Naš prvi poljubac

Zvao se Aleksej. Bio je neobičan. Naizgled staložen, miran i blag. Uvek se osmehivao; pa i te večeri. Često smo se sretali, zapravo, uvek je bio u mojoj blizini. Posmatrao me je. Na trenutke sam mogla osetiti kako mi njegovi pogledi kradomice dodiruju lice, laganim potezima, prelazeći preko jagodica i nežno, jedva primetno se zaustavljajući na usnama. Ja sam zanesena alkoholom i muzikom njihala telom ritmično, čikajući ga da se drzne i priđe mi. Vreme se zaustavilo uvukavši nas u večnost, puštajući da nas sati mimoilaze. Nisam marila za to. Čini mi se da nije ni on.

Muzika je usporila. Stala sam. U tom trenutku nije bilo misli u mojoj glavi.

Prišao mi je, dovoljno blizu da vidim svaku trepavicu njegovog crnog oka. Ne izgovorivši ništa, naslonio je svoje usne na moje.

Nije bilo vatrometa, ni zvona, već samo tišine, one bele, transcendentne, bez i jednog jedinog zvuka sem jedva čujnih otkucaja dva čovečija srca.

Trenutak savršenstva.

Advertisements
Naš prvi poljubac

Poezija?

Najlepša poezija je ispisana na koži, prstima voljene osobe bez upotrebe i jedne reči. I samo u potpunoj tišini, vlažnom i teškom vazduhu, sudaru dva tela, kada se koža oznoji i napupi, se može osetiti pod prstima, kao tanani ožiljci svih ranijih ljubavi.  Poput mape je, mali vodič u prošlost, sadašnjost i budućnost, u neke dubine gde pogledi i reči ne dopiru. Svi ih nosimo, te neprevodive i nepredvidive hijeroglife, tragove, otiske, da smo nekada bili, jesmo, ili ćemo tek biti voljeni. Ljubav je nevidljivo ali trajno mastilo, a prsti su nam naliv pera.

Dođi da te išaram.

Poezija?

Ako ti napišem pismo

Ako ti napišem pismo hoćeš li ga pročitati onako kako bih ja to želela?

Kradom, van vidokruga svih zloslutnih očiju, jer ova hartija je samo tvoja i niko je drugi ne bi shvatio. Smešten udobno na krevetu čiji dušek i posteljina još uvek čuvaju naše tajne, razgovore i snove i sad.  Uz šolju toplog crnog čaja sa malo mleka u sećanje na mene, jer znaš  koliko volim njegov ukus. Sričući polako, sebi u bradu kako bi te reči shvatio baš onako kako sam želela. Prstom polako dodirujuću svako slovo koje je moja ruka napisala. U jednom dahu, ne oklevajući ni trenutka kada vidiš od koga je.

Ako obećaš da ćeš ga tako čitati onog trena kada bude pristiglo na tvoju adresu, evo ga. Evo mog pisma.

Još uvek si muzika moga uha. Slatko – gorki ukus mojeg nepca. Tanana nit između sna i jave.
Još uvek si šaptaj vetra. Pogled koji se gubi u daljini. Haotična misao mog uma.

Eto mog pisma.

 

Ako ti napišem pismo

Gorko sladunjava ljubav

Ledjima okrenut naspram sveta, moja zastita, sigurnost, utvrdjenje koje niko ne moze osvojiti, urusiti, unistiti…. A opet, ja naspram njega. Opkoljena tim golemim zidinama od mesa, suza i osmeha, ogoljena, sirova i sama. Istovremeno me je mogao zastititi i razoriti. Prepustila sam mu se, sasvim, a uporedo se ustezala i stiskala sopstveno srce sakama koje je on grcevito pokusavao da razgrne. Jedna velika borba na tako malom prostoru, tu u krevetu.  Kakva kontradiktornost, ljubav. Dati nekome moc da te unisti, a verovati da to nece uciniti.  Imati taj izbor pred sobom, cuvati od samoga sebe. Kakav osecaj… Bozanski? Za njega, verujem, jeste.

Gorko sladunjava ljubav

Razlicitost = Lepota

Frensis Bekon je uveo induktivan nacin zakljucivanja, a zatim je predrasude, ili pogresna verovanja nazvao IDOLIMA. Postoji 4 idola.
Idol pecine, idol pozorista, idol trga i idol roda. Svaki od njih opisuje kako sticemo i razvijamo predrasude.
Onaj koji je „urodjen“ je idol pecine. Zove se tako jer svako od nas ima svoju pecinu – mali svet iz kog posmatra ostatak covecanstva. Ono sto on zakljucuje jeste da predrasude koje sticemo i razvijamo  zavise od mesta gde smo rodjeni, odgoja, vaspitanja, religije koja je zastupljena, od kulture i znanja – sirine naseg vidika. Idol trga znaci da ih sticemo pogresnim tumacenjem tudjih reci, na sta Frensis dodaje da sve sto cujemo trebamo primati sa dozom rezerve i sumnje. Idol pozorista navodi da ih sticemo posmatranjem samo spoljasnosti bez okreta i zadiranja u dubinu i istinu. Idol roda objasnjava coveka kao emotivno bice ciji razum nadvladavaju osecanja. Tada covek postaje neobjektivan i pristrasan.

Sigurno se pitate zasto sam ovo nabrojala…

Da bismo shvatili one koji osudjuju druge, a da ih mi pritom ne osudimo, moramo shvatiti odakle poticu predrasude, kako nastaju, i zbog cega je tesko resiti ih se.

Frensis navodi da je moguce samo delimicno se osloboditi ovakvih zabluda, ali se ja ne bih slozila sa njime.

Rasla sam u drustvu koje stogo osudjuje sve sto ne spada u neke nepisane norme . Ako si drugaciji postaces predmet govorancija, ismevanja i torture. Nemam predrasuda ni prema kome. Sto znaci da je bez obzira na uticaj drustva i okoline moguce imati otvoren pogled na svet.

Danas sam procitala clanak o mladicu koji je izvrsio samoubistvo nakog sto je trpeo fizicku, verbalnu i psihicku torturu godinama.
Ne slazem se sa izjavom da se ubio. Njega su ubili. Mozda ga nisu izboli, izmasakrirali ili upucali, ali su ga ubijali lagano pogledima, recima, udarcima. Bila je to bolna i spora smrt za njega, gora od svega sto sam vec navela. Zao mi je zbog toga.
http://www.blic.rs/Vesti/Svet/305351/Gej-tinejdzer-se-ubio-nakon-sto-su-roditelji-pokusali-da-isteraju-djavola-iz-njega

Ne mogu da izbijem par pitanja iz glave citav dan.

Kako nastaju takvi ljudi, ogorceni, zeljni tudje patnje, sa predrasudama okacenim na ostricu reci, iz kojih tece osuda?

Gde su to oni rasli, ko ih je odgajao i vaspitavao, kojoj religiji pripadaju, kakva je to kultura koja podrzava mrznju?

Naravno diskriminacija se ne vrsi samo nad gej populacijom. Dovoljno je da si malo drugaciji da bi te obelezili, etiketirali, ismevali, maltretirali.

Pre nedelju dana smo radili pismeni, i jedna od tema bila je „kriterijumi kojima merim ljudsku lepotu“.
Htela sam da napisem rad koji nakon sto ga procitaju, ostavi jak utisak, rad koji ce naterati ljude da razmisle dobro o tome sta je zaista ljudska lepota.

Ljudska lepota je RAZLICITOST. Upravo ono sto je u danasnjici predmet podsmeha i izivljavanja.

Kada bi samo polovinu vremena koje trose na ismevanje iskoristili da razmisle o tome sta dobro moze da proizadje iz ljubavi dva muskarca, dve zene, iz onog momka sa naocarama koji je zaludjen za igrice i ratura matematiku, iz one cutljive devojke koja uvek sedi sama …. Shvatili bi da dva muskarca ili dve zene u braku mogu da usvoje jedno, dva, tri nezbrinuta deteta, pruze im svu ljubav ovog sveta, trudeci se pritom deset puta vise da budu dobri roditelji. Da taj momak moze da bude njihov dobar drug jer vole iste igrice, da moze pritom da im pomogne oko matematike, fizike, hemije, kasnije tokom zivota da otvori firmu, pruzi im posao. Da ta cutljiva devojka ima andjeoski glas i da bi najradije pevala iz sveg glasa. Uzivali bi u njenoj muzici.

Pozivam ljude. Nemojmo biti slepi. Skinite poveze sa ociju, oslobodite se lanaca predrasuda.
Pruzite, jer i vama ce jednog dana trebati sansa.

Svet mnogo lepse izgleda kada ga gledas svojim ocima, umesto kroz maramu koju ti je vezalo drustvo.

Razlicitost = Lepota

Crvena.

Disem.

Osecam crvenilo,

njegov pakleni miris tvoje gole koze.

Odbija se od tebe kao zraci krvavog sutona od azurne vode, u nekim predalekim krajevima.

Zmurim.

Na nocnom nebu mojih kapaka razlivas se kao aurora borealis, u blagim, nespretnim talasima spektara boja.

Jedna uvek preovladjuje.

Mori me.

Muci.

Razbija.

Ta prokleta crvena kojom odise svaka nit tvoga bica.

Bojis me njome.

Kao da me ovako sitnu umaces u kanticu boje svoga postojanja.

Pustas me da se davim.

Suvise je gusta ta crvena.

Crvena.

Ne krpiti, vec odstraniti

Pre nego sto krenem da pisem ono o cemu sam planirala zelim da se izvinim onima koji ne zele da citaju, slusaju ili gledaju o politici i politiku. U potpunosti se slazem sa svima Vama koji imate takav stav, i ja to inace radim, ali sada jednostavno imam potrebu da napisem makar par recenica. Takodje se izvinjavam i za prethodna dva posta, doduse onaj prvi je manje politicke sadrzine nego onaj drugi.

Uh gde da krenem….?

Ko je ubio Zorana Djindjica i zasto?

Proslo je osam godina, a mi jos ne znamo.

Da, znamo ko je pucao ali ne i ko je izdao naredbu, niti ko je isplanirao atentat, niti koliko ljudi stoji iza svega toga. Ne znam za Vas, ali JA ZELIM DA ZNAM.

Mislim da je najveca Djindjiceva greska sto je nasu vladu nakon 5. oktobra krpio medicinskim koncem, pokusavajuci da odstani onaj tumor koji se smestio tik u srce Srbije i opkolio se metastazama iz vlade. I uspeo je, ali je zaboravio – Gde je jedan, tu su dva. – misleci da ce sledeci doktor zvani Evropska Unija otkloniti onaj drugi veliki, nabubreli tumor koji je rastao svakim danom sve vise i vise, stvarajuci nove metastaze na sve strane u trupu jadne Srbije.

Mozda bi i stigli do EU, ali ipak je metak bio brzi.

Previse je verovao. I mi smo verovali.

Trebalo je skalperom odstraniti sve zagadjeno, usaditi sasvim novo. Sve tumore i druge boljke iseci i izbaciti da trunu po strani.

Ali nije bilo tako. Nije bilo dovoljno vremena da bude tako.

I eto nas sad. Osam godina kasnije. I dalje u neznanju, nesto blizi cilju ka kojem nas je trcecim korakom vodio Zoran. Nismo nista pametniji, niti pozitivniji. A i kako bismo bili kada su onog dana sa Zoranom ubili i ono malo nade koje smo imali.

Igramo kolo sa vremenom – Jedan korak napred, a dva nazad, i tako u nedogled, a oni „odozgo“ sviraju gusle i smeskaju se prostim seljacima u oru.

Danas mi je majka prvi put rekla – Sine, ti imas buducnost. Ali ona nije ovde.

I to me je tako zabolelo.

Ne krpiti, vec odstraniti