neka velika priča, niti užasno važna, i možda nema jasnu poruku, niti se čini zanimljivom. Međutim, u tom trenutku, posmatrati i slušati ga, je nešto što nisam dugo videla kod odraslih. Nije da se ne smeje, smeje se dečak i te kako, ali nikada ovom silinom, nikada ovako svetlo. Toliko  je pažljivo birao reči, i pričao lagano, kao da ne želi da završi priču koja mu je razvlačila osmeh po licu, preteći da proguta čitav svet i mene u njemu. Bila sam u stanju da sedim beskonačno dugo, posmatram kako mu iz očiju izbija sva svetlost sreće, i upijam svu snagu njegovog osmeha. Ispričao je svaku reakciju, svaki razgovor, i osetila sam šta znači biti zaista srećan. Imati takve priče, koje te iznutra obrnu, od kojih izgoriš, zablistaš, i ceo svet oko tebe i sve što je loše na trenutak zamre potpuno.
Zato, priču nikako nisam uspela da izbacim iz glave jer me je čikala da pojurim takvu sreću, jednostavnu, malu, onu koja vremenom naraste, proguta te. Čuvam je u glavi i negde između mesa i kaveza kostiju, pored još  par stvarčica koje sam od njega dobila, ili uzela, kao podsetnik zašto se smejem svakog dana, i zašto nasmejano sanjam.

Kad ćutiš, čuješ.

Loss

I got lost and I loved it,

it felt like freedom and change,

almost like being in a completely new place.

From that stance of disorientation,

so many things came to light,

I forgot how good it was to not know a thing,

and how it felt to laugh.

To feel no burden at all, and just live a day at a time,

to remember what was forgotten, and not think about what „might“.

In that loss I found my self, the one that was ignored,

and I let my self go, to where ever I might like.

Loss

Dečače

Dragi dečače, ti nasmejani stvore,

Ti koji shvataš većinu mojih ludosti,

Ti koji si satkan od svih gradova i planeta,

Ti, od nebula i svemirske prašine.

Primeti me, kako me niko do sada nije primetio.

Pročitaj me, otvori kao knjigu sa police,

jednu od onih iz Narodne biblioteke, koje mirišu na vredno čitanja.

Progutaj me celu, dopuštam ti,  i nasmej se, Mali Prinče.

Znaš koliko volim kada se smeješ.

Ne pričaj mi o prošlim životima, ni o prošlim stranicama…

Mene interesuju nove, tvojim rukopisom išarane,

po mom telu, po mojoj koži, crtaj što ti je volja.

Ti, dečače, ti si sve što sam smišljala,

od krivudavih linija u glavi do neprimetnog flerta,

Ti, dečače, odluči, ja sam tu i čekam.

Ti, Mali Prinče, od svemirskih prašina. Nasmej se.

Šapni mi.

Znaš šta želim da čujem.

 

 

 

 

Dečače