Tebi, koji čitaš…

1. Ja te volim.

Ako se pitaš zašto, onda ne vidiš ono što ja osećam. Osećam ljudskost, dobrotu, nežnost. Volim kada se smeješ, želim da to radiš češće, i kada se opustiš, i misliš da te niko ne posmatra, volim kako izgledaš kada razmišljaš, i kako ti disanje uspori. Volim što si stidljiv, i što si otvoren, način na koji grliš, i što voliš da čitaš. Volim način na koji govoriš o drugima, želela bih da češće tako pričaš o sebi, i to što u svima vidiš lepo, čak i kada je ono skriveno negde. Ja te volim. Tebe, koji čitaš. I one koji ne čitaju, i one koji spavaju, ili su tek ustali. I one koji vole, i one koji su zaboravili kako.

2. Razumem te.

Makar se trudim, svojski, a ako to nije dovoljno, potrudiću se još više. Jer ti zaslužuješ da te drugi razumeju, ali moraš i ti razumeti njih, ili se bar truditi.

3. Želim da budeš srećan.

Ali ti prvo to moraš poželeti za sebe. Ako trenutno ne znaš šta je sreća niti kako ćeš je ostvariti, ne brini, to nije ništa strašno. Počni od gluposti. Počasti sebe šoljom crnog čaja (ako ga voliš, ako ne onda nečim drugim), ili čokoladom, ili možda dobrim filmom, ili šetnjom. Ili dremkom? Uradi šta god želiš. Sreća se ne dobija, ona se stvara, nekada je izazovu drugi ljudi, nekada ti sam. P.S. Zagljaji leče. Ne šalim se. Grli se što više! Sa svima.

To je sve što ti treba u životu.

Advertisements
Tebi, koji čitaš…

O majkama

Neko je skoro predsednikovoj ženi dodelio „titulu“ velike supruge i majke, ne znam da li zbog filantropije, čega li, ali evo, da vam objasnim, šta za mene znači „velika“ majka.

Moja majka je završila pravni fakultet, nikada nije radila u struci, moju sestru je dobila sa dvadeset i pet godina, a mene sa trideset i jednom. Starija sestra je imala sedam godina kada sam se ja rodila, u tom trenutku se još jedan od mnogih glupih srpskih ratova privodio kraju, otac nije bio tu, majka jeste. Uvek smo bili bogata sirotinja (ako vam nije jasno, to je ono kad si bogat od ljubavi, a fali ti novca). Čistila je, vaspitavala, kuvala, čekala, volela, grlila, trebila od vaški, kupala, umivala, opet volela, opet čekala, štitila, nadala se boljem, očekivala najgore, strepela, opet volela, opet kuvala, opet čistila, i tako u nedogled.

Moja majka je jaka žena. Ona se bori. Ona ne odustaje. Sa četrdeset godina je sela prvi put za računar. Pronašla je novi san, novu sebe. Sa četrdeset i jednom je počela da uči grafički dizajn. Sa četrdest i dve se borila, sa dvadesetpetogodišnjacima koji su tek završili fakultet i imalu diplomu i zvanje grafičkog dizajnera, da dobije posao. Sa četrdeset i dve ga je dobila. Ne zato što je bila mnogo bolja, mudrija ili pametnija, već zato što je želela da zna još, da nauči više, da postane bolja.

Sada ima pedeset i tri godine, moje i sestrino školovanje zavisi od njenog rada. Radi više od 15 sati dnevno. Jedan posao u štampariji, drugi kada dođe kući. Uvek nađe vremena da priča sa mnom, da me sasluša, da razume, čak i kada me je teško razumeti. Uvek uspe da pošalje nešto, bilo skuvano ili gotovo, uvek se seti da mi fale farmerice, ili majica, ili pidžama, iako ne živimo već dve godine zajedno, ona zna šta mi treba, i kada. Uvek pita, da li mi treba još, da li imam dovoljno. Izvinjava se kada nema, i obeća da će biti sledeći put, iako joj ne tražim. Kada god dođem da ih posetim, zagrli me, stegne, jako, da osetim koliko sam joj falila. Pita me da li imam dečka, iako zna da nemam, jer želi da me neko voli, kao što nju voli moj otac. Želi da budem srećna, da se smejem, da uživam u životu. Želi da mi da sve, a nije ni svesna, da mi je već dala sve što mi je potrebno. Neizmernu podršku, ljubav i slobodu da budem ono što želim. Od nje sam naučila da nikada ne treba da odustajem. Postoji posao koji ću voleti i u kom ću uživati. Nikada nije kasno da se pronađeš. Uvek treba učiti. I ono najbitnije, da uvek verujem u sebe.

Moja majka je velika majka.

Ne bavi se filantropijom, bila je domaćica, mama, prodavala je naočare na ulici, bavi se grafičkim dizajnom, igra uz Ejmi Vajnhaus i Van Goga, loše peva, obožava da čita, posebno naučnu fantastiku, mrzi što se ja toliko šminkam i smeta joj moje eksperimentisajne sa garderobom, veruje u mene i sestru, neizmerno je ponosna na svoje dve ćerke, želi da kupi kuću na selu i sedi u bašti puši i pije dobro belo vino, da gleda Vasu kako trči, i ćaleta kako se konačno odmara, zajedno sa njom, misli da ćemo ja i sestra biti uspešne žene, dobrostojeće, jer smo pametne, i uglavnom nismo kreteni, ali ništa od toga nije bitno.

Ona je velika zbog svega što nam je pružila, čak i kada više nije imala odakle, što je verovala čak i kada su svi drugi prestali da veruju, što nije odustala od sebe zarad naše budućnosti. I plus, jebi ga, znam da je glupo, al’ baš je car kad pusti Ejmi i pevuši dok joj pljuga viri sa ugla usana.

Majko, we can be heroes, just for one day.

O majkama

Dom

Ljudi često govoreći o svom životu pričaju o domu. O zemlji iz koje su potekli, svim njenim lepotama, srdačnosti i plemenitosti sugrađana, o mestu u kom su rođeni, o kući u kojoj su odrasli, boji njenih zidova, mirisu koji ih podseća, onoj jednoj pukotini na plafonu koju su gledali svako veče pre nego što bi odlutali sanjajući, sitnicama koje pokreću uspomene i kotrljaju ih niz obraze, i u svom tom detaljnom i jasnom opisivanju zaboravljaju najbitnije.
Dom.
To su ljudi. Mali, veliki, beli, crni, žuti, zeleni, plavi, debeli, mršavi, lepi i ružni. Njihova srca koja su nas progutala, ugrejala, zaštitila, prisvojila, takve kakvi jesmo, u potpunosti.
On nije mesto, on je snažan zagrljaj kada se ponovo vidite, osmeh koji prepoznajete iz daleka, razumevanje koje ste dobili nakon najveće napravljene gluposti, podrška koja je uvek bila prisutna, čak i kada je možda niste zaslužili, sigurnost koja nam je svima toliko potrebna.
Biti voljen, to je dom, njega niko ne može urušiti, uništiti i izbrisati, on odoleva vremenu. On je sestra, brat, majka, otac, najbolji prijatelj, ljubav života.

Svi smo dom. Bitno je samo zapamtiti da ga treba čuvati i puniti lepim stvarima, a on će rasti i blistati sve jače i jače.
Biti nečije ognjište je tako velika i važna privilegija.

Dom

Deo #1

Nedelja na ponedeljak je. U Beogradu pada kiša. Tih je i mračan. Jasno se čuje kapanje i tupkanje sitnih graški vode. Zvezdara spava, sutra je radni dan. Ulične svetiljke različitih boja, sa blagim treperenjem čine da mokar beton podseća na odraz zalaska Sunca u mutnoj vodi Dunava. Pored svog njegovog sivila, taj grad u sebi krije neke čarobne trenutke, koje otkriva povremeno i samo u milisekundama. Retkima poklanja tu čast da osete i vide njegovu davno zaboravljenu lepotu.

Na uglu Igmanske i Vojvode Brane, u sedmospratnici broja trideset i sedam, na sedmom spratu, u stanu trideset i sedam vlada tišina. Iza novih, belih vrata, jedna osoba ne može da zaspi.

Povijena je u ćebe koje joj je majka spakovala kada je konačno, prvi i poslednji put, otišla iz rodnog grada. Krv-crveni pramenovi kose ispadali su iz neuredne punđe. Naspram nje je bilo ogledalo okrenuto tako da ne može da vidi sopstveni odraz, a odmah kraj njega polica sa uspomenama iz prošlog života, onog kojeg je ostavila za sobom. Dvadesetak pročitanih knjiga, po koja fotografija, i gomila đubreta za koju ni sama nije bila sigurna zašto i dalje čuva.

Ni jedna od tih stvari nije opisivala ono što je ona danas.

Rođena je varošici koja se nalazi tik uz granicu Rumunije. Otac joj je hrvatskog porekla, vojno lice, inteligentan čovek, čudan, osoba koja se nikada nije mogla prilagoditi društvu. Ona je bila njegova kopija. Buntovnik. Bili su povezani na neki čudan način. Kada bi prijateljima pričala o njemu uvek je govorila mnogo, birala je pažljivo reči, želela je da bude sigurna da će uspeti tačno da opiše njegovu svaku vrlinu. Počinjala bi sa pričom kako je sa par meseci spavala na njegovom dlanu, ne budeći se celu noći. On bi legao pored njene majke u krevet, uzeo je i postavio na otvoreni dlan, a ona bi odmah zaspala. Nastavljala bi sa pričom kako su imali poseban način da jedno drugom kažu koliko se vole. On bi je pitao koliko ga voli, a ona bi šakom pokazivala pet prstića, izgovarajući glasno, tako da svi čuju, taj, za nju tada, tako veliki i važan broj. Za vreme NATO bombardovanja su ga često pozivali da dežura u kasarnama, dok je ona sa majkom i sestrom odlazila u podrum zgrade u kojoj su živeli. Imali su psa, ženku Munju, koju su i ona i otac voleli kao petog člana porodice. Jednom je, po povratku iz kasarne, sišao u sklonište gde su se stanari zajedno sa njih tri okupili nakon oglašavanja sirene, i objasnio da će sedeti u stanu, sa Munjom, kako ona ne bi bila sama i uplašena. U njenim očima, tada, a i sada, svaki put kada prepriča taj događaj, on je heroj. Volela je to što je umeo da voli toliko silno, bezuslovno i jednostavno. Oni koji su bili spremni da je slušaju, mogli su da čuju koliko ljudi ga poštuje, i na koji način se o njemu govori u varošici. Naglašavala bi da on ne pije, i kako je to čudno za vojna lica koja su bila u ratovima, da je ostavio alkohol jako davno, i da ga nikada nije videla pijanog, kao mnoge druge očeve. Gaseći cigaretu bi uzdahnula, i objasnila da je on samo jednog dana odlučio da više ne puši, i da više nikada nije zapalio cigaretu, a onda bi dodala da joj je žao što nema tako jak karakter kao on, već je povukla na majku.

Sa nekih šest godina ju je odveo na trening taekwondoa, u koji se večno zaljubila,za koji je pritom bila izuzetno talentovana. Objašnjavala bi da je to skup sport, da takmičenja i putovanja koštaju mnogo, da za njihova tada, vrlo skromna primanja nije uvek mogla da se takmiči, ali da on nikada nije odustajao od nje, već je nalazio načine da joj omogući da ode gde god je trebalo ići. Sve što je ona trebala da radi jeste da donosi zlatne medalje, što je i činila. Zastala bi u priči, prisećajući se njegovog osmeha po povratku. U prvom razredu srednje škole odlučila je da odustane od treninga. Misli da je to prvi put kada se razočarao u nju.

Mrzela je sebe što ga je u više navrata razočarala. U srednjoj školi je ponavljala razred. Bio je užasno ljut na nju, ne zbog toga što je pala godinu, već zbog toga što je video previše svojih osobina u njoj koje su dovele do toga. Ljutio se na njenu pravednost, bunovništvo i činjenicu da ne ume da prećuti. Ali čak i tada, pored svega što mu je priredila, imala je njegovu podršku.

I uvek bi preduge monologe o ocu završavala rečima – Nedostaje mi, svakodevno. – paleći zatim cigaretu, i ispuštajući dim sasvim lagano, kao da ga čika da se pojavi i kaže joj milioniti put koliko mrzi tu njenu ružnu naviku.

Uzela je paklicu i otvorila je. U njoj bila samo jedna cigareta. Kao i svako drugo veče, kada joj ih je ponestajalo, zapalila je i popušila. Ustala i obukla se u crne uske pantalone, koje su pomalo spadale sa njenih uzanih kukova, navukla crni dukser i proverila kako izgleda u ogledalu. Nije volela da izlazi iz stana ako se tog dana nije osećala lepo, jako su retki bili ljudi koji su je mogli zateći bez šminke, i jako posebni u njenom životu, jer su samo takvi mogli da je prihvate u, po njenom mišljenju, najgorem izdanju. Uzela je ključeve i novac, i izašla iz stana. Volela je da pravi kratke šetnje po kraju u sred noći, svratila je do obližnje trafike, i kupila najjeftinije cigarete. Nastavila je do klupe u parku preko puta njene zgrade. Volela je da popuši prvu cigaretu iz paklice tu, na svežem vazduhu, u tišini, osluškujući tuđe snove. Stigla joj je poruka. Još jedan od onih momaka sa kojima je u pijanom zanosu neko davno veče završila u krevetu.

– Gde si?

Samo je vratila telefon u džep. Prošaputala je sebi u bradu.

– Nema me.

Bila je svesna zbog čega joj se javlja. Prezirala ga je jer u njoj nije video ogromnu potrebu za ljubavlju koju je tako jasno iskazivala svakim svojim postupkom. Nije želela još jednu kres šemu. Bilo joj je dosta skrivanja po zamračenim stanovima i još mračnijim klubovima. Bilo joj je dosta muškaraca koji je pozivaju u tri ujutru da pogledaju film, a kada stigne brže bolje svlače sa nje svu pažljivo uklopljenu crnu garderobu, rukama kvare njenu pravilno isfeniranu kosu, razmazuju satima brižno mazanu šminku, da bi samo petnaestak minuta kasnije istresli na njen stomak sav sadržaj testisa, a zatim je ponudili čajem. Nerviralo ju je što bi tek tada pokušali da budu nežni, praveći se da to uvek ide takvim redosledom. Neki bi prstima prelazili preko jedne jedine tetovaže na njenom telu. Uvek bi sklonila tu šaku koja je vređala njeno značenje dodirima. Setila bi se tate, i koliko on voli njenu majku, zatim dana kada je sa njim otišla da ostavi taj trag na svom telu, i zabolelo bi je što jedna takva muška ruka misli da ima pravo da oseti nešto što tako vredno za nju, kao tih deset slova koja su ispisana očevom rukom. Drugi bi se čudili nežnosti njene kože, kao da su potpuno nesvesni činjenice da je svakodnevno nakon duge i tople kupke na sebe nanosila velike količine krema i pomada, kako bi jednog dana, nakon što ga je konačno pronašla, onog koji je će voleti, omogućila da poljubi svaki milimetar njenog tela i zatim izgovori da je to jedna od njegovih omiljenih stvari kod nje. Šaputali su joj stvari koje je želela da čuje, misleći da je poznaju, i uvek su bili u krivu. Nasmejala bi im se i rekla da mora da krene, jer ostajanje nije deo dogovora. Kratak pozdrav na vratima, i svako se vraća u svoj svet.

Vratila se u stan i svukla crnilo sa sebe. Kraljica koja se vraća svom prestolu. Bila je vrlo mršava, uzanog struka i male zadnjice, sa čvrstim grudima i malo izbačenim stomakom, lepe i izražene ključnjače. Slabo svetlo stone lampe je laskalo njenoj figuri. Svaki put kada bi skidala odeću izgledalo je kao da izvodi predstavu u kojoj bi joj bez pogovora pripala glavna uloga. Skidala bi je lagano, pažljivo. Donji veš bi klizio niz njenu kožu, u očima nekog posmatrača, čini se satima. Uredno bi slagala odeću i vraćala je u veliki, tamni, zidni orman, pažljivo ga zatvarajući. Čuvao je njena lica, njene kostime. Naga bi se smeštala na isto mesto svake večeri. Tik uz prozor tako da može da oseti čitav grad i zemlju pod nogama, iznad svih, na sigurnoj visini sedmog sprata i neba.

Ta soba, to mesto, bili su njeno sklonište. Neretko je bežala u taj kutak, gubeći sate u sopstvenim mislima. Nije volela događanja i prevelike skupove ljudi, tada bi se osećala usamljenije nego kada je zaista bila sama. Uživala je u samoprouzrokovanoj izolaciji, i slobodi sopstvenog duha, bez šminke, odeće ili pogleda uperenih u sve što je bilo drugačije na njoj, šepurila bi se svojim manama po stanu, pregledajući svaki deo sopstvenog tela i uma. Skuvala bi sebi čaj i birala jednu od previše puta pročitanih knjiga. Požutele stranice bi se same otvarale na mestima koje je obožavala, pružajući joj savšenu utehu i beg. Sloboda u zatvorenom prostoru. Ironija odzvanja.

Zvuk njene omiljene pesme prekinuo je performans, trgnuvši je grubo. Protegla se, i ispružila tananu ruku ka telefonu. Na ekranu je generičkim slovima bilo ispisano muško ime.

– Halo?

– Spavaš li?

– Znaš da ne spavam nikada u ovo vreme, zašto me to uvek pitaš?

– Zašto mi ne odgovaraš na poruke?

– Zauzeta sam.

– Opet izvodiš striptiz po stanu i privlačiš manijake, a stalno kukaš kako ne možeš da upoznaš normalnog muškarca.

– Ne tiče te se šta ja radim kada sam sama. Ja nikada ne bih upotrebila reč “normalan”. Šta ti treba? – odbrusila je.

– Hteo sam da te vidim.

– Video si me više puta. Celu.

– Zbog čega si tako hladna?

– Nisam. Samo sam zauzeta.

– Dođi…

– Umorna sam.

– Dođi i ostani.

– Matej, uvek me zoveš ovako kasno.

– Zato što znam da si uvek budna. Dođi. Želim da te vidim. I ostavi tu knjigu, čitala si je najmanje sto puta do sada. Zolina “Nana” pretpostavljam.

– Da. Dolazim za petnaest minuta.

Upoznala je Mateja preko zajedničkih prijatelja, na jednoj od mnogo kućnih žurki. U vreme kada su se sreli, bio je u vezi, ali su ubrzo potom raskinuli. Stariji je šest godina, i podseća je na to svakom prilikom. Prvi put ju je poljubio u parku kod Ušća. Sasvim svakidašnje letnje veče. Vraćali su se kući, i zapričavši se zaostali za društvom. Dala mu je da joj pridrži torbu dok ona obuče džemper. Privukao se i ukrao poljubac. Kratak, brz, jedan od onih što ne ostavljaju traga. Nastavio je sa pričom o filmu koji je ostavio najjači utisak na njega, praveći se da se ništa nije dogodilo. Često su se sretali i provodili vreme zajedno, mogla da priča sa njim o svemu. Dopada joj se kako izgleda. Ošišan do glave, istetoviran, u crnoj garderobi kakvu bi ona birala svom muškarcu. Grub je, voli prljav seks, brz, prazan. Takav je i u komunikaciji sa njom, bar onda kada ne želi ništa od nje. Nekada je vređa, a nekada joj tepa svim onim izlizanim imenima koje muškarci koriste. To joj smeta. Sve joj smeta. Nije sigurna da li joj je prijatelj ili nešto više od toga, ali ga čuva kao plan B. Ne može sebe da zamisli u vezi sa njim, ali istovremeno ne poriče neopisivu i neodoljivu potrebu da mu dozvoli da je zaštiti. Nije bila sigurna da li je spremna da mu se prepusti, da mu omogući da je razori i uništi.

 

Deo #1

O ocu.

Prvi put sam razočarala oca kada sam odlučila da se više ne bavim sportom, u koji smo oboje uložili mnogo vremena i truda, ja trenirajući, a on podržavajući me na mnoge načine, počevši od samog odlaženja na treninge sa mnom, do traženja sponzora za takmičenja koja su bila preskupa za skromna primanja mojih roditelja. Oduvek sam znala da je neizmerno ponosan na mene zbog svih mojih uspeha tokom tih devet godina koliko sam trenirala. Prošlo je mnogo vremena pre nego što je konačno prihvatio činjenicu da se neću vraćati tome, ali je prihvatio, i nastavio biti ponosan što sam mu ćerka, zbog mnogobrojnih drugih razloga. Međutim, kako su godine prolazile, a ja odrastala, dešavale su se promene u ludoj tinejdžerskoj glavi, koje ni ja sama nisam mogla da shvatim, a kamoli moji roditelji, bez obzira što su jednu takvu odavno izveli na put, i manje više znali kako se ophoditi sa tim divljim stvorenjima – tinejdžerima. U meni se pojavio neki suludi bunt, protiv čega – ne znam ni dan danas. Počela sam da bežim iz škole, propušila, želela sam da sedim po celu noć sa prijateljima, nisam učila, i ma koliko sve to delovalo bezazleno i smešno vama koji ovo čitate, ishod svega toga je bio koban, bar za mene, i u tom trenutku. Profesori me nisu voleli, a roditelji dece sa kojom sam se družila još manje. Taj moj način života je doživeo svoj vrhunac kada su me oborili iz više od dva predmeta u drugoj godini. Ponavljala sam godinu. Znam da se otac svim svojim snagama trudio da ne pokaže svoje razočarenje, ali je ono uvek bilo donekle vidljivo u njegovim očima, ne zato što je mislio da sam glupa, loša, bezobrazna, da od mene nikada neće ništa biti, kao mnogi drugi, već suprotno, zato što je toliko verovao u mene i sve moje sposobnosti. Iako nisam bila svesna, sada znam da sam mu  tada slomila srce. Bilo je teško, pogotovu povratiti poverenje, međutim vreme je prolazilo, a kako svi već znamo ono je najbolji lek. Vratila sam se u školu, redovno, iako su mnogi drugi koji su te iste godine ponavljali razred odlučili da idu vanredno, ja sam izabrala da stisnem zube, i odradim to što imam, najbolje kako umem. Nije bilo lako, moram priznati, bila sam obeležena. Međutim, vremenom se sve vratilo u normalu, i ja sam konačno maturirala. Nikada nisam oca videla tako ponosnog kao tog dana, ne zato što sam završila tu srednju školu, već zbog toga što nisam odustala, nisam izdala sebe, dokazala sam svima da od mene mogu da očekuju nešto, da će od mene nešto biti u životu. Uvek mi je govorio „Ko zna zašto je to dobro“, a ja sam klimala glavom, iako nisam baš razumela zašto to govori. Sada shvatam. Naš odnos je ojačao i znam da njegovu podršku imam ma šta radila u životu. On mi je najbolji prijatelj, bio je kada sam imala pet godina, deset, šesnaest, i biće do kraja života. A sve ovo pišem jer mi je jutros nedostajao. Pre nego što sam se odselila za Beograd, imali smo taj običaj da ujutru pijemo kafu zajedno. On je skuva, probudi me, pa sedimo u kuhinji i razglabamo. A jutros, jutros nisam mogla da popijem kafu sa njim, iako sam imala veliku želju i potrebu za time.  Samo sam htela da mu poručim, TATA, PET!

O ocu.

Svakakvi i nikakvi.

Crvena sam,

Plava sam,

Žuta sam,

Zelena sam,

Indigo sam,

Ljubičasta sam,

Roza sam,

I narandžasta,

Malo sam crna,

Malo bela,

Ima i sive u meni.

I tako svakakva, svima dođem nikakva.

Čekam tebe, koji si isto tako,

Crven, plav, žut, zelen, indigo, ljubičast, roz, narandžast, crn, beo i pomalo siv.

Tebe, za kog ne znam postojiš li,

A nadam se da da,

Malo se plašim da ne.

Ili će te tek neko napraviti, greškom, povrediće te, ili usrećiti, pa ćeš postati kao ja.

Čekam da te upoznam, i znam da ću istog trena prepoznati da si to ti,

Kojeg sam toliko čekala.

I onda više neću biti svakakva, niti nikakva, biću ista.

Ista kao ti.

Postojaće moj par.

Bićemo par svakakvih, ali nikakvih.

Zajedno.

Svakakvi i nikakvi.