Otvoreno pismo Petru Vasiću

Zdravo Petre, pogledala sam Vaš snimak na instagramu i duboko sam razočarana činjenicom da ste nešto što ima takvu važnost i bavi se temom koja je vrlo ozbiljna izvrgli ruglu. Nisam do kraja sigurna da li zaista niste razumeli i da li Vam je zaista srž videa preletela preko glave ili je ovo neki od marketinških trikova da pridobijete neko novo praćenje i nekolicinu pregleda na snimku, mada to sada zaista i nije bitno. Kao neko ko ima veliko praćenje i “engagement” na socijalnim mrežama, očekivala bih da ste odgovorniji u onome što puštate u etar. Nažalost to izgleda Vama nije važno, nije vam važno da imate odgvornost da se ovakvim temema bavite na jedan ozbiljan način, i da pokušate da razumete šta je u biti, srži onoga što je izrecitovano u snimku. Jasno mi je da Vas je ovaj snimak pogodio i izazvao na ličnom nivou, i žao mi je zbog toga, iako ne razumem zašto je to tako. Mogu samo da predpostavim da je u pitanju Vaša samoživost i narcisoidnost u ključ Vaše potrešenosti, i da Vas je pogodilo što niko ne vidi kakve probleme ima muškarac u Vašoj i te kako privilegovanoj poziciji.

 

Pošto Vi niste uspeli da shvatite ili niste želeli, ja bih volela da se temeljnije pozabavim temom videa Sintije Nikson. Možda Vam bude jasnije i predomislite se i obrišete onaj gaf od snimka koji ste izbacili. Možda se i izvinite. A  girl can only hope. 

 

Dakle, ono što je prvo trebalo da se zapitate, pre nego što ste isprdeli gomilu gluposti, pritom devalvirajuci i trivijalizujući osećanja i posledice realnih, gotovo svakodnevnih situacija čitavog jednog pola, je šta znači video Cynthie Nixon i zašto je važan za oba pola?

 

Potrudiću se da objasnim najbolje što umem. Video Cynthie Nixon i magazina Girls Girls Girls se bavio temom postojanja jedne žene u društvu današnjice, i nikako ne treba biti shvaćen kao poziv na podelu polova, ali ni kao svaljivanje krivice na muškarce. Taj snimak i njegova tema su jedna skupina iskustava, trauma koje neretko prouzrukuju različite posledice, jedna univerzalna priča koja odjekuje vec danima duboko u svima nama, jer se gotovo svaka od nas koje smo ga pogledale pronasla makar u jednoj recenici koju je izgovorila, pri tom ne zagrebavši ni površinu onoga kroz šta žene prolaze na dnevnom nivou. 

 

Nije slučajno to što je upravo taj snimak imao takav odjek i takvu reakciju. Dobro je što je imao, jer to govori da smo postale svesnije onoga što preživljavamo kako od strane muškaraca tako i od žena koje su rasle u sistemu koji ih je indoktrinisao da se tako ponašaju, u sistemu patrijarhata, u sistemu gde je vrednost jedne žene miniskulna, jedne prema drugima. Ono što je interesantno u pesmi Camille Rainvill, koja je inače originalna autorka ovog dela, jeste činjenica da ona koristi zamenice “They”, tačnije, “Oni”, a oni, kao što znamo mogu biti muškarci i žene. Stoga, od samog starta se ne govori samo o muškarcima i kakav samo oni odnos imaju prema ženi, njenoj poziciji u društvu ili njenom telu, već o nama, ONIMA, koji medjusobno kritikuju jedni druge. 

 

Iako na prvu loptu, kada izgovorimo ili čujemo stvari tipa “Jedi, treba da se ugojiš”, ili “Mnogo si provokativna, ne mora to tako jeftino”, možda deluju benigno, ili dolaze “iz najbolje namere”,  takve izjave i takvi stavovi mogu biti devastirajući po osobu kojoj su upućeni. I da, to apsolutno važi za oba pola. Isto važi i za stereotipizaciju polova. Isto važi za sve. Da li je tačno da žene vrše jedno takvo verbalno nasilje jedne nad drugima? Da, tačno je, i to je možda jedino oko čega ste bili u pravu u celom Vašem snimku. Da li je tačno da žene vrše više takvog nasilja nad ženama? Ne. To nije tačno. Nije tačno jer takvo razmišljanje kakvo je izdeklamovano u snimku Sintije Nikson proizilazi iz jednog vrlo patrijahalnog vaspitanja žena gde je pozicija žene u društvu ravna nuli, dakle potiče iz vaspitanja da je muško više vredno, i da ono odlučuje koja je vrednost žene. Da li su za to krivi svi muškarci? Ne. Medjutim, postavlja se pitanje kako to promeniti. Smatram da su ovakvi snimci, pokreti i podrška istim od oba pola dobar i veliki korak u promeni sistema u kom postojimo zajedno. 

 

Stoga ovakav snimak je važan za oba pola, za žene je bitan jer konačno komuniciramo jedne sa drugima, delimo iskustva i osećamo se jačima zbog toga. Nismo usamljene u tom osećaju neadekvatnosti i preispitivanja sebe i svog položaja pod ovim Suncem. Učimo da ipak vredimo i da naš glas vredi, da je nekada dovoljno jak i glasan, i da uz njega ima još milion takvih glasova koji su imali slično ili isto iskustvo. Ovakav jedan snimak pruža osećaj pripadnosti, sigurnosti i promena koje dolaze. I te promene su dobre, za sve nas. Jake žene, žene koje su naučene da vrednuju sebe, žene koje imaju podšku, kasnije sa svojim partnerima vaspitavaju istu takvu decu, i dečake i devojčice, koji izrastaju u ljude koji poštuju, imaju empatije i razumevanje za druge, dakle stvaraju neko bolje sutra, stvarajući neke bolje ljude nego što smo mi trenutno. Za muškarce je važan jer im dozvoljava da razumeju šta je ono što njihove partnerke, majke, sestre, ćerke, prijateljice, prolaze svakodnevno, da razumeju njihove bitke sa sobom, društvom, da im pomognu da prevazidju zajedno ovakve prepreke. Važno je i da prepoznaju one muškarce i žene koji to čine ženama, da razumeju da u takvim situacijama treba da odreaguju, da razumeju da to nije ispravan način razmišljanja. Važno je da kada, jednog dana budu imali svoju decu, dečake ili devojčice, nikada ne izgovore takve stvari i da ih nauče da iste takve stvari ne izgovaraju. 

 

Niko ne osporava da se i muškarci suočavaju da pregršt problema koji su vezani isključivo za njihov pol, ili su vrlo individualni, niti je poenta ovog snimka bila da probleme žena prikaže većim od problema muškaraca, ovaj snimak, nema cilj da stavi žene na pijedestal, već da pokrene otvoren razgovor o onome što je očigledno loše u našem društvu, nema za cilj da podeli polove, nema za cilj da stvori razdor već medjusobno razumevanje i podršku. 

 

Čini mi se, ako sam dobro shvatila, da je poenta vašeg snimka i nerazumljivog buncanja, skakanja sa teme na temu, da svi imamo probleme, da to je tako, ali to ne znači da imate pravo i da je u redu da trivijalizujete problem ovih razmera koji pogadja polovinu ukupne populacije planete zemlje. Moj savet Vam je da nastavite da se bavite nekim temama o kojim malo više znate i gde se vaše neznanje neće tako očigledno videti, i pokušajte da ubuduće ne doživljavate promo snimak jednog magazina toliko lično, em stres škodi zdravlju, em realno niko nije tražio Vaše mišljenje. 

 

Srdačno,

Jedna žena,

Vladislava Mrčela

Otvoreno pismo Petru Vasiću

Oni i mi – Večna podela Srbije – Posledice sistema

Problematika te večne podele ove zemlje koju nazivamo domom ne vuče korene iz ove, pa čak ni prethodne vladavine jednog stranačkog sistema, već je duboko ukorenjena verovatno od samog postojanja čovečanstva. Iako je takva vrsta bivstvovanja i rezonovanja evoulirala sa vremenom, sama njena suština se nikada nije menjala.

 

“Divide et impera.” – “Zavadi, pa vladaj.”

 

Iako se smatra da je ovo izreka Julija Cezara i da se odnosi sa jednu svojevrsnu kombinaciju političkih, vojnih i ekonomskih strategija koje dozvoljavaju uspon i održavanje moći podelom i razdvajanjem protivnika, ona je i te kako primenjiva za ono što mi danas živimo, samo je promenila ruho. U našem slučaju protivnici smo sami sebi, sunarodnici, a razdvajaju nas ljudi koji se bore oko toga ko će biti bolji vladar. Medjutim, problem je što nije problem u vladaru, već sistemu koji vladar koristi, bilo da se taj vladar zove Mika, Pera ili Aca, jedno se ne menja, a to je upravo sistem podele koji koristi i vučić, a koji su koristili i mnogi pre njega.

 

Ova borba koja se dešava, i desila se 5. oktobra, nije i ne sme da bude borba protiv jednog čoveka i stranke ispred koje on stoji, već ZA promenu sistema koji nas je zarobio, a koji vladajuća stranka i koalicija koriste (jer im se može).

 

“Divide et impera.”, prijatelji.

 

U našem slučaju, zavadjuju nas jedne protiv drugih, te jedni druge mrzimo, nazivamo pogrdnim imenima, i izgubili smo svaku vrstu trpeljivosti ili empatije za one koji od nas drugačije misle ili su drugačijoj situaciji. Broje nas kao ovce i mere ko je obdareniji. Dok jedna strana sebe naziva borcima za slobodu i plasira kako je bolja od druge, u isto vreme one koji podržavaju drugu, ili su primorani na to zbog mnogo drugih razloga, nazivaju botovima, sendvičarima, šljamom, prodanim dušama i sličnim pogrdnim i nepotrebnim imenima. Tako je i sa druge strane ove podeljene zemlje, u očima vladajuće koalicije, one koja poziva da se zaustavi nasilje, su ovi prvi narkomani, fašisti, strani plaćenici, i pitaj boga ko zna šta još.

 

Prosto je, “zavadi, pa vladaj,” medjutim, niko se zaista ne fokusira na srž problema.

 

Srž problema je nezapamćen zločin nad jednim narodom, potpuno siromaštvo u svim poljima života. Srž problema je sistem koji živimo, koji postoji od kada ja znam za sebe, a sasvim sigurno je postojao i mnogo pre toga. Takav jedan sistem za cilj ima da čoveku oduzme identitet. Takav jedan sistem čoveka koji u njemu živi ostavlja fragilnog, frustriranog i željnog bilo kakve vrste promena, pa makar i po cenu što mu pomoć donosi isti onaj koji mu je prethodno oduzeo sve.

 

Takvi sistemi postoje u istoriji svake zemlje sveta, a najviše su upotrebljavani u zemljama gde je vladavina bila totalitarna.

 

“Kontrast i razlika izmedju herojstva Izraelaca i submisivnosti i pokorstva sa su Jevreji išli u svoju smrt – stizanje na vreme na na tačke transporta, hodanje sopstvenim nogama na mesta predvidjena za pogubljenje, kopanje sopstvenih grobova, svlačenje i redjanje sopstvene odeće u uredne gomile i leganje rame uz rame kako bi bili streljani – delovali su kao jasan i prikladan argument tužioca koji je pitao svedoka za svedokom, “Zašto se niste suprotstavili?,” “Zašto ste se ukrcavali na voz?,” “Petnaest hiljada ljudi je stajalo nasuprot stotinu stražara – zašto se niste pobunili i krenuli u napad?,” elaborirao je.

Medjutim tužna istina je da je poenta bila pogrešno shvaćena – jer ni jedna nejevrejska grupa ili bilo koji ljudi nisu se ponašali drugačije.

 

Pre šesnaest godina, pod još direktnim uticajem dogadjaja, David Rousset, bivši zatvorenik  u Buchenwald-u,opisao je ono što znamo da se dogodilo u svim koncentracionim logorima: “Trijumf ili pobeda S.S.-a nalaže da mučena žrtva sebi dopusti da bude odvedena do omče (u smrt) bez pobune, da se odrekne i prepusti do te mere da prestaje da potvrdjuje svoj identitet. I to nije ni zbog čega. Nije samo i isključivo iz čistog sadizma da ljudi iz S.S.-a žele taj njegov poraz.

 

Oni znaju da je sistem koji uspe da uništi svoju žrtvu, pre nego što on doživi ono najgore, neuporedivo najbolji za držanje celog naroda u ropstvu. U podredjenom i submisivnom stanju.

Ništa nije gore od ovakvih procesija (šetnji) ljudskih bića koja idu kao lutke u smrt.””

 

Hannah Arendt – Eichmann in Jerusalem

 

Dakle, ovakvi sistemi manipulacije i obezvredjivanja čitavog jednog naroda nisu izmišljeni juče, medjutim, i te kako su primenjivi i dešavaju nam se već decenijama, kao i danas.

 

Kako je samo lako od frustriranog i nemoćnog čoveka napraviti saveznika i saborca kada mu ponudiš rešenje za jedan problem od milion onih koje trenutno živi, pogotovu kada si ga prethodno osiromašio na svaki mogući način, intelektualno, socijalno, ekonomski i kulturološki. On te tada, zbog takvog laganog uništavanja i porobljavanja svakog dela njegovog bića ne posmatra kao krivca, već kao pomoćnika, dobročinitelja, saveznika pa čak i spasioca.

 

Postoji i onaj drugi, isto toliko nemoćni ali nešto svesniji čovek koji nije toliko podložan manipulaciji, ali se vodi principom “Bolje išta nego ništa”, koji se hvata za slamke kako bi totalitarnog vladara sklonio, ne obazirući se na činjenicu da problem nije u vladaru koji koristi sistem koji je nasledio, već u samom sistemu. Te je njegova borba “borba protiv vetrenjača”, a on je večita žrtva tog istog sistema.

 

“Istinski problem totalitarne propagande nije uveravanje, već organizacija politike. Ono što ubedjuje mase nisu činjenice, pa čak ni izmišljene činjenice, već samo konzistentnost sistema čijeg su oni, po pretpostavci, deo. “

 

Hannah Arendt – The origins of totalitarianism

 

U oba slučaja, bilo sa strane onog koji vlada ili sa strane onog koji je opozicija se stvara jedna jasna podela medju sunarodnicima, stvara se podela na NJIH i NAS, a to je upravo ono što je najpogubnije za jedan narod. Zbog takvih podela su se vodili ratovi i gubili životi. Takve podele smo već doživeli, a eto nas opet tu, i dozvoljavamo da nas dele. Iako je činjenica da jedna nacija neće nikada moći da bude ujedinjena u mišljenju, takodje je činjenica da svako od nas želi da živi jedan lep život u sistemu koji je uredjen tako da funkcioniše i radi za nas i kojem možemo verovati, umesto da je samo alat kojim će nas porobiti.

Dakle, ovo što se nama dešava nikako ne smemo svoditi na bitku ideologija, brojki i stavova, već na bitku za promenu sistema. Takva jedna bitka iziskuje potpunu i sveobuhvatnu promenu.

 

Ono što je ključ rešenja je nešto što je teško prihvatiti, a to je da za svaku promenu treba mnogo vremena. Kako bi sistem koji sada živimo evoluirao u sistem koji nam je potreban potrebne su spore, sistematske promene. Na tu činjenicu nas je nekada upozoravao i Zoran Djindjić, ali smo izgleda negde usput zaspali.

 

Ovaj tekst sam počela da pišem nakon što sam prošla pored mora ljudi koji su dovedeni kako bi “podržali” Aleksandra Vučića, i nažalost, ovaj tekst ne umem da završim, jer da bih ga završila potrebno je da dam rešenje. Medjutim, rešenje je da promenim sebe i svoj odnos prema ljudima koji drugačije misle od mene, a to je dug i mukotrpan proces.

 

Ovaj tekst nece imati kraj sve dok se sistem u kojem obitavamo ne promeni, a kao što rekoh, to se preko noći ne može desiti.

 

Ovaj tekst možda neće imati kraj ni za mog života, možda će mu se kraj desiti tek kada moja neka buduća deca budu odrasla.

 

Nisam sigurna.

 

Možda uopšte neće biti kraja ovom tekstu, možda odem, i ne bude mi potreban kraj, a možda opet useremo motku i ne nastavimo sa promenama, kao što smo je usrali 6. oktobra.

Oni i mi – Večna podela Srbije – Posledice sistema

Sreća je biti shvaćen.

Sinoć sam, oko trojke pogledala neki video o nekom ruskom profesoru koji snima svoja predavanja da bi njegovi učenici mogli da isprate sve, u tom je videu izgovorio nešto što je…Pa… Suština ljudske sreće.

 

“Sreća je biti shvaćen.”

 

O Mariji sam već pisala, medjutim, ovaj tekst nije o Mariji, već o onome što je ukralo život njoj i mnogim drugim ljudima. Ovaj tekst, ova priča, je o depresiji, o tuzi, o nemoći, o stigmi, o strahu, o suicidu i suicidalnim mislima. Ovaj tekst je o mraku i beznadju. Ovaj tekst je tekst koji su naši novinari zaboravili da napišu. Ovo je tekst koji niste želeli, ali ste ga ipak dobili. Ovo je tekst koji je tu da vas podseti da oko vas žive ljudi. Ponoviću. ŽIVE LJUDI. Ne vesti, ne hodajući skandali, ne španske serije, ne Parovi, ne Zadruga. Obični, jednostavni, ujedno i kompleksni, ljudi. Ljudi koji dišu, vole, kojima je potrebna pažnja i ljubav. Ljudi kojima je potrebno razumevanje.

Ovaj tekst je revolt i bes, ovaj tekst treba da bude pokretač promena.

Čitajte ga širom otvorenih očiju i srca.

Zatvorite vaše kurire, bliceve, informere, telegrafe, danase, politike i ostalo smeće koje nazivate novinama. Zaboravite na trenutak na “kopiraj i zalepi” novinare. Vratite se u realnost.

Realnost je da su oko vas ljudi. I neko od njih će postati deo statistike i senzacionalizma, kao što je to postala Marija Ćurčić u ponedeljak, dvanaestog novembra 2018. godine.

 

“Sreća je biti shvaćen.”

 

Nisam profesionalni psiholog, psihoterapeut niti znam bilo šta o ljudskoj psihi, ali znam da sam slične misli i slične osećaje imala. Takodje znam da je to za svakoga drugačije. Želela bih da zbog Marije i zbog previše drugih, isto toliko nesrećnih (čitaj: neshvaćenih), ljudi podelim sa svima ovu priču u nadi da će neko pročitati, zastati i odustati, da će neko shvatiti šta znači mrak, da će se malo više o ovoj temi razgovarati i da će negde neko shvatiti, makar to bila samo jedna osoba, da je u redu osećati se tako, ali i da je u redu naglas reći da nisi dobro i da ti je potrebna pomoć.

 

Prvo bih htela da kažem mami i sestri, ne brinite, ok sam, to je neko davno prošlo vreme. “Shvaćena” sam. Srećna, većinu dana, i voljena.

 

Drugo, statistika. Da ona je ponekad sranje, pretvara nas u brojke i briše naš lik, briše naša imena, briše naše živote, briše ono sve ono što nas čini ljudima. Medjutim, ova je važna. Ova statistika je strašna. Ova statistika je grozna. Ova statistika opisuje tamu, tminu, noć, ništavilo. Iskreno, od ove statistike sam očekivala da bude još gora.

 

Predstavljene stope samoubistva su od 2010. do 2017. godine u Srbiji. Izvor je Republički zavod za statistiku i Centar Srce.

 

  1. – 1209
  2. – 1256
  3. – 1245
  4. – 1198
  5. – 1134
  6. – 1064

(statistika preuzeta sa sajta Centar Srce)

  1. – 962
  2. – 1005

(statistika preuzeta sa sajta RZS i opet RZS)

 

Ukoliko vam ovi podaci nisu izazvali makar nelagodu, sa vama definitivno nesto nije u redu.

 

Da uprostim. 2017. godine je 1005 porodica izgubilo člana porodice.

  1.  godine je 1005 ljudskih bića, sa kojima ste se možda susreli, možda porazgovarali, možda nasmejali, koje ste možda voleli, možda zagrlili, izgubilo život.
  2. godine je 1005 ljudskih bića progutao mrak. Strašni bauk o kome se u Srbiji nikako ne sme pričati. “Onaj čije se ime ne sme izgovoriti.” Neukrotivo čudovište iz tame ljudske glave koje guta sreću. “Dementor.”

 

Treće. Pa.. Da počnem.

 

Nisam nesrećna osoba. Bar ne u svojoj biti. Imam predivnu porodicu. Podršku. Ok socijalni i ekonomski status. Sasvim prosek osoba. Oni koji me poznaju znaju me kao borca. Nekoga ko ne staje. Nekoga ko će uvek reći da je sve dobro (izvini mama). Nekoga ko veruje da će biti dobro, iako sada nije. Nekoga ko veruje da bolje sutra postoji. Imam čoveka koji me voli (ovo zapamtite, pojaviće se opet i važno je) pored nebrojeno mnogo “oštećenja” i falinki. Okružena sam nekolicinom dobrih ljudi, prijatelja, koji iako ponekad ne mogu, daju sve od sebe da razumeju.

Smatram sebe relativno ostvarenom mladom osobom sposobnom za neke super lepe stvari.

 

Medjutim, u mojoj glavi, ispod buljuka crvene kose se krije jedna crna rupa. Nije velika, ali guta sve što joj se približi. Ta crna rupa nosi ime Depresija. Ta crna rupa nosi ime Beznadje. Ta crna rupa nosi ime Tuga. Ta crna rupa nosi ime Strah.

 

Krivila sam sebe za preranu smrt svoga oca. Umro je u 54. godini života, zdrav. Bilo ga je, i onda više nije. Ja sam, pa.. Ja. Većina zna da sam mojima poklonila u adolescentskim a vala i kasnijim godinama masu stresa. Od ponavljanja godine u srednjoj školi, laganja, do kojekakvih muljanja i bezanja sa gajbe da bih cunjala kojekude. Nije me sramota, učinila sam šta sam učinila. Nazad ne mogu, a napred moram. Mislila sam, ja sam kriva, stres koji sam izazvala uticao je na njegovo zdravlje. Ja sam kriva što mama nije srećna. Ja sam kriva što ona i sestra brinu. One treba da misle o sebi, i da se smeju. Ja sam kriva.

 

Interni razgovor: Nisam bila dovoljno dobra ćerka. Nisam ni mami. Nisam bila ni dovoljno dobra sestra. Zaključak je, nisam ni dovoljno dobra osoba. Samo im kvarim sve. Kome ja trebam? Zašto? Koja je moja svrha?

Nemam posao, neki lični odnosi su u kurcu, sve se urušava. Kome ću faliti? Hoću li? Hoće li se pitati zašto sam to uradila? Da li treba da im objasnim? Ne, neće razumeti. Opet ću biti kriva.

Čekaj… Možda… Možda ipak ja to mogu, možda ipak mogu da izguram. Suze, hiljade i hiljade suza. Gušenje. Očaj. Zvala bih nekoga… Rekla bih nekome. Kome? Šta? Kako da objasnim? Hoće li shvatiti? Neće.

Sama si. Da nekome značiš videli bi da ti je teško. Da nekome značiš videli bi da ti trebaju. Ostavi telefon. Koga ćeš zvati, pet ujutru je. Ne uznemiravaj ih.

Skos sa terase je strašan. Jeziv je i način na koji umireš. Ne bi imali šta da sahrane. Kapiram da se telo rasprsne. Lekovi su skupi. Bez dinara sam.. Voda? Bolno, jezivo, sama si. Sa mosta u vodu? Mogu da te izvuku, ostaćeš ljuštura i onda ćeš biti još veći teret. Potrošiće sav novac na tebe i umreti bez ičega. Pištolj? Nemam. Bešenje? Nemaš o šta, a ni čime.

 

Telefon ti zvoni. Ne javljaj se. Provaliće da si plakala.

Ne javljaj se. Saznaće sve.

 

Na ekranu piše Dečak (pojavio se opet i važno je).

 

Osmeh.

 

Halo?

…..

 

“Sreća je biti shvaćen.”

Ja sam imala sreće. Neko me je video. Neko me je shvatio. Neko je želeo da me shvati.

 

Nikada nisam dostigla nivo očaja koji je dostigla Marija i još 1005 drugih ljudi 2017. godine, ali se jasno sećam i strahujem od večeri kada sam razmišljala o smrti. Više me nije sramota da priznam da sam kontemplirala kako bi život izgledao bez mene. Čiji život? Ne znam. Mamin, sestrin, tatin, Miličin, Dečakov, nečiji, u kom sam postojala neka ja, neka ja koja je uvek dobro. Taj osećaj, to je minijaturna smrt. To nisi ti. Oni te ne poznaju. Niko te ne poznaje. Ni ti sam sebe više ne poznaješ. Pogledaš se u ogledalo i vidiš ništa. Ni ne želiš da se pogledaš u ogledalo, jer ono što te posmatra, to stvorenje u odrazu je neko koga ne znaš, neko ko nije dobro, neko ko te plaši. Neko drugi. Neki mrak. Osećaš se kao da si bezvredan, lažan, nikome vredan, teret, neka prašina koja pluta i smeta, koju treba obrisati zauvek. Ali se plašiš. Uvek se plašiš. Plašiš se ljutnje drugih ako im kažeš da nisi dobro, plašiš se da će te otresti kao slinu, kao neki zadrti čiča koji je upravo stigao iz Feketića prvim jutarnjim vozom i otresao sav sadržaj svog podbulog nosa o beton beogradske železničke stanice. Plašiš se da bilo šta o tom stvoru iz ogledala izgovoriš naglas jer će se razočarati, da će te manje voleti, jer ti više nisi savršen u dobu savršenih ljudi, sa njihovim savršenim instagram životima, i njihovim savršenim osmesima u savršenim kafićima, gde ispijaju savršena kraft piva, za koja su hmelj uvezli iz Zanzibara.

 

Najviše se plašiš sebe. Premotavaš film, i nije ti jasno zašto si sve ove godine bilo šta uopšte radio, zbog čega i za šta. Ako sada završiš, sve do tada je bilo uzalud. Ali onda mrak progovori, crna rupa šapne: “Šta si uradio? Šta si postigao? Ti ne vrediš. Ti si teret. Ti si tumor koji guta sve dobro od ljudi koji te vole. Ti. Ti ne zaslužuješ život.”

 

Ali, taj mrak ima jednu manu, jedan strah. Njega plaši kada se o njemu priča. Naglas.

Svetlost se pojavi u vidu lika voljene osobe. Voljene osobe od koje strepiš. One koja misli da si dobro. One koja te sluša. Ta osoba će možda u početku biti ljuta, uplašena, neće razumeti. Ali ta osoba je spas. Ta osoba je jebeni “patronus”. Dva oka koja te gledaju i žele da te vide, u potpunosti. Ne savršenog, ne najboljeg, ne nepokolebljivog, ne najnasmejanijeg. Tebe. Tebe koji si istovremeno i srećan i nesrećan. Tebe koji si kompleksan i jednostavan. Tebe koji se plašiš. Tebe koji osećaš. Tebe koji grešiš. Tebe koji se foliraš. Tebe koji lažeš. Tebe koji vodiš unutrašnju bitku. Tebe koji si mali, u sebi, sklupčan, kada se pretvaraš da si najveći. Tebe u beznadju. Tebe u tuzi. Tebe u svemu. Tebe. Tvoja dva oka. Tvoje srce koje kuca. Tvoj dah. Tvoj život.

 

Kad jednom predješ taj prag, kad otrgneš ruku iz šapa bauka koji te drži i konačno naglas kažeš i pokažeš ko si, crna rupa se ugasi, crkne, kao prababin usisivač iz 1876. Jedan od onih sa mehom. Onih što stanodavci i dalje drže i ubedjuju te svaki put da “i dalje rade savršeno”.

 

Ne nestane zauvek, ali sve posle tog prvog koraka je lakše, pogotovu kada te za ruku ne stiska mrak već ta osoba.

 

Marija, ovo je tekst za tebe i sve one koje je bauk odvukao u mrak. Ovo je tekst koji ti je trebao, ali nije stigao na vreme. Izvini što ga nisam ranije napisala.

Sreća je biti shvaćen.

Marija.

Mariju nisam poznavala, često sam je sretala u izlascima i na nekim koncertima, ali nikada sa njom nisam reč progovorila. Za mene, a verujem i mnoge druge devojke, a verovatno i momke, Marija je bila jedna lepa pojava, neka lepa energija oko koje se skupljaju svi. Priznajem, ponekad sam joj i zavidela na lepoti i onom ogromnom osmehu.

Poslednji put sam je videla na koncertu Angie Stone, u masi ljudi koji su se svakako dobro zabavljali, ona je uvek odskakala. Ljudi koji je nisu poznavali su se često fokusirali na njen izgled, a meni se uvek činilo da je ona toliko mnogo više od toga. Te večeri sam po stoti put pomislila da bih baš volela da je upoznam, ali eto, nisam prišla njoj i njenoj drugarici dok su djuskale na poslednje note, poslednje pesme Angie Stone to veče, već sam ih sa strane, kao pravi mali antisocijalni lurker, posmatrala i uživala.

Pesma se završila, a ja sam se polako uputila kući, napunjena dobrom energijom i sa osmehom na licu, delom zahvaljujuci Mariji i njenoj prijateljici koje su čitavo veče plesale i smejale se, pevajući svaku pesmu iz sveg glasa. Na putu do kuće sam razmišljala, dopadalo mi se na koji način živi život. Bar ono što sam ja imala priliku da vidim. Činilo mi se da guta život i da se smeje činjenici da ga živi tako dobro, da će onog dana kada smrt dodje po nju samo zažmuriti i reći, eto uzmi me, ja sam sve svoje proživela, i zaspati sa osmehom.

Verovatno mislite da koristim situaciju da iskoristim hajp, ali vas uveravam da nije tako. Nisam sigurna da li ću do kraja moći da objasnim zašto me je i na kom nivou pogodilo to što se desilo Mariji. I da, jeste joj se desilo. Samo je na kraju odlučila da stvar uzme u svoje ruke, da volan konačno bude u njenim rukama. Bar mi se tako čini.

Marija je godinu dana mladja od mene, i svi koji su je poznavali, kao i oni koji nisu, a sretali su je, bez razmišljanja će reći da se Marija uvek smejala. Samo, niko od nas nije sasvim siguran šta se sa njom dešavalo i da li se smejala kada je bila i sama. Kada sam čula šta se desilo pomislila sam, to sam mogla biti ja. Pogledala sam u njene oči na slici i videla sam ogledalo, videla sam sebe, gledala me je i videla sam ono što Marija nije mogla da kaže. Videla sam tugu, bol, borbu, nemoć, razočarenje, potrebu da je neko vidi, zaista vidi. Medjutim, bilo je prekasno, prekasno smo je videli. Prekasno smo je zaista, potpuno videli. To me je užasno pogodilo. Jeste, jezivo sam sebična, umrla je mlada osoba, sebi je „oduzela“ život jer više nije videla izlaza iz mraka depresije koji guta i uništava sve ono što te čini srećnim, a ja sam pomislila na sebe.

Ono što se Mariji dogodilo pogadja tako mnogo mladih ljudi na svetu, u zemljama koje imaju daleko bolje uslove za život i ostvarenje samoga sebe, nije nimalo nelogično zašto je ovde depresija gotovo opšte prisutna. Posmatrajući svoje neke ljude, shvatam, mi smo svi hronično depresivni, to nam je normala, taj ludački survival mode. Čudno nam je kada smo dobro,i samo čekamo da se desi loše. Plutamo, a svuda oko nas je kopno, samo, kako doplivati do njega.

Medjutim, to nije jedini problem, mnogo veće je zlo što mi o tome ne razgovaramo. Pozivam vas sve, mlade, stare, ovakve i onakve, budite sebični. Mislite o sebi, i svom životu, budite ponosni na borbe koje ste prevazišli, ali se nemojte stideti onih koje ste izgubili ili prespavali, pokriveni jorganom preko glave, uplakanih lica. U ovoj zemlji je mnogo stvari sramota, a jedna od tih, najstrašnija, je pokazati da ti je potrebna pomoć.

Nije mi jasno zašto je važno zašto se Marija ubila, i gde su bili svi sa tim istim pitanjem pre nego što joj se to dogodilo. To više nije važno, zar je razlika što je “imala sve” ili “nije imala ništa” kao i mnogi drugi koji na dnevnom nivou “oduzimaju” sebi živote? Ni Marija, niti bilo ko od 1000 drugih nije sebi oduzeo život, njima je život već bio ukraden, uzela ga je depra, nemoć, tuga, bes.

Pozivam vas sve koji sada pratite kojekakve medije koji o Mariji pišu površno, koji se ne bave pravom temom, koji koriste njen lik da bi dobili preglede, i one koji ne prate smeće, i one koji ne znaju da se Marija Ćurčić ubila, pogledajte ljude oko sebe. Zaista ih pogledajte, pokušajte da ih vidite u potpunosti, onakve kakve jesu, iako vam oni to možda u početku neće dozvoliti. Možda neko od vas uspe da spreči neko svoje Sunce da gasne.

Marija, žao mi je, strašno mi je žao što te niko nije video kada ti je to bilo najpotrebnije, žao mi je što te tek sada vide, žao mi je što si osećala da nije bilo nikoga da ti da glas, pozajmi snagu i pokaže da si Sunce. Žao mi je što ti ime provlače kroz medije, i što neki idioti komentarišu gluposti, što i dalje ne shvataju. Žao mi je što si otišla, iako se nismo znale. Žao mi je. Razumem te, i žao mi je što si osećala da te ljudi u tvom životu nisu razumeli, ili si smatrala da neće moći da te razumeju.

Zdravo Marija,
Sada sijaj na nebu.

 

marija.jpg

Marija.

Vodila sam ga u španiju sa sobom.

Hocu cveće u kosi, duge crvene suknje, one koje kada se okreneš izgledaju kao da za tobom lepršaju satima, i da se vrtim po španskoj plaži dok mi svira gitara, cvili, i moli, pa viče od sreće, pa me miluje.

Hoću do jutra da ne stanem.

Ljubičaste sutone.

Dobro vino.

Smeh.

Mnogo smeha.

Da se vrtim u krug, bosonoga, da se smejem.

Jebeš štikle.

 

Jebena španska gitara mi uvek uzvuče srce na usta,

pa onda bi ono da puzi svuda i da ufleka sve u svoju prokletu crvenu boju

da se obavije oko svakog živog stvora

i podeli tu strast koja ga je izvukla iz mene.

 

Prokleta spanska gitara!

Al’ volim je, znaš,

mnogo.

Možda bi trebalo da se odselim u Španiju,

i prodajem cveće,

plešem po fontanama u sred noći,

u onim crvenim suknjama, onim što izgledaju kao cvetna čigra, kao rep crvenog koi šarana koji se rastapa u plavetnilu vode.

Oh, i da pevam iz sveg glasa, da probudim pola komšiluka.

Neće se ljutiti, znam ja.

Mislim da bi mi to prijalo, da bih bila srećna.

 

Jela bih sveže voće svakog jutra,

krala cveće za prodaju i da…

Znala bih svakog uličnog prodavca voća, jer ga svakog jutra kupujem sa druge tezge.

 

Želim da uživam u nekim novim ljudima

čiji jezik ne razumem,

i da me shvataju samo kad plešem,

i kad pevam jer sam srećna, ili tužna, ili mi je samo tako došlo.

Da pomisle da sam luda. Neka ih.

 

Baš zvuči lepo.

 

Možda i naučim španski,

pa ti šapucem noću.

Vodim te po birtijama,

gde se svira prava španjolska muzika,

gde sve žene plešu pravi flamenko,

gde se ruže razmenjuju poljupcima

i pije se vino na bokale.

Tamo gde se smeje i plače u isti mah.

Šta ti je ta Španija….

Ili je bar takva u mojoj glavi.

Jebem li ga…

 

Al’ ja mislim da to i dalje postoji,

da nije mašta,

mislim da postoje te skrivene birtije

u koje se matorci skupljaju

i postaju mladi ponovo,

kad zaplešu,

kad zapevaju,

kad zaplaču,

i da se ženama brišu bore kada se nasmeju,

jer plešu

od sreće,

ili strasti,

ili ljubavi.

Tamo negde vreme je stalo,

samo mi to ne vidimo u prolazu

i ne znamo.

Oni plešu tango i smeju se.

 

 

Ma da…

Definitivno postoji.

Videces, biću tamo jednom.

Povešću te sa sobom.

Pa ćes da sediš i uživaš,

i da se smeješ.

Tada ću da nosim ruže u kosi,

al’ one lepe,

rumene.

Bojiću usta u crveno,

naučiću da plešem tango,

pa ću ga plesati sa svima,

i stalno.

 

Slikaću.

Napraviću sebi mali studio u sobici,

jer će mi trebati samo sobica,

i onako ću stalno biti napolju.

Slikaću sve žene koje plešu.

Žene su baš lepe kada plešu.

I muškarce koji ih vole pogledima.

Muškarci su baš lepi kada vole.

 

Možda se desi da nekada zaplačem jer je gitara zacvilela.

Samo kada naidjem na strastvenog muzičara.

Lomicu vinske čase kada završi,

jer to tako treba,

a i želim.

Jebeš „treba“.

Želim.

Penjacu se po stolovima i stolicama,

onako bosonoga i lomiti tanjire, gurati sve sa njih da napravim sebi mesta za ples.

 

Spremaću samo svežu hranu,

često će mi dolaziti prijatelji koji se isto tako lepo smeju,

sedećemo pod zvezdanim nebom u nekoj bašti za velikim stolom,

jesti i piti,

pevati iz sveg glasa,

i onda spavati ko gde stigne.

Ujutru će nas buditi španjolsko Sunce.

Ono nije grubo, znaš,

bar ujutru,

nego je meko, miluje po malo

tako sam pročitala.

Tako ćemo na svakih par dana.

 

Imaću maslinke u bašti,

i svez paradajz,

i bosiljak.

Ješću paradajz kao jabuke, i peći hleb sama.

To umem i sad ali mi je lepše tamo.

 

 

Nosiću bele, duge košulje,

vezene,

obavijaću se u njih kada se vetar uzjoguni.

 

Ramena će mi biti gola,

gola ramena i ključnjaca su baš lepi…

 

Eto, vidiš li šta od mene čini španska gitara…

Šta ti je španska gitara…

Čudo jedno.

Vodila sam ga u španiju sa sobom.

25 stvari koje sam naučila za 25 godina života

1. Ni jedan problem nije toliko veliki koliko se čini tebi, u tvojoj glavi.
2. Za svaki problem postoji rešenje, važno je fokusirati se na njega i sve će doći na svoje.
3. Rad, bilo koje vrste, će odagnati bilo kakav loš osećaj ili tugu. Pogotovu ako je uz dobru muziku i djuskanje.
4. Dobra knjiga će ti pružiti mesto gde uvek možeš pobeći pre nego da se naoružaš da pobediš život.
5. Ni jedan osmeh neće proći nenagradjen. Što se više smejem to ćemo i ja i ljudi oko mene biti srećniji.
6. Uspomene su važne, provesti što više vremena sa dragim ljudima stvoriće ti najveće blago koje ćeš ikada imati.
7. Neki ljudi ti neće ostati u životu, zato je važno naučiti biti sam. I pritom uživati u samoći. Ponekad.
8. Životinje su sreća.
9. Deca su sreća.
10. Zagrljaji su sreća.
11. Daljina nikada ne može da poništi prijateljstva.
12. Djuskanje u gaćama i pevanje na sav glas su važne fizičke aktivnosti. Pritom uvek se osećaš dobro i tokom i nakon solističke izvedbe.
13. Ljudi su nam najveći oslonac u životu. Sasvim je u redu tražiti pomoć.
14. Novac je parče papira koje u svoj svojoj suštini nema nikakvu vrednost. Mi smo mu je dali. On dolazi i prolazi.
15. Strah je sranje. Nemaš čega da se plašiš. Ionako ćeš umreti.
16. Ljubav je uvek uz tebe. Vole te prijatelji, voli te porodica, a ukoliko imaš partnera i on te voli. Ako ne, ne brini, naćiće se neko. Ako se ni to ne desi, ti već znaš da voliš sam sebe.
17. Važno je govoriti ljudima da su važni za tebe i tvoj život. Važno je reći im da ih voliš.
18. Ukoliko nisi srećan na poslu, promeni ga. Vreme te neće čekati. Rizikuj. Rizik je zabavan.
19. Kako izgledaš nije važno, važno je ono što nosiš u sebi.
20. Ne vezuj se za mesta i materijalne stvari, oni su ništa naspram ljudi koji te okružuju.
21. Ukoliko ti ne odgovara neki razgovor, nemoj ga slušati. Nemoj raditi ništa što te ne ispunjava.
22. Seks nije sramotna stvar, uživaj u njemu, i svom telu. I nemoj se stideti svojih odabira partnera.
23. Život je kratak, nemoj ga prespavati ili preležati.
24. Ljudi umiru, smrt je neminovna, al ono što jeste u tvojim rukama jeste koliko ćeš uspomena stvoriti sa njima i kako ćeš iskoristiti vreme koje nam je svima dato.
25. Ne obaziri se na tudja mišljenja, jedino koje tebi treba da bude važno je sopstveno.

25 stvari koje sam naučila za 25 godina života

Iza zaklopljenog oka.

Kaže – Vidimo se kad zažmurim.

Tamo, iza zaklopljenog oka,

visim sa nota Kleptonove i BB Kingove „Come rain, or come shine“.

Spavam na oblaku iznad Aleksanderplaca.

Sedim na terasi svoga stana, naga, čitam Zolu.

Plešem uz zvuke „This head I hold“ i smejem se naglas.

Planiram putovanja, neka čak u vasionu.

Tamo, iza zaklopljenog oka,

čas sam crvena ribica koja se razlije i oboji ga,

čas bezglavi astronaut kojeg sam crtala.

Grle me njegovi osmesi i miluju brižnosti,

i svi zidovi unutar komora njegovog srca oblepljeni su mojim crtežima.

Pišem, kod nogu mi leži lisica, crtam, oko glave se obrće Sunce.

Tamo, iza zaklopljenog oka,

prelećem Gardoš kulu na leđima papirnog ždrala.

Sadim jagode penjačice u bašti, berem ih sa zvezdanog neba.

U kutiju snova pakujem mu samo nežnosti.

Oko mog srca igra velika mečka i pevuši Tom Veitsa.

Kaže – Vidimo se kad zažmurim.

Kažem – Može, već te čekam tamo.


 

He says – See you when I close my eyes.

There, behind his eye lid,

I’m hanging from the notes of Claptons and BB Kings „Come rain, or come shine“.

Sleeping on a cloud above Alexanderplatz.

Sitting on the terrace of my apartment, naked, reading Zola.

Dancing to the sound of „This head I hold“ and laughing out loud.

I am planning travels, some even to the macrocosm.

There, behind his eye lid,

One moment I am a red fish, I flow and color him,

The other a headless astronaut that I have drawn.

His smiles hug me, and caring caress me.

and all of the wall inside the ventricles of his heart have my drawing on them.

I am writing, and at my feet lays a fox, I am drawing, around my head spins the Sun.

There, behind his eye lid,

I am flying over Gardoš fortress on the back of a paper crane.

Planting climbing strawberries in the garden, picking the from the starry sky.

In his dream-box I put only tenderness.

Around my heart there is a bear dancing, humming some Tom Waits.

He says – See you when I close my eyes.

I say – Good, I am already waiting for you there.

 

Iza zaklopljenog oka.

Loss

I got lost and I loved it,

it felt like freedom and change,

almost like being in a completely new place.

From that stance of disorientation,

so many things came to light,

I forgot how good it was to not know a thing,

and how it felt to laugh.

To feel no burden at all, and just live a day at a time,

to remember what was forgotten, and not think about what „might“.

In that loss I found my self, the one that was ignored,

and I let my self go, to where ever I might like.

Loss

Sa ove strane Balkana.

Imala sam profesora u srednjoj koji nam je svakog časa ponavljao – Učite deco od nas.

Mislila sam da govori o prosvetarima, da nas davi o školovanju, ali juče sam konačno shvatila. Mislio je na vas, vaše generacije, vaše greške,

Vaše greške su bile mnogobrojne, a vaše žrtve još veće. Žao mi je zbog toga. Žao mi je majki, očeva i dece. Neproživljenih života. Žao mi je što ste ratovali, i što svi ti ratovi i njihove žrtve, njihove tuge, sva ta akumulirana mržnja spadaju na ramena naše generacije.

Što Vi, koji ste aktivno učestvovali u stvaranju horora devedesetih, sada, gurate nas, koji ih nismo doživeli i osetili, nazad u iste. Nas koje o njima znamo samo iz priča i šturih, kratkih lekcija, polovnih, školskih knjiga istorije i od po kojeg dobrog predavača. Što te  žrtve koristite kako bi manipulisali nama. Kao da nas kažnjavate što nismo patili sa Vama.

Vaši ratovi nikada neće biti naši, ali ćemo posledice istih osećati zauvek, one će se prenositi sa generacije na generaciju, dok se konačno ne pretvorimo u groblje, jedan veliki balkanski počinak. Za nas, Vaše granice, gradovi duhova i razlike u jeziku postoje samo kao priče opomena. Mi, sa ove strane Balkana, mi, Srbi, Albanci, Hrvati, Slovenci, Bosanci i svi ostali, koji smo prijatelji, ljubavnici, braće i sestre, mi za žrtvama Vaših ratova žalimo smehom, ljubavlju, zajedništvom, prijateljstvom. Zato što Vi to niste radili na vreme.  Dosta nam je Vaših „ali oni su nas prvi, mi nismo hteli, oni su krivi, mi smo manje“ izgovora. Dosta nam je izgovora uopšte. Vreme je da se ratovanje završi.

Mi, sa ove strane Balkana, želimo malo. Samo da prestanete. Da nas pustite da ispravimo vaše greške.

Lepo su Vam poručili – Rat je gotov, idite kući. Ja bih dodala – SVI SMO IZGUBILI.

——————————————————————————————————————-

I had a professor in high school that always told us – Children, learn from us.

I thought he was talking about professors,trying to influence us about education, but yesterday I finally realized. He was thinking of you, your generation, your mistakes.

Your mistakes were many and big, and your sacrifices even greater. I am sorry about that. Sorry about mothers, fathers and children. Unlived lives. I am sorry that you were at war, and that all these wars and their victims, their sadness, all this accumulated hatred  has fallen on the shoulders of my generation.

That You, who have actively participated in the creation of the horror of the nineties, are now pushing us, who have not experienced nor felt them, back. Us, who know about them only from stories and sketchy, short lessons, used, school books of history and from a few good professors. That you’re using your victims to manipulate us. As if you’re punishing us because we didn’t suffer with you.

Your wars will never be ours, but we will feel its consequences forever, they will be transmitted from generation to generation, until we finally become a graveyard, a big Balkan resting place. For us, your boundaries, ghost towns, and differences in language are only there as stories and cautionary tales. We, on this side of the Balkans, Serbs, Albanians, Croats, Slovenians, Bosnians and all others, who are friends, lovers, brothers and sisters, we mourn differently for your victims, with laughter, love, unity and friendship. Because you have not done it in time. We’ve had enough of your „but they were the first, we did not want to, they are wrong, we did less“ excuses. We are tired of excuses altogether. It is time to finish the war.

We, on this side of the Balkans, we don’t want much. Just to stop. Let us fix your mistakes.

They told you – The war is over, go home.

I would add – WE HAVE ALL LOST.

Sa ove strane Balkana.

Otvoreno pismo Dr. Andreju Fajgelj

Otvoreno pismo Dr. Andreju Fajgelj
(kao odgovor na http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/drustvo/aktuelno.290.html:535581-Dr-Andrej-Fajgelj-Uce-decake-da-ljube-drugare)

 

Želela sam da ovo pismo počnem sa nekom dozom poštovanja, međutim, kod mene se poštovanje mora zaslužiti, stoga ga počinjem kratkim uvodom u to šta je zapravo Crveni krst i čime se on bavi, s obzirom na to da je više nego evidentno da, Vi, gospodine Fajgelj niste upućeni.

Crveni krst Srbije je dobrovoljna, nezavisna i nacionalna organizacija, koja za misiju ima da pruži pomoć ugroćenim licima u slučaju nepogoda i nesreća, bilo da su izazvane ratom ili prirodom,  da širi znanje o međunarodnom humanitarnom pravu, prosvećuje građane u oblasti zdravstvene i humanitarne zaštite, i da ukoliko je to potrebno pruža socijalnu zaštitu i zbrinjavanje. Imajući na umu sve prethodno navedeno ovo društvo deluje u skladu sa nekim osnovnim principima, (humanost, nezavisnost, neutralnost i tako dalje), zatim opšteprihvaćenim pravilima iz oblasti humanitarnog prava. Želela bih da se fokusiram na znanje o međunarodnom ljudskom pravu, onom pravu za koje se ljudi LGBTQ populacije godinama bore. Da bi to pravo bilo ostvareno, ono o čemu mi, kao jedno društvo, moramo da razgovaramo, da razbijemo stigmu, otvorimo srca i umove i prihvatimo činjenice. Verujem da bi ste se kao Dr. sa mnom složili da je znanje jedna od najvrednijih stvari na svetu, i da želite da ga Vaš sin, kao i deca Srbije poseduju. U tom slučaju Vaš sin je imao lekciju o važnim stvarima, i verujem da je mnogo toga naučio.

“Tolerancija”, kako ste je vi naveli u svom vrlo pristrasnom i nadasve netolerantnom izlaganju, je lepa reč koja ima dobro značenje. Kad vaši sinovi ljube drugare ili ćerke ljube drugarice, to znači da umeju da vole, znači da su neiskvareni, da svet gledaju onako kako bismo svi mi trebali da ga posmatramo, čisto, iskreno. Ako u zagrljaju i poljubcu možete da nađete nešto loše, pogotovu kod dece, onda na žalost Vi i ja ne živimo na istom svetu. Kad se vaši sinovi ili ćerke pretvaraju da su drugog roda, to ih uči poštovanju suprotnosti, jednakosti, različitosti. Rodna ravnopravnost neće od vaših sinova i ćerki napraviti tranvestite, neće postati transrodni, gej ili bi, oni to ili jesu ili nisu, ali će im pomoći, da ukoliko nisu, razumeju kroz šta oni koji jesu prolaze, a ukoliko jesu, umogome će im olakšati da shvate sebe. Rodna ravnopravnost se ne odnosi samo na žene, ona ujednom ruši stereotipe za oba pola, i time stvara jednu zdravu okolinu za obe strane. Smatram da je ultimativno dečije pravo da uči, da zna, da upija. Vi biste to možda nazvali indoktrinacijom, ali se ja ne bih složila sa Vama. Dete je sposobno da samo odluči šta mu se ne dopada, a šta ne. U većini slučajeva su mnogo pametniji od nas jer stvari vide bistrije. Mislim da bismo svi mnogo toga mogli da naučimo od njih.
Mnogi će mi zameriti što Vam ja Dr., kao studentkinja od 23 godine, skrećem pažnju, ali verujem da kada o nekoj temi govorite ili pišete, morate imati validne argumente i morate se koristiti pravilnim izrazima. Homoseksualnost, iliti “homoseksualizam” kako ste ga nazvali, nije pravac u umetnosti bilo koje vrste, isto tako razgovor o homoseksualnosti nije promocija, niti su rodna ravnopravnost, “odabir” seksualne orijentacije i slične teme vrednosti. Ona su po svojoj definiciji Ustavom zagarantovana prava, pored ostalih kojima se ne bih sada bavila, koje bi svako ljudsko biće trebalo da zna i koje svaki čovek, građanin bilo koje zemlje na svetu treba da upražnjava.

“Naša duboka uverenja da dečak treba da bude dečak, da maloj deci ne treba uopšte govoriti o seksu, a pogotovo ne sa istim polom, po liberalima nisu ništa drugo nego represija.”

 

Vaša duboka uverenja su isključivo Vaša, i Vaše pravo, zagarantovano slobodom govora je da ga izražavate, da ga prenosite na sinove i ćerke, ali je isto tako dečije pravo da uči, i zna apsolutno svaku činjenicu i da samo odabere koje će njegovo uverenje biti. Što se represije tiče, Vi je, gospodine Fajgelj upravo vršite, zahtevanjem da se upravo o svemu gorepomenutom ne piše i ne govori.

Pominjete građanski zakonik i “udarnu pesnicu liberalizma”. a zanemarujete upravo najbitniju reč GRAĐANSKI, oni koji “uvode nove standarde ponašanja u porodici” su oni koje je narod, tj. koje su građani (obratite pažnju na tu reč) izabrali da vrše funkcije koje donose dobrobit društvu, a samim tim uvode nove standarde u cilju poboljšanja života svih građana. U to da li funkcioneri pripadaju desnici ili levici, te da li svoje dužnosti vrše adekvatno ne bih zalazila. Neukusno je i krajnje degutantno porediti državu, socijalna i zdravstvena prava kao i njihovo vršenje dužnosti sa tuskim dankom. Država mora da štiti svoje građane, a to znači da će dete biti oduzeto roditelju koji mu nije pružao adekvatnu brigu, iz kojih god razloga, dokle god su oni kršenje osnovnih prava. Ukoliko verujete da neko može da izvrši toliki uticaj na Vaše dete, da se ono u nekom trenutku okrene protiv Vas, mislim da ga omalovažavate, podcenjujete i ne poštujete.

 

Dokle ćemo ćutati?

Nažalost, porodice u Srbiji imaju daleko veće probleme od toga da li je njihovo dete naučeno da poštuje, razume i voli. Za početak, hajde da se bavimo ekonomskim i socijalnim stanjem porodica. Pozivam Vas da se uozbiljite, da pažnju i energiju posvetite bitnijim problemima, da pomognete u rešavanju istih, na neki, bilo koji način, umesto da svoje i naše dragoceno vreme trošite predugim i izrazito glupim izlaganjima sopstvenih stavova i mišljena.

 

Na Vama gospodine Fajgelj i na ostalim roditeljima je da svoju decu volite i vaspitavate, ukoliko tome posvetite dovoljno vremena ona će odrasti i za Vašeg sina nažalost, a za ostalu, nadam se, na sreću postati i steći slična ako ne i ista uverenja kao i njihovi roditelji.

 

Nasilje se ne rešava nasiljem. Autoritativnost je vršenje presije i u većini slučajeva izaziva samo kontra reakciju. Poštovani roditelji Srbije, molim Vas, nemojte ukalupljivati vašu decu, dozvolite im slobodu da budu ono što jesu, ali ih naučite da vitez može da se bude i rečima, da zaštiti nekoga ne znači povrediti drugu osobu. I na kraju, samo ih volite, i sve će to biti tako treba.

Vladislava Mrčela

Otvoreno pismo Dr. Andreju Fajgelj

Tebi, koji čitaš…

1. Ja te volim.

Ako se pitaš zašto, onda ne vidiš ono što ja osećam. Osećam ljudskost, dobrotu, nežnost. Volim kada se smeješ, želim da to radiš češće, i kada se opustiš, i misliš da te niko ne posmatra, volim kako izgledaš kada razmišljaš, i kako ti disanje uspori. Volim što si stidljiv, i što si otvoren, način na koji grliš, i što voliš da čitaš. Volim način na koji govoriš o drugima, želela bih da češće tako pričaš o sebi, i to što u svima vidiš lepo, čak i kada je ono skriveno negde. Ja te volim. Tebe, koji čitaš. I one koji ne čitaju, i one koji spavaju, ili su tek ustali. I one koji vole, i one koji su zaboravili kako.

2. Razumem te.

Makar se trudim, svojski, a ako to nije dovoljno, potrudiću se još više. Jer ti zaslužuješ da te drugi razumeju, ali moraš i ti razumeti njih, ili se bar truditi.

3. Želim da budeš srećan.

Ali ti prvo to moraš poželeti za sebe. Ako trenutno ne znaš šta je sreća niti kako ćeš je ostvariti, ne brini, to nije ništa strašno. Počni od gluposti. Počasti sebe šoljom crnog čaja (ako ga voliš, ako ne onda nečim drugim), ili čokoladom, ili možda dobrim filmom, ili šetnjom. Ili dremkom? Uradi šta god želiš. Sreća se ne dobija, ona se stvara, nekada je izazovu drugi ljudi, nekada ti sam. P.S. Zagljaji leče. Ne šalim se. Grli se što više! Sa svima.

To je sve što ti treba u životu.

Tebi, koji čitaš…

Oh, so tired.

I’m tired. Oh, so tired.

They want me to be perfect.

Show just enough skin, be sexy, but mysterious,

not laugh to much, or loud,

just enough, and understand every joke they blurt out at me.

My teeth should be white as the snow, but not too white,

they mustn’t be fake.

I shouldn’t smoke, nor drink alcohol.

Be a lady they say.

Have soft skin, touchable and scented, but thick and strong, so their words can’t hurt me.

My hair is supposed to be shinny and long, colorful but not dyed, for when I spill it across their heart.

They want me to paint my face to be pretty for them to look at me,

but be bare-skinned and look the same.

They want me to be taller and voluptuous, instead of being short and petite.

They don’t like my tattoos, my scars, my blemishes, nor my skin tone.

I should talk sweetly and whisper softly, instead of talking like a boy,

or sounding like I’m just enough for my self.

Feminist is a forbidden word, so is self esteem.

They say I bark like a scorned bitch,

I say, I speak, breathe, walk, and listen.

They want me to be.

And I just am.

Oh, so tired.

Ko si? Šta si?

– Ko si?
Rekoh svoje ime.
– Šta si?
– Čovek.
– Ne. Kojoj nacionalnosti pripadaš?!
– Pripadam sebi. Čovek sam.
– Čovek nije nacionalnost.
– Ako se nacionalnost određuje po tome gde si rođen, šta su ti roditelji i kako se identifikuješ, onda sam čovek. Rođena sam na planeti Zemlji, roditelji su mi ljudi, i identifikujem se kao čovek.
– Ne. Ne. Ne. Možda te po veri svrstamo negde. Koje si vere?
– Verujem u ljude, i u to da će učiniti dobro.
– To nije vera! – Vrisnuše u glas i jedna i druga strana.
– Za mene jeste.
I jedni i drugi rekoše – Nisi sa nama! Znači protiv nas si.

———————————————————————————————————————–

– Who are you?
I said my name.
– What are you?
– Human.
– No. What nationality do you belong to?!
– I belong to myself. I am a human.
– Human is not a nationality.
– If nationality is determined by where you were born, what your parents are and how you identify, then I’m human. I was born on the planet Earth, my parents are people, and I identify as a human.
– No. No. No. Perhaps we could you by faith somewhere. Which is your religion?
– I believe in people, and that they will do good.
– That is not faith! – Screamed in unison both sides.
– It is for me.
Both said – You’re not with us! So you’re against us.

Ko si? Šta si?

Deo #1

Nedelja na ponedeljak je. U Beogradu pada kiša. Tih je i mračan. Jasno se čuje kapanje i tupkanje sitnih graški vode. Zvezdara spava, sutra je radni dan. Ulične svetiljke različitih boja, sa blagim treperenjem čine da mokar beton podseća na odraz zalaska Sunca u mutnoj vodi Dunava. Pored svog njegovog sivila, taj grad u sebi krije neke čarobne trenutke, koje otkriva povremeno i samo u milisekundama. Retkima poklanja tu čast da osete i vide njegovu davno zaboravljenu lepotu.

Na uglu Igmanske i Vojvode Brane, u sedmospratnici broja trideset i sedam, na sedmom spratu, u stanu trideset i sedam vlada tišina. Iza novih, belih vrata, jedna osoba ne može da zaspi.

Povijena je u ćebe koje joj je majka spakovala kada je konačno, prvi i poslednji put, otišla iz rodnog grada. Krv-crveni pramenovi kose ispadali su iz neuredne punđe. Naspram nje je bilo ogledalo okrenuto tako da ne može da vidi sopstveni odraz, a odmah kraj njega polica sa uspomenama iz prošlog života, onog kojeg je ostavila za sobom. Dvadesetak pročitanih knjiga, po koja fotografija, i gomila đubreta za koju ni sama nije bila sigurna zašto i dalje čuva.

Ni jedna od tih stvari nije opisivala ono što je ona danas.

Rođena je varošici koja se nalazi tik uz granicu Rumunije. Otac joj je hrvatskog porekla, vojno lice, inteligentan čovek, čudan, osoba koja se nikada nije mogla prilagoditi društvu. Ona je bila njegova kopija. Buntovnik. Bili su povezani na neki čudan način. Kada bi prijateljima pričala o njemu uvek je govorila mnogo, birala je pažljivo reči, želela je da bude sigurna da će uspeti tačno da opiše njegovu svaku vrlinu. Počinjala bi sa pričom kako je sa par meseci spavala na njegovom dlanu, ne budeći se celu noći. On bi legao pored njene majke u krevet, uzeo je i postavio na otvoreni dlan, a ona bi odmah zaspala. Nastavljala bi sa pričom kako su imali poseban način da jedno drugom kažu koliko se vole. On bi je pitao koliko ga voli, a ona bi šakom pokazivala pet prstića, izgovarajući glasno, tako da svi čuju, taj, za nju tada, tako veliki i važan broj. Za vreme NATO bombardovanja su ga često pozivali da dežura u kasarnama, dok je ona sa majkom i sestrom odlazila u podrum zgrade u kojoj su živeli. Imali su psa, ženku Munju, koju su i ona i otac voleli kao petog člana porodice. Jednom je, po povratku iz kasarne, sišao u sklonište gde su se stanari zajedno sa njih tri okupili nakon oglašavanja sirene, i objasnio da će sedeti u stanu, sa Munjom, kako ona ne bi bila sama i uplašena. U njenim očima, tada, a i sada, svaki put kada prepriča taj događaj, on je heroj. Volela je to što je umeo da voli toliko silno, bezuslovno i jednostavno. Oni koji su bili spremni da je slušaju, mogli su da čuju koliko ljudi ga poštuje, i na koji način se o njemu govori u varošici. Naglašavala bi da on ne pije, i kako je to čudno za vojna lica koja su bila u ratovima, da je ostavio alkohol jako davno, i da ga nikada nije videla pijanog, kao mnoge druge očeve. Gaseći cigaretu bi uzdahnula, i objasnila da je on samo jednog dana odlučio da više ne puši, i da više nikada nije zapalio cigaretu, a onda bi dodala da joj je žao što nema tako jak karakter kao on, već je povukla na majku.

Sa nekih šest godina ju je odveo na trening taekwondoa, u koji se večno zaljubila,za koji je pritom bila izuzetno talentovana. Objašnjavala bi da je to skup sport, da takmičenja i putovanja koštaju mnogo, da za njihova tada, vrlo skromna primanja nije uvek mogla da se takmiči, ali da on nikada nije odustajao od nje, već je nalazio načine da joj omogući da ode gde god je trebalo ići. Sve što je ona trebala da radi jeste da donosi zlatne medalje, što je i činila. Zastala bi u priči, prisećajući se njegovog osmeha po povratku. U prvom razredu srednje škole odlučila je da odustane od treninga. Misli da je to prvi put kada se razočarao u nju.

Mrzela je sebe što ga je u više navrata razočarala. U srednjoj školi je ponavljala razred. Bio je užasno ljut na nju, ne zbog toga što je pala godinu, već zbog toga što je video previše svojih osobina u njoj koje su dovele do toga. Ljutio se na njenu pravednost, bunovništvo i činjenicu da ne ume da prećuti. Ali čak i tada, pored svega što mu je priredila, imala je njegovu podršku.

I uvek bi preduge monologe o ocu završavala rečima – Nedostaje mi, svakodevno. – paleći zatim cigaretu, i ispuštajući dim sasvim lagano, kao da ga čika da se pojavi i kaže joj milioniti put koliko mrzi tu njenu ružnu naviku.

Uzela je paklicu i otvorila je. U njoj bila samo jedna cigareta. Kao i svako drugo veče, kada joj ih je ponestajalo, zapalila je i popušila. Ustala i obukla se u crne uske pantalone, koje su pomalo spadale sa njenih uzanih kukova, navukla crni dukser i proverila kako izgleda u ogledalu. Nije volela da izlazi iz stana ako se tog dana nije osećala lepo, jako su retki bili ljudi koji su je mogli zateći bez šminke, i jako posebni u njenom životu, jer su samo takvi mogli da je prihvate u, po njenom mišljenju, najgorem izdanju. Uzela je ključeve i novac, i izašla iz stana. Volela je da pravi kratke šetnje po kraju u sred noći, svratila je do obližnje trafike, i kupila najjeftinije cigarete. Nastavila je do klupe u parku preko puta njene zgrade. Volela je da popuši prvu cigaretu iz paklice tu, na svežem vazduhu, u tišini, osluškujući tuđe snove. Stigla joj je poruka. Još jedan od onih momaka sa kojima je u pijanom zanosu neko davno veče završila u krevetu.

– Gde si?

Samo je vratila telefon u džep. Prošaputala je sebi u bradu.

– Nema me.

Bila je svesna zbog čega joj se javlja. Prezirala ga je jer u njoj nije video ogromnu potrebu za ljubavlju koju je tako jasno iskazivala svakim svojim postupkom. Nije želela još jednu kres šemu. Bilo joj je dosta skrivanja po zamračenim stanovima i još mračnijim klubovima. Bilo joj je dosta muškaraca koji je pozivaju u tri ujutru da pogledaju film, a kada stigne brže bolje svlače sa nje svu pažljivo uklopljenu crnu garderobu, rukama kvare njenu pravilno isfeniranu kosu, razmazuju satima brižno mazanu šminku, da bi samo petnaestak minuta kasnije istresli na njen stomak sav sadržaj testisa, a zatim je ponudili čajem. Nerviralo ju je što bi tek tada pokušali da budu nežni, praveći se da to uvek ide takvim redosledom. Neki bi prstima prelazili preko jedne jedine tetovaže na njenom telu. Uvek bi sklonila tu šaku koja je vređala njeno značenje dodirima. Setila bi se tate, i koliko on voli njenu majku, zatim dana kada je sa njim otišla da ostavi taj trag na svom telu, i zabolelo bi je što jedna takva muška ruka misli da ima pravo da oseti nešto što tako vredno za nju, kao tih deset slova koja su ispisana očevom rukom. Drugi bi se čudili nežnosti njene kože, kao da su potpuno nesvesni činjenice da je svakodnevno nakon duge i tople kupke na sebe nanosila velike količine krema i pomada, kako bi jednog dana, nakon što ga je konačno pronašla, onog koji je će voleti, omogućila da poljubi svaki milimetar njenog tela i zatim izgovori da je to jedna od njegovih omiljenih stvari kod nje. Šaputali su joj stvari koje je želela da čuje, misleći da je poznaju, i uvek su bili u krivu. Nasmejala bi im se i rekla da mora da krene, jer ostajanje nije deo dogovora. Kratak pozdrav na vratima, i svako se vraća u svoj svet.

Vratila se u stan i svukla crnilo sa sebe. Kraljica koja se vraća svom prestolu. Bila je vrlo mršava, uzanog struka i male zadnjice, sa čvrstim grudima i malo izbačenim stomakom, lepe i izražene ključnjače. Slabo svetlo stone lampe je laskalo njenoj figuri. Svaki put kada bi skidala odeću izgledalo je kao da izvodi predstavu u kojoj bi joj bez pogovora pripala glavna uloga. Skidala bi je lagano, pažljivo. Donji veš bi klizio niz njenu kožu, u očima nekog posmatrača, čini se satima. Uredno bi slagala odeću i vraćala je u veliki, tamni, zidni orman, pažljivo ga zatvarajući. Čuvao je njena lica, njene kostime. Naga bi se smeštala na isto mesto svake večeri. Tik uz prozor tako da može da oseti čitav grad i zemlju pod nogama, iznad svih, na sigurnoj visini sedmog sprata i neba.

Ta soba, to mesto, bili su njeno sklonište. Neretko je bežala u taj kutak, gubeći sate u sopstvenim mislima. Nije volela događanja i prevelike skupove ljudi, tada bi se osećala usamljenije nego kada je zaista bila sama. Uživala je u samoprouzrokovanoj izolaciji, i slobodi sopstvenog duha, bez šminke, odeće ili pogleda uperenih u sve što je bilo drugačije na njoj, šepurila bi se svojim manama po stanu, pregledajući svaki deo sopstvenog tela i uma. Skuvala bi sebi čaj i birala jednu od previše puta pročitanih knjiga. Požutele stranice bi se same otvarale na mestima koje je obožavala, pružajući joj savšenu utehu i beg. Sloboda u zatvorenom prostoru. Ironija odzvanja.

Zvuk njene omiljene pesme prekinuo je performans, trgnuvši je grubo. Protegla se, i ispružila tananu ruku ka telefonu. Na ekranu je generičkim slovima bilo ispisano muško ime.

– Halo?

– Spavaš li?

– Znaš da ne spavam nikada u ovo vreme, zašto me to uvek pitaš?

– Zašto mi ne odgovaraš na poruke?

– Zauzeta sam.

– Opet izvodiš striptiz po stanu i privlačiš manijake, a stalno kukaš kako ne možeš da upoznaš normalnog muškarca.

– Ne tiče te se šta ja radim kada sam sama. Ja nikada ne bih upotrebila reč “normalan”. Šta ti treba? – odbrusila je.

– Hteo sam da te vidim.

– Video si me više puta. Celu.

– Zbog čega si tako hladna?

– Nisam. Samo sam zauzeta.

– Dođi…

– Umorna sam.

– Dođi i ostani.

– Matej, uvek me zoveš ovako kasno.

– Zato što znam da si uvek budna. Dođi. Želim da te vidim. I ostavi tu knjigu, čitala si je najmanje sto puta do sada. Zolina “Nana” pretpostavljam.

– Da. Dolazim za petnaest minuta.

Upoznala je Mateja preko zajedničkih prijatelja, na jednoj od mnogo kućnih žurki. U vreme kada su se sreli, bio je u vezi, ali su ubrzo potom raskinuli. Stariji je šest godina, i podseća je na to svakom prilikom. Prvi put ju je poljubio u parku kod Ušća. Sasvim svakidašnje letnje veče. Vraćali su se kući, i zapričavši se zaostali za društvom. Dala mu je da joj pridrži torbu dok ona obuče džemper. Privukao se i ukrao poljubac. Kratak, brz, jedan od onih što ne ostavljaju traga. Nastavio je sa pričom o filmu koji je ostavio najjači utisak na njega, praveći se da se ništa nije dogodilo. Često su se sretali i provodili vreme zajedno, mogla da priča sa njim o svemu. Dopada joj se kako izgleda. Ošišan do glave, istetoviran, u crnoj garderobi kakvu bi ona birala svom muškarcu. Grub je, voli prljav seks, brz, prazan. Takav je i u komunikaciji sa njom, bar onda kada ne želi ništa od nje. Nekada je vređa, a nekada joj tepa svim onim izlizanim imenima koje muškarci koriste. To joj smeta. Sve joj smeta. Nije sigurna da li joj je prijatelj ili nešto više od toga, ali ga čuva kao plan B. Ne može sebe da zamisli u vezi sa njim, ali istovremeno ne poriče neopisivu i neodoljivu potrebu da mu dozvoli da je zaštiti. Nije bila sigurna da li je spremna da mu se prepusti, da mu omogući da je razori i uništi.

 

Deo #1

Neću više da budem pička

Sedimo drugar i ja dva dana pred paradu i povede nas razgovor u tom pravcu. Nije nam ni prvi ni poslednji put da smo pričali na tu temu, al’ iskreno, nikada nismo na ovaj način. Do kraja razgovora smo zaključili da je najpametnije da ostanemo gajbi taj dan, ispratimo šta se dešava na ulicama, kao neku vrstu utehe za nas same što nismo ipak otišli i pružili podršku ili ispunili obavezu prema društvu i prema sebi.

Ode on kući, a ja sedim sa mačkom i razmišljam i dalje o Prajdu, bez obzira što smo davno završili razgovor i prešli hiljadu i jednu temu nakon toga. I grize me, bre, savest što sam pička, što sam se povukla i odlučila da odsedim u svoja četiri zida, da sebe utešim ispraćanjem događaja sa sigurnog mesta. I lomim se. Ići ili ne? Znala sam da ako odem, ima da me nahvataju i ulome, pa imam, bre, dvadeset kila sa krevetom i plućni kapacitet hrčka, teoretske šanse ne bi bilo da im pobegnem, sve i da pokušam. Tukli su i maltretirali i jače od mene.

Pokušavala sam satima sebi da dam hiljadu i jedan razlog da ne odem. Govorila sebi, ma šta ću ja tamo, ja nisam gej, ako odem dobiću batine, možda me neko ubije, ko zna šta spremaju, nije sigurno. I svaki put kad mi bi neki novi izgovor pao na pamet osećala bih da nije dovoljno dobar. Da bih na kraju shvatila da izgovora nema. Zaspala sam sa apsolutnim haosom u glavi. Kada sam se probudila sutradan parada je i dalje bila zakazana. 28.09.2013. u 9 časova. Ja još nisam odlučila da li imam muda ili ne.

Petak veče, sedeli smo i cirkali pivo. Ja nešto skrolovala po ovim našim socijalnim mrežama, i onda BAM! Kao da me je neko lupio štanglom u glavu. Vest da je Parada otkazana. Sramota me je, ali sa neke strane mi je malo laknulo što neću morati da odlučim da li da odem ili ne. Priznajem, kukavica sam. Međutim, istovremeno je u meni kuljao bes, jer ovo zaista više nije bilo pitanje seksualne orijentacije ili jednakosti prava. Zar je moguće da je su oni pavijani u kožnim foteljama, za koje su se skoro pa zalepili, opet posustali i poklekli pred tim društvenim karcinomom? Ma šta i ja serem, prva ih se plašim i prva im se sklanjam sa puta, spustim glavu i ćutim da ne bih dobila po nosu.

Oboje smo se ućutali, pili pivo i nastavili sa skrolovanjem po Twitter-u i Facebook-u, posramljeni što pripadamo tom delu društva koje odustaje i sklanja se sa puta, koje skreće poglede i odbija svoje pravo glasa. Jebi ga, klinci smo.

Al’ onda se desilo nešto što nismo očekivali.

Jedna šačica ljudi je odlučila da pokaže zube i da brani, ne samo svoja prava, već prava svih nas. U jedanaest časova se ispred vlade Srbije skupilo oko dvestotinak ljudi i svima nam reklo DOSTA. Huliganima, razbijačima, isfrustriranim homofobima, govnarima i ostaloj bagri da je dosta, da se neće povlačiti, da neće odustati, da neće stati, da se ne plaše, da umeju i oni da uzvrate silom, ukoliko je to potrebno. A nama. Nama su rekli dosta… Dosta skrivanja, dosta odustajanja, dosta prihvatanja glupih, nazovi rešenja koja nam poturaju pod noseve, koje samo što nismo nabili u patos. Dosta ćutanja.

Sedeli smo i čitali, ježeći se od ponosa na te ljude koje ne znamo, koji su odlučili da budu i naš glas dok ga konačno ne nađemo.

Prošetali su, zaštićeni kordonima žandarmerije, od vlade Srbije do skupštine Srbije. Svega četrdeset pet minuta i dvestotine ljudi. Niko nikoga nije tukao. Ljudi su se smejali. To je sve što je bilo potrebno. Da neko kaže da je dosta sranja, dosta izgovora, dosta laži, dosta odustajanja.

Mala pobeda, mali korak napred.

I eto, sedim sad, 28. 09. uveče. Svet nije propao. Parada se održala. Srbija je ista kao što je i bila. I dalje vam je predsednik bio nepismeni grobar koji laže da je završio fakultet. Onaj što je prorekao ubistvo premijera 2003 godine. I dalje je premijer bio Ivica Dačić, konstantno pijan i gadan. I dalje niste imali para, i niste plaćali info stan. Jedino što se promenilo smo nas dvoje i možda još par ljudi. Sledeći put ćemo imati hrabrosti da odemo. Sledeći put ćemo imati glas.

Neću više da budem pička

Ako ti napišem pismo

Ako ti napišem pismo hoćeš li ga pročitati onako kako bih ja to želela?

Kradom, van vidokruga svih zloslutnih očiju, jer ova hartija je samo tvoja i niko je drugi ne bi shvatio. Smešten udobno na krevetu čiji dušek i posteljina još uvek čuvaju naše tajne, razgovore i snove i sad.  Uz šolju toplog crnog čaja sa malo mleka u sećanje na mene, jer znaš  koliko volim njegov ukus. Sričući polako, sebi u bradu kako bi te reči shvatio baš onako kako sam želela. Prstom polako dodirujuću svako slovo koje je moja ruka napisala. U jednom dahu, ne oklevajući ni trenutka kada vidiš od koga je.

Ako obećaš da ćeš ga tako čitati onog trena kada bude pristiglo na tvoju adresu, evo ga. Evo mog pisma.

Još uvek si muzika moga uha. Slatko – gorki ukus mojeg nepca. Tanana nit između sna i jave.
Još uvek si šaptaj vetra. Pogled koji se gubi u daljini. Haotična misao mog uma.

Eto mog pisma.

 

Ako ti napišem pismo

bLAŽenstvo

Probudila sam se u sobi koja je bila okrečena jednom od onih masnih, uljanih, maslinasto – užasnih boja, zavese su bile pocepane i smrdele su na lekove, kao i sve ostalo na ovom mestu. Kada su me doveli bila sam u nekoj ekstazi, potpuno nesvesna svega oko sebe, pa se ne sećam ni prve provedene noći. Do mene su još dva kreveta, doduše prazna, traljavo nameštena i prekrivena sa po  jednom od onih odvratnih ćebadi koja vonjaju na urin. Metalni sklop kreveta je takođe zelen, ali ne od boje već od korozije. Kada sam ih pitala gde su mi sustanari u šali su mi rekli da sam dovoljno luda da budem tu, ali nedovoljno da me strpaju sa ostalima. Izopštena sam čak i među ludima.

Posle nekoliko dana buđenja u onoj memli od sobe počela sam da se prisećam kako sam dospela tu, ali mi nikako nije bilo jasno gde je nestao savršeni svet u kojem sam živela i koji sam mukom stvorila za sebe…

Četvrtog dana me je napokon posetio lekar, tačnije žena psihijatar. Bilo mi je čudno što na njenom licu nisam primetila i trunku sažaljenja, kao kod sestara koje su mi donosile hranu i ponekad u prolazu ćaskale sa mnom, već samo jedno veliko ništavilo emocija. Kao da je bila plastična, robot, mrtvih, hladnih i krutih očiju. Plašila me je. Takvih ljudi nije bilo tamo odakle sam došla.

Zamolila me je da počnem da pišem o sebi, naglasivši da to bude potpuno iskreno, od samog početka. Od prve laži.

Moj zadatak bio je da pišem ISKRENO o LAŽIMA.

Sedim u poluosvetljenoj sobi na poslednjem krevetu koji se nalazi do prozora i pokušavam da na papir prenesem jedan trenutak iz svog života za koji sam oduvek smatrala da je nebitan. Shvatam zašto mi je lekarka tražila da pišem baš o tome. Pitam se hoće li me protuviti ako budem slagala? verujem da neće, ali to nikako neće pomoći mom lečenju.

Gledam u plafon. Nekada bela, a sada već prljavo žuta farba sa njega se ljušti, i otkriva još mnogo takvih slojeva ispod sebe. To me podseća na mene. Moraću da stružem dugo i naporno da bih došla do one prvobitne farbe, ali se plašim da mi se ona i nakon svog tog truda neće dopasti.

Prva laž….

Imala sam sedam godina, majka mi je spremila doručak pre škole. Namazala mi je malo margarina, koji nikada nisam volela, i meda na krišku hleba, pokušavajući da me prevari na brzinu slatkim božanstvom.

Nisam ni zagrizla, odmah sam primetila šta pokušava. Iskoristila sam priliku da svoj doručak bacim kroz prozor naše osmospratnice.  Kada se vratila i primetila da je mleko popijeno, a pripremljeni obrok uredno pojeden bila je presrećna. I dan danas ne zna za to. To sam od tada pa nadalje činila svaki put kada mi se hrana nije dopadala i kada se za to ukazala prilika. i svaki sledeći put sam je sa istim osmehom slagala. I svaki put je progutala laž.

Nakon uspeha te prve male laži osladilo mi se , i mnogo puta bi me u laži hvatali, ali ja bih se već snalazila i izvlačila boljim i većim lažima. Imala sam užasno razvijenu maštu, što od čitanja, što od raznoraznih crtanih filmova. Mogla sam satima da čitam i da po završetku knjige menjam njen kraj,  smišljam nove likove, nadovezujem se na priče i stvaram potpuno nove svetove. Glavni akteri tih knjiga za mene nisu bili samo fikcija već moji najbolji prijatelji. Stvarne prijatelje nisam imala jer su uglavnom majke mojih vršnjaka branile istima da se druže sa mnom. Bila sam čudno dete. Odrasla sam uz Frodoa i Sema iz „Gospodara prstevnova“, družila se sa crnim pumama i Moglijem, preletala iz priče u priču, boravila u ruskm, ukrajinskim i uralskim narodnim bajkama. I na kraju sve te priče dopunjavala i doživljavala lično.

Nisam živela na ovom svetu, imala sam svoj, imam ga i dalje. Taj veliki sklop savršenstva, svih priča i bajki i onoga što sam sama dodala izmislila.

bLAŽenstvo

Purpur

Ti imas purpurnu boju glasa.

Ona odzvanja jetko.

Obmotava mi se oko grla.

Steže.

Guši.

Odzvanja mi u mislima.

Purpurna.

Kao polja šafrana.

Šušti mi oko ušiju.

Prilepila mi se za ušnu školjku poput pijavice.

I sisa.

Upija moje misli.

Ti imaš glas boje purpura.

Purpur