O majkama

Neko je skoro predsednikovoj ženi dodelio „titulu“ velike supruge i majke, ne znam da li zbog filantropije, čega li, ali evo, da vam objasnim, šta za mene znači „velika“ majka.

Moja majka je završila pravni fakultet, nikada nije radila u struci, moju sestru je dobila sa dvadeset i pet godina, a mene sa trideset i jednom. Starija sestra je imala sedam godina kada sam se ja rodila, u tom trenutku se još jedan od mnogih glupih srpskih ratova privodio kraju, otac nije bio tu, majka jeste. Uvek smo bili bogata sirotinja (ako vam nije jasno, to je ono kad si bogat od ljubavi, a fali ti novca). Čistila je, vaspitavala, kuvala, čekala, volela, grlila, trebila od vaški, kupala, umivala, opet volela, opet čekala, štitila, nadala se boljem, očekivala najgore, strepela, opet volela, opet kuvala, opet čistila, i tako u nedogled.

Moja majka je jaka žena. Ona se bori. Ona ne odustaje. Sa četrdeset godina je sela prvi put za računar. Pronašla je novi san, novu sebe. Sa četrdeset i jednom je počela da uči grafički dizajn. Sa četrdest i dve se borila, sa dvadesetpetogodišnjacima koji su tek završili fakultet i imalu diplomu i zvanje grafičkog dizajnera, da dobije posao. Sa četrdeset i dve ga je dobila. Ne zato što je bila mnogo bolja, mudrija ili pametnija, već zato što je želela da zna još, da nauči više, da postane bolja.

Sada ima pedeset i tri godine, moje i sestrino školovanje zavisi od njenog rada. Radi više od 15 sati dnevno. Jedan posao u štampariji, drugi kada dođe kući. Uvek nađe vremena da priča sa mnom, da me sasluša, da razume, čak i kada me je teško razumeti. Uvek uspe da pošalje nešto, bilo skuvano ili gotovo, uvek se seti da mi fale farmerice, ili majica, ili pidžama, iako ne živimo već dve godine zajedno, ona zna šta mi treba, i kada. Uvek pita, da li mi treba još, da li imam dovoljno. Izvinjava se kada nema, i obeća da će biti sledeći put, iako joj ne tražim. Kada god dođem da ih posetim, zagrli me, stegne, jako, da osetim koliko sam joj falila. Pita me da li imam dečka, iako zna da nemam, jer želi da me neko voli, kao što nju voli moj otac. Želi da budem srećna, da se smejem, da uživam u životu. Želi da mi da sve, a nije ni svesna, da mi je već dala sve što mi je potrebno. Neizmernu podršku, ljubav i slobodu da budem ono što želim. Od nje sam naučila da nikada ne treba da odustajem. Postoji posao koji ću voleti i u kom ću uživati. Nikada nije kasno da se pronađeš. Uvek treba učiti. I ono najbitnije, da uvek verujem u sebe.

Moja majka je velika majka.

Ne bavi se filantropijom, bila je domaćica, mama, prodavala je naočare na ulici, bavi se grafičkim dizajnom, igra uz Ejmi Vajnhaus i Van Goga, loše peva, obožava da čita, posebno naučnu fantastiku, mrzi što se ja toliko šminkam i smeta joj moje eksperimentisajne sa garderobom, veruje u mene i sestru, neizmerno je ponosna na svoje dve ćerke, želi da kupi kuću na selu i sedi u bašti puši i pije dobro belo vino, da gleda Vasu kako trči, i ćaleta kako se konačno odmara, zajedno sa njom, misli da ćemo ja i sestra biti uspešne žene, dobrostojeće, jer smo pametne, i uglavnom nismo kreteni, ali ništa od toga nije bitno.

Ona je velika zbog svega što nam je pružila, čak i kada više nije imala odakle, što je verovala čak i kada su svi drugi prestali da veruju, što nije odustala od sebe zarad naše budućnosti. I plus, jebi ga, znam da je glupo, al’ baš je car kad pusti Ejmi i pevuši dok joj pljuga viri sa ugla usana.

Majko, we can be heroes, just for one day.

Advertisements
O majkama

Neću više da budem pička

Sedimo drugar i ja dva dana pred paradu i povede nas razgovor u tom pravcu. Nije nam ni prvi ni poslednji put da smo pričali na tu temu, al’ iskreno, nikada nismo na ovaj način. Do kraja razgovora smo zaključili da je najpametnije da ostanemo gajbi taj dan, ispratimo šta se dešava na ulicama, kao neku vrstu utehe za nas same što nismo ipak otišli i pružili podršku ili ispunili obavezu prema društvu i prema sebi.

Ode on kući, a ja sedim sa mačkom i razmišljam i dalje o Prajdu, bez obzira što smo davno završili razgovor i prešli hiljadu i jednu temu nakon toga. I grize me, bre, savest što sam pička, što sam se povukla i odlučila da odsedim u svoja četiri zida, da sebe utešim ispraćanjem događaja sa sigurnog mesta. I lomim se. Ići ili ne? Znala sam da ako odem, ima da me nahvataju i ulome, pa imam, bre, dvadeset kila sa krevetom i plućni kapacitet hrčka, teoretske šanse ne bi bilo da im pobegnem, sve i da pokušam. Tukli su i maltretirali i jače od mene.

Pokušavala sam satima sebi da dam hiljadu i jedan razlog da ne odem. Govorila sebi, ma šta ću ja tamo, ja nisam gej, ako odem dobiću batine, možda me neko ubije, ko zna šta spremaju, nije sigurno. I svaki put kad mi bi neki novi izgovor pao na pamet osećala bih da nije dovoljno dobar. Da bih na kraju shvatila da izgovora nema. Zaspala sam sa apsolutnim haosom u glavi. Kada sam se probudila sutradan parada je i dalje bila zakazana. 28.09.2013. u 9 časova. Ja još nisam odlučila da li imam muda ili ne.

Petak veče, sedeli smo i cirkali pivo. Ja nešto skrolovala po ovim našim socijalnim mrežama, i onda BAM! Kao da me je neko lupio štanglom u glavu. Vest da je Parada otkazana. Sramota me je, ali sa neke strane mi je malo laknulo što neću morati da odlučim da li da odem ili ne. Priznajem, kukavica sam. Međutim, istovremeno je u meni kuljao bes, jer ovo zaista više nije bilo pitanje seksualne orijentacije ili jednakosti prava. Zar je moguće da je su oni pavijani u kožnim foteljama, za koje su se skoro pa zalepili, opet posustali i poklekli pred tim društvenim karcinomom? Ma šta i ja serem, prva ih se plašim i prva im se sklanjam sa puta, spustim glavu i ćutim da ne bih dobila po nosu.

Oboje smo se ućutali, pili pivo i nastavili sa skrolovanjem po Twitter-u i Facebook-u, posramljeni što pripadamo tom delu društva koje odustaje i sklanja se sa puta, koje skreće poglede i odbija svoje pravo glasa. Jebi ga, klinci smo.

Al’ onda se desilo nešto što nismo očekivali.

Jedna šačica ljudi je odlučila da pokaže zube i da brani, ne samo svoja prava, već prava svih nas. U jedanaest časova se ispred vlade Srbije skupilo oko dvestotinak ljudi i svima nam reklo DOSTA. Huliganima, razbijačima, isfrustriranim homofobima, govnarima i ostaloj bagri da je dosta, da se neće povlačiti, da neće odustati, da neće stati, da se ne plaše, da umeju i oni da uzvrate silom, ukoliko je to potrebno. A nama. Nama su rekli dosta… Dosta skrivanja, dosta odustajanja, dosta prihvatanja glupih, nazovi rešenja koja nam poturaju pod noseve, koje samo što nismo nabili u patos. Dosta ćutanja.

Sedeli smo i čitali, ježeći se od ponosa na te ljude koje ne znamo, koji su odlučili da budu i naš glas dok ga konačno ne nađemo.

Prošetali su, zaštićeni kordonima žandarmerije, od vlade Srbije do skupštine Srbije. Svega četrdeset pet minuta i dvestotine ljudi. Niko nikoga nije tukao. Ljudi su se smejali. To je sve što je bilo potrebno. Da neko kaže da je dosta sranja, dosta izgovora, dosta laži, dosta odustajanja.

Mala pobeda, mali korak napred.

I eto, sedim sad, 28. 09. uveče. Svet nije propao. Parada se održala. Srbija je ista kao što je i bila. I dalje vam je predsednik bio nepismeni grobar koji laže da je završio fakultet. Onaj što je prorekao ubistvo premijera 2003 godine. I dalje je premijer bio Ivica Dačić, konstantno pijan i gadan. I dalje niste imali para, i niste plaćali info stan. Jedino što se promenilo smo nas dvoje i možda još par ljudi. Sledeći put ćemo imati hrabrosti da odemo. Sledeći put ćemo imati glas.

Neću više da budem pička