Sreća je biti shvaćen.

Sinoć sam, oko trojke pogledala neki video o nekom ruskom profesoru koji snima svoja predavanja da bi njegovi učenici mogli da isprate sve, u tom je videu izgovorio nešto što je…Pa… Suština ljudske sreće.

 

“Sreća je biti shvaćen.”

 

O Mariji sam već pisala, medjutim, ovaj tekst nije o Mariji, već o onome što je ukralo život njoj i mnogim drugim ljudima. Ovaj tekst, ova priča, je o depresiji, o tuzi, o nemoći, o stigmi, o strahu, o suicidu i suicidalnim mislima. Ovaj tekst je o mraku i beznadju. Ovaj tekst je tekst koji su naši novinari zaboravili da napišu. Ovo je tekst koji niste želeli, ali ste ga ipak dobili. Ovo je tekst koji je tu da vas podseti da oko vas žive ljudi. Ponoviću. ŽIVE LJUDI. Ne vesti, ne hodajući skandali, ne španske serije, ne Parovi, ne Zadruga. Obični, jednostavni, ujedno i kompleksni, ljudi. Ljudi koji dišu, vole, kojima je potrebna pažnja i ljubav. Ljudi kojima je potrebno razumevanje.

Ovaj tekst je revolt i bes, ovaj tekst treba da bude pokretač promena.

Čitajte ga širom otvorenih očiju i srca.

Zatvorite vaše kurire, bliceve, informere, telegrafe, danase, politike i ostalo smeće koje nazivate novinama. Zaboravite na trenutak na “kopiraj i zalepi” novinare. Vratite se u realnost.

Realnost je da su oko vas ljudi. I neko od njih će postati deo statistike i senzacionalizma, kao što je to postala Marija Ćurčić u ponedeljak, dvanaestog novembra 2018. godine.

 

“Sreća je biti shvaćen.”

 

Nisam profesionalni psiholog, psihoterapeut niti znam bilo šta o ljudskoj psihi, ali znam da sam slične misli i slične osećaje imala. Takodje znam da je to za svakoga drugačije. Želela bih da zbog Marije i zbog previše drugih, isto toliko nesrećnih (čitaj: neshvaćenih), ljudi podelim sa svima ovu priču u nadi da će neko pročitati, zastati i odustati, da će neko shvatiti šta znači mrak, da će se malo više o ovoj temi razgovarati i da će negde neko shvatiti, makar to bila samo jedna osoba, da je u redu osećati se tako, ali i da je u redu naglas reći da nisi dobro i da ti je potrebna pomoć.

 

Prvo bih htela da kažem mami i sestri, ne brinite, ok sam, to je neko davno prošlo vreme. “Shvaćena” sam. Srećna, većinu dana, i voljena.

 

Drugo, statistika. Da ona je ponekad sranje, pretvara nas u brojke i briše naš lik, briše naša imena, briše naše živote, briše ono sve ono što nas čini ljudima. Medjutim, ova je važna. Ova statistika je strašna. Ova statistika je grozna. Ova statistika opisuje tamu, tminu, noć, ništavilo. Iskreno, od ove statistike sam očekivala da bude još gora.

 

Predstavljene stope samoubistva su od 2010. do 2017. godine u Srbiji. Izvor je Republički zavod za statistiku i Centar Srce.

 

  1. – 1209
  2. – 1256
  3. – 1245
  4. – 1198
  5. – 1134
  6. – 1064

(statistika preuzeta sa sajta Centar Srce)

  1. – 962
  2. – 1005

(statistika preuzeta sa sajta RZS i opet RZS)

 

Ukoliko vam ovi podaci nisu izazvali makar nelagodu, sa vama definitivno nesto nije u redu.

 

Da uprostim. 2017. godine je 1005 porodica izgubilo člana porodice.

  1.  godine je 1005 ljudskih bića, sa kojima ste se možda susreli, možda porazgovarali, možda nasmejali, koje ste možda voleli, možda zagrlili, izgubilo život.
  2. godine je 1005 ljudskih bića progutao mrak. Strašni bauk o kome se u Srbiji nikako ne sme pričati. “Onaj čije se ime ne sme izgovoriti.” Neukrotivo čudovište iz tame ljudske glave koje guta sreću. “Dementor.”

 

Treće. Pa.. Da počnem.

 

Nisam nesrećna osoba. Bar ne u svojoj biti. Imam predivnu porodicu. Podršku. Ok socijalni i ekonomski status. Sasvim prosek osoba. Oni koji me poznaju znaju me kao borca. Nekoga ko ne staje. Nekoga ko će uvek reći da je sve dobro (izvini mama). Nekoga ko veruje da će biti dobro, iako sada nije. Nekoga ko veruje da bolje sutra postoji. Imam čoveka koji me voli (ovo zapamtite, pojaviće se opet i važno je) pored nebrojeno mnogo “oštećenja” i falinki. Okružena sam nekolicinom dobrih ljudi, prijatelja, koji iako ponekad ne mogu, daju sve od sebe da razumeju.

Smatram sebe relativno ostvarenom mladom osobom sposobnom za neke super lepe stvari.

 

Medjutim, u mojoj glavi, ispod buljuka crvene kose se krije jedna crna rupa. Nije velika, ali guta sve što joj se približi. Ta crna rupa nosi ime Depresija. Ta crna rupa nosi ime Beznadje. Ta crna rupa nosi ime Tuga. Ta crna rupa nosi ime Strah.

 

Krivila sam sebe za preranu smrt svoga oca. Umro je u 54. godini života, zdrav. Bilo ga je, i onda više nije. Ja sam, pa.. Ja. Većina zna da sam mojima poklonila u adolescentskim a vala i kasnijim godinama masu stresa. Od ponavljanja godine u srednjoj školi, laganja, do kojekakvih muljanja i bezanja sa gajbe da bih cunjala kojekude. Nije me sramota, učinila sam šta sam učinila. Nazad ne mogu, a napred moram. Mislila sam, ja sam kriva, stres koji sam izazvala uticao je na njegovo zdravlje. Ja sam kriva što mama nije srećna. Ja sam kriva što ona i sestra brinu. One treba da misle o sebi, i da se smeju. Ja sam kriva.

 

Interni razgovor: Nisam bila dovoljno dobra ćerka. Nisam ni mami. Nisam bila ni dovoljno dobra sestra. Zaključak je, nisam ni dovoljno dobra osoba. Samo im kvarim sve. Kome ja trebam? Zašto? Koja je moja svrha?

Nemam posao, neki lični odnosi su u kurcu, sve se urušava. Kome ću faliti? Hoću li? Hoće li se pitati zašto sam to uradila? Da li treba da im objasnim? Ne, neće razumeti. Opet ću biti kriva.

Čekaj… Možda… Možda ipak ja to mogu, možda ipak mogu da izguram. Suze, hiljade i hiljade suza. Gušenje. Očaj. Zvala bih nekoga… Rekla bih nekome. Kome? Šta? Kako da objasnim? Hoće li shvatiti? Neće.

Sama si. Da nekome značiš videli bi da ti je teško. Da nekome značiš videli bi da ti trebaju. Ostavi telefon. Koga ćeš zvati, pet ujutru je. Ne uznemiravaj ih.

Skos sa terase je strašan. Jeziv je i način na koji umireš. Ne bi imali šta da sahrane. Kapiram da se telo rasprsne. Lekovi su skupi. Bez dinara sam.. Voda? Bolno, jezivo, sama si. Sa mosta u vodu? Mogu da te izvuku, ostaćeš ljuštura i onda ćeš biti još veći teret. Potrošiće sav novac na tebe i umreti bez ičega. Pištolj? Nemam. Bešenje? Nemaš o šta, a ni čime.

 

Telefon ti zvoni. Ne javljaj se. Provaliće da si plakala.

Ne javljaj se. Saznaće sve.

 

Na ekranu piše Dečak (pojavio se opet i važno je).

 

Osmeh.

 

Halo?

…..

 

“Sreća je biti shvaćen.”

Ja sam imala sreće. Neko me je video. Neko me je shvatio. Neko je želeo da me shvati.

 

Nikada nisam dostigla nivo očaja koji je dostigla Marija i još 1005 drugih ljudi 2017. godine, ali se jasno sećam i strahujem od večeri kada sam razmišljala o smrti. Više me nije sramota da priznam da sam kontemplirala kako bi život izgledao bez mene. Čiji život? Ne znam. Mamin, sestrin, tatin, Miličin, Dečakov, nečiji, u kom sam postojala neka ja, neka ja koja je uvek dobro. Taj osećaj, to je minijaturna smrt. To nisi ti. Oni te ne poznaju. Niko te ne poznaje. Ni ti sam sebe više ne poznaješ. Pogledaš se u ogledalo i vidiš ništa. Ni ne želiš da se pogledaš u ogledalo, jer ono što te posmatra, to stvorenje u odrazu je neko koga ne znaš, neko ko nije dobro, neko ko te plaši. Neko drugi. Neki mrak. Osećaš se kao da si bezvredan, lažan, nikome vredan, teret, neka prašina koja pluta i smeta, koju treba obrisati zauvek. Ali se plašiš. Uvek se plašiš. Plašiš se ljutnje drugih ako im kažeš da nisi dobro, plašiš se da će te otresti kao slinu, kao neki zadrti čiča koji je upravo stigao iz Feketića prvim jutarnjim vozom i otresao sav sadržaj svog podbulog nosa o beton beogradske železničke stanice. Plašiš se da bilo šta o tom stvoru iz ogledala izgovoriš naglas jer će se razočarati, da će te manje voleti, jer ti više nisi savršen u dobu savršenih ljudi, sa njihovim savršenim instagram životima, i njihovim savršenim osmesima u savršenim kafićima, gde ispijaju savršena kraft piva, za koja su hmelj uvezli iz Zanzibara.

 

Najviše se plašiš sebe. Premotavaš film, i nije ti jasno zašto si sve ove godine bilo šta uopšte radio, zbog čega i za šta. Ako sada završiš, sve do tada je bilo uzalud. Ali onda mrak progovori, crna rupa šapne: “Šta si uradio? Šta si postigao? Ti ne vrediš. Ti si teret. Ti si tumor koji guta sve dobro od ljudi koji te vole. Ti. Ti ne zaslužuješ život.”

 

Ali, taj mrak ima jednu manu, jedan strah. Njega plaši kada se o njemu priča. Naglas.

Svetlost se pojavi u vidu lika voljene osobe. Voljene osobe od koje strepiš. One koja misli da si dobro. One koja te sluša. Ta osoba će možda u početku biti ljuta, uplašena, neće razumeti. Ali ta osoba je spas. Ta osoba je jebeni “patronus”. Dva oka koja te gledaju i žele da te vide, u potpunosti. Ne savršenog, ne najboljeg, ne nepokolebljivog, ne najnasmejanijeg. Tebe. Tebe koji si istovremeno i srećan i nesrećan. Tebe koji si kompleksan i jednostavan. Tebe koji se plašiš. Tebe koji osećaš. Tebe koji grešiš. Tebe koji se foliraš. Tebe koji lažeš. Tebe koji vodiš unutrašnju bitku. Tebe koji si mali, u sebi, sklupčan, kada se pretvaraš da si najveći. Tebe u beznadju. Tebe u tuzi. Tebe u svemu. Tebe. Tvoja dva oka. Tvoje srce koje kuca. Tvoj dah. Tvoj život.

 

Kad jednom predješ taj prag, kad otrgneš ruku iz šapa bauka koji te drži i konačno naglas kažeš i pokažeš ko si, crna rupa se ugasi, crkne, kao prababin usisivač iz 1876. Jedan od onih sa mehom. Onih što stanodavci i dalje drže i ubedjuju te svaki put da “i dalje rade savršeno”.

 

Ne nestane zauvek, ali sve posle tog prvog koraka je lakše, pogotovu kada te za ruku ne stiska mrak već ta osoba.

 

Marija, ovo je tekst za tebe i sve one koje je bauk odvukao u mrak. Ovo je tekst koji ti je trebao, ali nije stigao na vreme. Izvini što ga nisam ranije napisala.

Advertisements
Sreća je biti shvaćen.

Marija.

Mariju nisam poznavala, često sam je sretala u izlascima i na nekim koncertima, ali nikada sa njom nisam reč progovorila. Za mene, a verujem i mnoge druge devojke, a verovatno i momke, Marija je bila jedna lepa pojava, neka lepa energija oko koje se skupljaju svi. Priznajem, ponekad sam joj i zavidela na lepoti i onom ogromnom osmehu.

Poslednji put sam je videla na koncertu Angie Stone, u masi ljudi koji su se svakako dobro zabavljali, ona je uvek odskakala. Ljudi koji je nisu poznavali su se često fokusirali na njen izgled, a meni se uvek činilo da je ona toliko mnogo više od toga. Te večeri sam po stoti put pomislila da bih baš volela da je upoznam, ali eto, nisam prišla njoj i njenoj drugarici dok su djuskale na poslednje note, poslednje pesme Angie Stone to veče, već sam ih sa strane, kao pravi mali antisocijalni lurker, posmatrala i uživala.

Pesma se završila, a ja sam se polako uputila kući, napunjena dobrom energijom i sa osmehom na licu, delom zahvaljujuci Mariji i njenoj prijateljici koje su čitavo veče plesale i smejale se, pevajući svaku pesmu iz sveg glasa. Na putu do kuće sam razmišljala, dopadalo mi se na koji način živi život. Bar ono što sam ja imala priliku da vidim. Činilo mi se da guta život i da se smeje činjenici da ga živi tako dobro, da će onog dana kada smrt dodje po nju samo zažmuriti i reći, eto uzmi me, ja sam sve svoje proživela, i zaspati sa osmehom.

Verovatno mislite da koristim situaciju da iskoristim hajp, ali vas uveravam da nije tako. Nisam sigurna da li ću do kraja moći da objasnim zašto me je i na kom nivou pogodilo to što se desilo Mariji. I da, jeste joj se desilo. Samo je na kraju odlučila da stvar uzme u svoje ruke, da volan konačno bude u njenim rukama. Bar mi se tako čini.

Marija je godinu dana mladja od mene, i svi koji su je poznavali, kao i oni koji nisu, a sretali su je, bez razmišljanja će reći da se Marija uvek smejala. Samo, niko od nas nije sasvim siguran šta se sa njom dešavalo i da li se smejala kada je bila i sama. Kada sam čula šta se desilo pomislila sam, to sam mogla biti ja. Pogledala sam u njene oči na slici i videla sam ogledalo, videla sam sebe, gledala me je i videla sam ono što Marija nije mogla da kaže. Videla sam tugu, bol, borbu, nemoć, razočarenje, potrebu da je neko vidi, zaista vidi. Medjutim, bilo je prekasno, prekasno smo je videli. Prekasno smo je zaista, potpuno videli. To me je užasno pogodilo. Jeste, jezivo sam sebična, umrla je mlada osoba, sebi je „oduzela“ život jer više nije videla izlaza iz mraka depresije koji guta i uništava sve ono što te čini srećnim, a ja sam pomislila na sebe.

Ono što se Mariji dogodilo pogadja tako mnogo mladih ljudi na svetu, u zemljama koje imaju daleko bolje uslove za život i ostvarenje samoga sebe, nije nimalo nelogično zašto je ovde depresija gotovo opšte prisutna. Posmatrajući svoje neke ljude, shvatam, mi smo svi hronično depresivni, to nam je normala, taj ludački survival mode. Čudno nam je kada smo dobro,i samo čekamo da se desi loše. Plutamo, a svuda oko nas je kopno, samo, kako doplivati do njega.

Medjutim, to nije jedini problem, mnogo veće je zlo što mi o tome ne razgovaramo. Pozivam vas sve, mlade, stare, ovakve i onakve, budite sebični. Mislite o sebi, i svom životu, budite ponosni na borbe koje ste prevazišli, ali se nemojte stideti onih koje ste izgubili ili prespavali, pokriveni jorganom preko glave, uplakanih lica. U ovoj zemlji je mnogo stvari sramota, a jedna od tih, najstrašnija, je pokazati da ti je potrebna pomoć.

Nije mi jasno zašto je važno zašto se Marija ubila, i gde su bili svi sa tim istim pitanjem pre nego što joj se to dogodilo. To više nije važno, zar je razlika što je “imala sve” ili “nije imala ništa” kao i mnogi drugi koji na dnevnom nivou “oduzimaju” sebi živote? Ni Marija, niti bilo ko od 1000 drugih nije sebi oduzeo život, njima je život već bio ukraden, uzela ga je depra, nemoć, tuga, bes.

Pozivam vas sve koji sada pratite kojekakve medije koji o Mariji pišu površno, koji se ne bave pravom temom, koji koriste njen lik da bi dobili preglede, i one koji ne prate smeće, i one koji ne znaju da se Marija Ćurčić ubila, pogledajte ljude oko sebe. Zaista ih pogledajte, pokušajte da ih vidite u potpunosti, onakve kakve jesu, iako vam oni to možda u početku neće dozvoliti. Možda neko od vas uspe da spreči neko svoje Sunce da gasne.

Marija, žao mi je, strašno mi je žao što te niko nije video kada ti je to bilo najpotrebnije, žao mi je što te tek sada vide, žao mi je što si osećala da nije bilo nikoga da ti da glas, pozajmi snagu i pokaže da si Sunce. Žao mi je što ti ime provlače kroz medije, i što neki idioti komentarišu gluposti, što i dalje ne shvataju. Žao mi je što si otišla, iako se nismo znale. Žao mi je. Razumem te, i žao mi je što si osećala da te ljudi u tvom životu nisu razumeli, ili si smatrala da neće moći da te razumeju.

Zdravo Marija,
Sada sijaj na nebu.

 

marija.jpg

Marija.

Vodila sam ga u španiju sa sobom.

Hocu cveće u kosi, duge crvene suknje, one koje kada se okreneš izgledaju kao da za tobom lepršaju satima, i da se vrtim po španskoj plaži dok mi svira gitara, cvili, i moli, pa viče od sreće, pa me miluje.

Hoću do jutra da ne stanem.

Ljubičaste sutone.

Dobro vino.

Smeh.

Mnogo smeha.

Da se vrtim u krug, bosonoga, da se smejem.

Jebeš štikle.

 

Jebena španska gitara mi uvek uzvuče srce na usta,

pa onda bi ono da puzi svuda i da ufleka sve u svoju prokletu crvenu boju

da se obavije oko svakog živog stvora

i podeli tu strast koja ga je izvukla iz mene.

 

Prokleta spanska gitara!

Al’ volim je, znaš,

mnogo.

Možda bi trebalo da se odselim u Španiju,

i prodajem cveće,

plešem po fontanama u sred noći,

u onim crvenim suknjama, onim što izgledaju kao cvetna čigra, kao rep crvenog koi šarana koji se rastapa u plavetnilu vode.

Oh, i da pevam iz sveg glasa, da probudim pola komšiluka.

Neće se ljutiti, znam ja.

Mislim da bi mi to prijalo, da bih bila srećna.

 

Jela bih sveže voće svakog jutra,

krala cveće za prodaju i da…

Znala bih svakog uličnog prodavca voća, jer ga svakog jutra kupujem sa druge tezge.

 

Želim da uživam u nekim novim ljudima

čiji jezik ne razumem,

i da me shvataju samo kad plešem,

i kad pevam jer sam srećna, ili tužna, ili mi je samo tako došlo.

Da pomisle da sam luda. Neka ih.

 

Baš zvuči lepo.

 

Možda i naučim španski,

pa ti šapucem noću.

Vodim te po birtijama,

gde se svira prava španjolska muzika,

gde sve žene plešu pravi flamenko,

gde se ruže razmenjuju poljupcima

i pije se vino na bokale.

Tamo gde se smeje i plače u isti mah.

Šta ti je ta Španija….

Ili je bar takva u mojoj glavi.

Jebem li ga…

 

Al’ ja mislim da to i dalje postoji,

da nije mašta,

mislim da postoje te skrivene birtije

u koje se matorci skupljaju

i postaju mladi ponovo,

kad zaplešu,

kad zapevaju,

kad zaplaču,

i da se ženama brišu bore kada se nasmeju,

jer plešu

od sreće,

ili strasti,

ili ljubavi.

Tamo negde vreme je stalo,

samo mi to ne vidimo u prolazu

i ne znamo.

Oni plešu tango i smeju se.

 

 

Ma da…

Definitivno postoji.

Videces, biću tamo jednom.

Povešću te sa sobom.

Pa ćes da sediš i uživaš,

i da se smeješ.

Tada ću da nosim ruže u kosi,

al’ one lepe,

rumene.

Bojiću usta u crveno,

naučiću da plešem tango,

pa ću ga plesati sa svima,

i stalno.

 

Slikaću.

Napraviću sebi mali studio u sobici,

jer će mi trebati samo sobica,

i onako ću stalno biti napolju.

Slikaću sve žene koje plešu.

Žene su baš lepe kada plešu.

I muškarce koji ih vole pogledima.

Muškarci su baš lepi kada vole.

 

Možda se desi da nekada zaplačem jer je gitara zacvilela.

Samo kada naidjem na strastvenog muzičara.

Lomicu vinske čase kada završi,

jer to tako treba,

a i želim.

Jebeš „treba“.

Želim.

Penjacu se po stolovima i stolicama,

onako bosonoga i lomiti tanjire, gurati sve sa njih da napravim sebi mesta za ples.

 

Spremaću samo svežu hranu,

često će mi dolaziti prijatelji koji se isto tako lepo smeju,

sedećemo pod zvezdanim nebom u nekoj bašti za velikim stolom,

jesti i piti,

pevati iz sveg glasa,

i onda spavati ko gde stigne.

Ujutru će nas buditi španjolsko Sunce.

Ono nije grubo, znaš,

bar ujutru,

nego je meko, miluje po malo

tako sam pročitala.

Tako ćemo na svakih par dana.

 

Imaću maslinke u bašti,

i svez paradajz,

i bosiljak.

Ješću paradajz kao jabuke, i peći hleb sama.

To umem i sad ali mi je lepše tamo.

 

 

Nosiću bele, duge košulje,

vezene,

obavijaću se u njih kada se vetar uzjoguni.

 

Ramena će mi biti gola,

gola ramena i ključnjaca su baš lepi…

 

Eto, vidiš li šta od mene čini španska gitara…

Šta ti je španska gitara…

Čudo jedno.

Vodila sam ga u španiju sa sobom.

25 stvari koje sam naučila za 25 godina života

1. Ni jedan problem nije toliko veliki koliko se čini tebi, u tvojoj glavi.
2. Za svaki problem postoji rešenje, važno je fokusirati se na njega i sve će doći na svoje.
3. Rad, bilo koje vrste, će odagnati bilo kakav loš osećaj ili tugu. Pogotovu ako je uz dobru muziku i djuskanje.
4. Dobra knjiga će ti pružiti mesto gde uvek možeš pobeći pre nego da se naoružaš da pobediš život.
5. Ni jedan osmeh neće proći nenagradjen. Što se više smejem to ćemo i ja i ljudi oko mene biti srećniji.
6. Uspomene su važne, provesti što više vremena sa dragim ljudima stvoriće ti najveće blago koje ćeš ikada imati.
7. Neki ljudi ti neće ostati u životu, zato je važno naučiti biti sam. I pritom uživati u samoći. Ponekad.
8. Životinje su sreća.
9. Deca su sreća.
10. Zagrljaji su sreća.
11. Daljina nikada ne može da poništi prijateljstva.
12. Djuskanje u gaćama i pevanje na sav glas su važne fizičke aktivnosti. Pritom uvek se osećaš dobro i tokom i nakon solističke izvedbe.
13. Ljudi su nam najveći oslonac u životu. Sasvim je u redu tražiti pomoć.
14. Novac je parče papira koje u svoj svojoj suštini nema nikakvu vrednost. Mi smo mu je dali. On dolazi i prolazi.
15. Strah je sranje. Nemaš čega da se plašiš. Ionako ćeš umreti.
16. Ljubav je uvek uz tebe. Vole te prijatelji, voli te porodica, a ukoliko imaš partnera i on te voli. Ako ne, ne brini, naćiće se neko. Ako se ni to ne desi, ti već znaš da voliš sam sebe.
17. Važno je govoriti ljudima da su važni za tebe i tvoj život. Važno je reći im da ih voliš.
18. Ukoliko nisi srećan na poslu, promeni ga. Vreme te neće čekati. Rizikuj. Rizik je zabavan.
19. Kako izgledaš nije važno, važno je ono što nosiš u sebi.
20. Ne vezuj se za mesta i materijalne stvari, oni su ništa naspram ljudi koji te okružuju.
21. Ukoliko ti ne odgovara neki razgovor, nemoj ga slušati. Nemoj raditi ništa što te ne ispunjava.
22. Seks nije sramotna stvar, uživaj u njemu, i svom telu. I nemoj se stideti svojih odabira partnera.
23. Život je kratak, nemoj ga prespavati ili preležati.
24. Ljudi umiru, smrt je neminovna, al ono što jeste u tvojim rukama jeste koliko ćeš uspomena stvoriti sa njima i kako ćeš iskoristiti vreme koje nam je svima dato.
25. Ne obaziri se na tudja mišljenja, jedino koje tebi treba da bude važno je sopstveno.

25 stvari koje sam naučila za 25 godina života

Vatru ne možeš uplašiti.

Vatru ne možeš uplašiti.

Vatru nije briga.

Kada u javnom prevozu daš sebi za pravo da na mojoj goloj butini odmoriš ruku ili pak moju zadnjicu „slučajno“ zameniš šipkom za koju se oberučke hvata starija gospodja koja stoji do nas, budi spreman.

Vatru ne možeš uplašiti.

Vatru nije briga.

Moji će crveni nokti postati oštriji no žileti kojim svakoga jutra izbrijavaš lice, i zariti se u meso koje je pomislilo da ima pravo dotaći kožu o kojoj brinem.

Ta moja koža, moj pokretni hram, zahteva pitanje pre dodira, zahteva poštovanje, zahteva moju dozvolu.

Ti dozvolu nemaš.

Vatru ne možeš uplašiti.

Vatru nije briga.

Kada mi, dok koračam ulicom u pažljivo biranom odelu, dobaciš „Lepotice“, „Gde ćeš?“, „Kakve lepe nogice“, „Nasmej se“, budi spreman.

Vatru ne možeš uplašiti.

Vatru nije briga.

Ni moja crvena kosa, niti suknja koja otkriva svaki mišić noge, ni potpetica kojom grmim niz ulicu, nisu za tebe.

Moje se tanke usne neće skupiti i stisnuti kao mnoge, naučene, druge, ja sam dete vojnog lica.

Rafalna paljba je moj fah, a šaržer je pun reči.

Vatru ne možeš uplašiti.

Vatru nije briga.

Vatru nije briga kako te je neka druga žena vaspitala, niti zašto nije naučila svog sina da poštuje žene.

Vatru nije briga što ti nisi mislio ništa loše.

Vatru nije briga što je to bio samo kompliment.

Vatru ne možeš uplašiti,

Čak ni kada čuje tvoje korake iza sebe na putu do kuće.

Vatra je spremna da te proguta celog.

Vatru si sam stvorio. Vatra će te i uništiti.

Vatru ne možeš uplašiti.

Iza zaklopljenog oka.

Kaže – Vidimo se kad zažmurim.

Tamo, iza zaklopljenog oka,

visim sa nota Kleptonove i BB Kingove „Come rain, or come shine“.

Spavam na oblaku iznad Aleksanderplaca.

Sedim na terasi svoga stana, naga, čitam Zolu.

Plešem uz zvuke „This head I hold“ i smejem se naglas.

Planiram putovanja, neka čak u vasionu.

Tamo, iza zaklopljenog oka,

čas sam crvena ribica koja se razlije i oboji ga,

čas bezglavi astronaut kojeg sam crtala.

Grle me njegovi osmesi i miluju brižnosti,

i svi zidovi unutar komora njegovog srca oblepljeni su mojim crtežima.

Pišem, kod nogu mi leži lisica, crtam, oko glave se obrće Sunce.

Tamo, iza zaklopljenog oka,

prelećem Gardoš kulu na leđima papirnog ždrala.

Sadim jagode penjačice u bašti, berem ih sa zvezdanog neba.

U kutiju snova pakujem mu samo nežnosti.

Oko mog srca igra velika mečka i pevuši Tom Veitsa.

Kaže – Vidimo se kad zažmurim.

Kažem – Može, već te čekam tamo.


 

He says – See you when I close my eyes.

There, behind his eye lid,

I’m hanging from the notes of Claptons and BB Kings „Come rain, or come shine“.

Sleeping on a cloud above Alexanderplatz.

Sitting on the terrace of my apartment, naked, reading Zola.

Dancing to the sound of „This head I hold“ and laughing out loud.

I am planning travels, some even to the macrocosm.

There, behind his eye lid,

One moment I am a red fish, I flow and color him,

The other a headless astronaut that I have drawn.

His smiles hug me, and caring caress me.

and all of the wall inside the ventricles of his heart have my drawing on them.

I am writing, and at my feet lays a fox, I am drawing, around my head spins the Sun.

There, behind his eye lid,

I am flying over Gardoš fortress on the back of a paper crane.

Planting climbing strawberries in the garden, picking the from the starry sky.

In his dream-box I put only tenderness.

Around my heart there is a bear dancing, humming some Tom Waits.

He says – See you when I close my eyes.

I say – Good, I am already waiting for you there.

 

Iza zaklopljenog oka.

Kad ćutiš, čuješ.

Pričali smo  o sreći, muzici i pitaj Boga čemu ne. Te večeri sam za promenu više ćutala, pa samim tim i  više slušala. Ispričao mi je priču, jednu sasvim jednostavnu, običnu priču. Priču koju od tada nikako ne mogu da izbacim iz glave.

Bio je klinac, „baš“ klinac, za velikom ljubavlju ka muzici. Sada „baš“ nije klinac, ali je ljubav opstala. Mnogo voli „Whitesnake“. Svojevremeno su u „Novostima“ delili karte za odlične koncerte, jedan od njih je bio koncert „Whitesnake“ grupe. Prijavio se. I osvojio. Ta priča nije neka velika priča, niti užasno važna, i možda nema jasnu poruku, niti se čini zanimljivom. Međutim, u tom trenutku, posmatrati i slušati ga, je nešto što nisam dugo videla kod odraslih. Nije da se ne smeje, smeje se dečak i te kako, ali nikada ovom silinom, nikada ovako svetlo. Toliko  je pažljivo birao reči, i pričao lagano, kao da ne želi da završi priču koja mu je razvlačila osmeh po licu, preteći da proguta čitav svet i mene u njemu. Bila sam u stanju da sedim beskonačno dugo, posmatram kako mu iz očiju izbija sva svetlost sreće, i upijam svu snagu njegovog osmeha. Ispričao je svaku reakciju, svaki razgovor, i osetila sam šta znači biti zaista srećan. Imati takve priče, koje te iznutra obrnu, od kojih izgoriš, zablistaš, i ceo svet oko tebe i sve što je loše na trenutak zamre potpuno.
Zato, priču nikako nisam uspela da izbacim iz glave jer me je čikala da pojurim takvu sreću, jednostavnu, malu, onu koja vremenom naraste, proguta te. Čuvam je u glavi i negde između mesa i kaveza kostiju, pored još  par stvarčica koje sam od njega dobila, ili uzela, kao podsetnik zašto se smejem svakog dana, i zašto nasmejano sanjam.

Kad ćutiš, čuješ.