O izgubljenom novčaniku i pronađenoj sreći

Svima nam se bar jednom u životu dogodilo da izgubimo nešto, bilo da je to telefon, novac, ključevi ili pak nešto sitno, nikome sem nama važno. Posle večeri karaoka, na kojima se, moram priznati, nisam proslavila ali sam se i te kako dobro provela (čitaj: par meduški i par točenih piva), nekako sam uspela da izgubim novčanik, koji je u tom trenutku pronalazaču bio prazan, ali za mene je nosio u sebi jedno veliko bogatstvo.

Nakon što sam došla do bankomata, želeći da podignem crkavicu koja je preostala na kartici, shvatila sam da ga nema i panično preturala po torbi, zatim otrčala nazad do lokala. Međutim, kao i moja torba, on je bio prazan, a novčanika nije bilo nigde. Svako prvo pomisli na ličnu kartu, kartice i izgubljeni novac, no meni je, u tom treutku na umu bilo par papirića, slika i vrednih uspomena. Pored četrdeset dinara i gomile računa u njemu nalazile su se slike moje porodice, prijatelja, i nekih davno prošlih ljubavi, neki crteži koji su samo meni imali smisla, neke poruke žvrljane u brzini i jedan dolar koji sam dobila za sreću.

Na putu do kuće isplakala sam sve kiše za ovu godinu, svesna činjenice da ću ličnu kartu ponovo izvaditi, novu karticu dobiti, ali da te uspomene nikada neću uspeti da vratim.

Negde na pola puta do kuće i dehidratacije mi je javljeno da je novčanik pronađen, da je sve još u njemu i da ga mogu pokupiti sutra. Bila sam neizmerno zahvalna i sretna. Došla sam kući i legla da spavam.

Ujutru, sa velikim mamurlukom i još većim osećajem da mi nedostaje deo tela, duše, sebe, čekala sam da mi se pošten pronalazač javi.

Javila se devojka sa neverovatnom pričom.

Nakon mog odlaska iz kafića, neki belgijanci, sa kojima se ona združila, su pronašli novčanik, i pitali je da li me poznaje. Slučajnost je čudo, bila je bliska sa cimerom moje sestre. Jedan od belgijanaca je odlučio da zadrži dolar, jer je svoj prethodno izgubio.

Tako sam ja sutradan, ne znam da li zbog dolara koji donosi sreću, ili pak zbog nekih drugih razloga, dobila svoj novčanik nazad, ali se i podsetila koliko su upravo te sitnice bitne i koliko zapravo čine život. Često ih nismo svesni. One nas okružuju i navikli smo da su uvek tu, na dohvat ruke, međutim, tek kada ih izgubimo shvatimo koliko su nam značajne i važne.

Ponovo sam pregledala uspomene, fotografije i papiriće, uredno ih složila i sa osmehom pošla kući. U Ruzveltovoj sam srela baku koja prosi, podigla novac sa kartice i dala joj. Nekako sam želela da se odužim univerzumu, belgijancima i devojci što su mi vratili taj mali, ali bitan deo mene.

Advertisements
O izgubljenom novčaniku i pronađenoj sreći

Nije to što mislite.

Činjenica je da živimo u državi u kojoj je stanje takvo da je do posla teško doći. Nikako ne bih rekla da ga nema, ali svakako je borba domognuti se bilo kakve plate. Kako sam i sama trenutno u potrazi za iole normalnim zaposlenjem, sa normalnim radnim vremenom i prosečnom platom, nadam se fiksnom, počinjem da shvatam da je zapravo skoro pa nemoguće probiti se kroz masu drugih ljudi koji isto tako traže posao, isto tako im je frka, i isto tako bi samo da zarade koji dinar. Uostalom, kako i da očekujem da me iko zaposli kada postoje ljudi sa mnogo više radnog iskustva, završenim fakultetom, koji su možda pametniji ili načitaniji.

Neću da lažem, CV mi je nabudžen do maksimuma, čak sam pomalo i lagala (ne morališite, svi to radimo), slika u njemu još bolja (da, igram na kartu izgleda, nije kao da drugi to ne rade), a tek propratno pismo!

U poslednjih mesec dana prijavila sam se na više od 150 poslova, što preko portala, što na konkurse, a verovali ili ne, odgovor sam dobila samo na dva mesta. Oba su ista. Univerzalni odgovor. Nemate dovoljno iskustva.

Hajde da pričamo o tome. Da, nemam dovoljno iskustva, ali… Kako da ga steknem? Zar ne bi trebalo da ga stičem radeći? Da. Trebalo bi, ali nije tako. Očigledno da poslodavci žele osobu sa godinama radnog iskustva iza sebe, dobrim izgledom, koja brzo razmišlja, a još brže radi. Nažalost, kiborzi još ne postoje. Uostalom, nije kao da nikada u životu nisam radila. Jesam. Cimala se po kafićima radeći kao konobarica i šankerica, i da se ne lažemo, iako mi je to bilo ok, možda čak i interesantno sa šesnaest, sedamnaest godina, sada već nije (nije bilo ni tad, ali hajde da se pretvaramo da jeste). Radila sam smene od po deset do dvanaest sati, ponekad sam čak i spajala po dve smene, bakšiš je bio ok (sigurno ga nisam dobijala jer sam super radnica), ali su napadne mušterije i polupijane kokoške presudile u ovom slučaju. Obećala sam sebi da neću dozvoliti da me iko posmatra kao seksualni objekt i da neću dozvoliti da me zapošljavaju samo na osnovu izgleda, niti da me omalovažavaju ili shvataju kao neobrazovanu i nebitnu. Bila sam optimistična, utripovala sam da mogu više, mogu bolje, da vredim onoliko koliko znam.

Ah, kako sam se samo prevarila. Čim mi je zafalilo novca pojavila se prilika, i zaposlila sam se kao promoterka. Oh ironije li… Predispozicije za posao? Da budem lepa i da se smeškam. Daju ti da zapamtiš pet rečenica koje vrtiš u krug idući po kafanama i lokalima u prekratkoj i nadasve otkrivajućoj haljinici, u paketu sa štiklicama i mnogo šminke. Opet, priznajem, lova je bila dobra, ali je moj ego trpeo. Odbijala sam da budem samo to, lepa devojka u preuskoj haljini, koja jedva stoji posle devet sati rada jer su joj vrtoglave štikle napravile žuljeve.

Prilazila sam nekim ljudima, koji su samo hteli da izađu i popiju pivo, bez da ih neko smara o nekom desetom pivu i tome gde je ono proizvedeno, i zbog čega je bolje od tog koje su već naručili. Neki su pokušavali da nas pipkaju, dok su drugi samo želeli da se sklonimo od njihovih stolova, i sve što su videli u nama, glupe devojčice koje igraju na kartu izgleda. I od toga sam odustala. Nisam mogla da podnesem da me neko posmatra tako. I dalje sam verovala da sam mnogo više od toga.

Znam da zvuči prepotentno, ali ti poslovi su mi oduvek bili krajnje degradirajući. I sve to se ne broji kao radno iskustvo? Ne razumem zbog čega?

Posle svega toga sam se odlučila da mi novac ne treba i da ću preživeti na onome što mi roditelji šalju. Ne kažem da mi je to malo, ali sa druge strane svakako bih volela da imam svoj novac. Da se ne lažemo, novca nikad dosta.

I dalje je tako. Krenula sam pre neka dva meseca da redovno proveravam portale i da šaljem CV na hiljadu i jedno mesto. U startu sam bila optimistična, slala sam za poslove za koje sam mislila da imam šanse, one bolje, malo zahtevnije. Neke poslove za koje sam smatrala da će me ispunjavati dok ih radim. Međutim, kako je vreme odmicalo, a ja postajala očajnija u toj potrazi, počela sam da šaljem na sve strane, za bilo koji posao, od onih za Fast Food restorane do poslova čistacice i sobarice. I ništa. Sve je ostalo na mom uzaludnom apliciranju.

I sada sedim, radim ono što volim. Pišem. Za sebe. Za vas. Ni za koga. Ali uživam. I dalje nemam novca. Ali imam nešto drugo. Imam sebe.

Niko ne pokušava da me uštine za dupe, niko se ne izdire na mene jer je mleko toplo umesto hladno, niti mi traži da mu vratim jedan dinar. Ne bole me noge, nosim preveliki džemper, i udobno sam ušuškana u svom krevetu.

Poenta cele ove moje priče je da sam zadovoljna ovako i sada (to ne znači da sam prestala da tražim posao, i dalje tražim onaj savršeni), u ovom trenutku mi je dovoljna tastatura i ovaj blog. I možda jedem paštetu svaki drugi dan, po tri dana za redom, i nemam da sebi priuštim nedeljni odlazak u pozorište, bioskop ili izložbu, ali uvek imam ovo. Uvek imam pravo da kažem šta mislim, kako se osećam, da naučim, da pročitam još. I to je nešto što mi niko ne može oduzeti. A sutra? Sutra ćemo već videti.

Vidimo se na razgovorima za posao. Znam da i vi prolazite kroz isto.

Nije to što mislite.

Neću više da budem pička

Sedimo drugar i ja dva dana pred paradu i povede nas razgovor u tom pravcu. Nije nam ni prvi ni poslednji put da smo pričali na tu temu, al’ iskreno, nikada nismo na ovaj način. Do kraja razgovora smo zaključili da je najpametnije da ostanemo gajbi taj dan, ispratimo šta se dešava na ulicama, kao neku vrstu utehe za nas same što nismo ipak otišli i pružili podršku ili ispunili obavezu prema društvu i prema sebi.

Ode on kući, a ja sedim sa mačkom i razmišljam i dalje o Prajdu, bez obzira što smo davno završili razgovor i prešli hiljadu i jednu temu nakon toga. I grize me, bre, savest što sam pička, što sam se povukla i odlučila da odsedim u svoja četiri zida, da sebe utešim ispraćanjem događaja sa sigurnog mesta. I lomim se. Ići ili ne? Znala sam da ako odem, ima da me nahvataju i ulome, pa imam, bre, dvadeset kila sa krevetom i plućni kapacitet hrčka, teoretske šanse ne bi bilo da im pobegnem, sve i da pokušam. Tukli su i maltretirali i jače od mene.

Pokušavala sam satima sebi da dam hiljadu i jedan razlog da ne odem. Govorila sebi, ma šta ću ja tamo, ja nisam gej, ako odem dobiću batine, možda me neko ubije, ko zna šta spremaju, nije sigurno. I svaki put kad mi bi neki novi izgovor pao na pamet osećala bih da nije dovoljno dobar. Da bih na kraju shvatila da izgovora nema. Zaspala sam sa apsolutnim haosom u glavi. Kada sam se probudila sutradan parada je i dalje bila zakazana. 28.09.2013. u 9 časova. Ja još nisam odlučila da li imam muda ili ne.

Petak veče, sedeli smo i cirkali pivo. Ja nešto skrolovala po ovim našim socijalnim mrežama, i onda BAM! Kao da me je neko lupio štanglom u glavu. Vest da je Parada otkazana. Sramota me je, ali sa neke strane mi je malo laknulo što neću morati da odlučim da li da odem ili ne. Priznajem, kukavica sam. Međutim, istovremeno je u meni kuljao bes, jer ovo zaista više nije bilo pitanje seksualne orijentacije ili jednakosti prava. Zar je moguće da je su oni pavijani u kožnim foteljama, za koje su se skoro pa zalepili, opet posustali i poklekli pred tim društvenim karcinomom? Ma šta i ja serem, prva ih se plašim i prva im se sklanjam sa puta, spustim glavu i ćutim da ne bih dobila po nosu.

Oboje smo se ućutali, pili pivo i nastavili sa skrolovanjem po Twitter-u i Facebook-u, posramljeni što pripadamo tom delu društva koje odustaje i sklanja se sa puta, koje skreće poglede i odbija svoje pravo glasa. Jebi ga, klinci smo.

Al’ onda se desilo nešto što nismo očekivali.

Jedna šačica ljudi je odlučila da pokaže zube i da brani, ne samo svoja prava, već prava svih nas. U jedanaest časova se ispred vlade Srbije skupilo oko dvestotinak ljudi i svima nam reklo DOSTA. Huliganima, razbijačima, isfrustriranim homofobima, govnarima i ostaloj bagri da je dosta, da se neće povlačiti, da neće odustati, da neće stati, da se ne plaše, da umeju i oni da uzvrate silom, ukoliko je to potrebno. A nama. Nama su rekli dosta… Dosta skrivanja, dosta odustajanja, dosta prihvatanja glupih, nazovi rešenja koja nam poturaju pod noseve, koje samo što nismo nabili u patos. Dosta ćutanja.

Sedeli smo i čitali, ježeći se od ponosa na te ljude koje ne znamo, koji su odlučili da budu i naš glas dok ga konačno ne nađemo.

Prošetali su, zaštićeni kordonima žandarmerije, od vlade Srbije do skupštine Srbije. Svega četrdeset pet minuta i dvestotine ljudi. Niko nikoga nije tukao. Ljudi su se smejali. To je sve što je bilo potrebno. Da neko kaže da je dosta sranja, dosta izgovora, dosta laži, dosta odustajanja.

Mala pobeda, mali korak napred.

I eto, sedim sad, 28. 09. uveče. Svet nije propao. Parada se održala. Srbija je ista kao što je i bila. I dalje vam je predsednik bio nepismeni grobar koji laže da je završio fakultet. Onaj što je prorekao ubistvo premijera 2003 godine. I dalje je premijer bio Ivica Dačić, konstantno pijan i gadan. I dalje niste imali para, i niste plaćali info stan. Jedino što se promenilo smo nas dvoje i možda još par ljudi. Sledeći put ćemo imati hrabrosti da odemo. Sledeći put ćemo imati glas.

Neću više da budem pička

O ocu.

Prvi put sam razočarala oca kada sam odlučila da se više ne bavim sportom, u koji smo oboje uložili mnogo vremena i truda, ja trenirajući, a on podržavajući me na mnoge načine, počevši od samog odlaženja na treninge sa mnom, do traženja sponzora za takmičenja koja su bila preskupa za skromna primanja mojih roditelja. Oduvek sam znala da je neizmerno ponosan na mene zbog svih mojih uspeha tokom tih devet godina koliko sam trenirala. Prošlo je mnogo vremena pre nego što je konačno prihvatio činjenicu da se neću vraćati tome, ali je prihvatio, i nastavio biti ponosan što sam mu ćerka, zbog mnogobrojnih drugih razloga. Međutim, kako su godine prolazile, a ja odrastala, dešavale su se promene u ludoj tinejdžerskoj glavi, koje ni ja sama nisam mogla da shvatim, a kamoli moji roditelji, bez obzira što su jednu takvu odavno izveli na put, i manje više znali kako se ophoditi sa tim divljim stvorenjima – tinejdžerima. U meni se pojavio neki suludi bunt, protiv čega – ne znam ni dan danas. Počela sam da bežim iz škole, propušila, želela sam da sedim po celu noć sa prijateljima, nisam učila, i ma koliko sve to delovalo bezazleno i smešno vama koji ovo čitate, ishod svega toga je bio koban, bar za mene, i u tom trenutku. Profesori me nisu voleli, a roditelji dece sa kojom sam se družila još manje. Taj moj način života je doživeo svoj vrhunac kada su me oborili iz više od dva predmeta u drugoj godini. Ponavljala sam godinu. Znam da se otac svim svojim snagama trudio da ne pokaže svoje razočarenje, ali je ono uvek bilo donekle vidljivo u njegovim očima, ne zato što je mislio da sam glupa, loša, bezobrazna, da od mene nikada neće ništa biti, kao mnogi drugi, već suprotno, zato što je toliko verovao u mene i sve moje sposobnosti. Iako nisam bila svesna, sada znam da sam mu  tada slomila srce. Bilo je teško, pogotovu povratiti poverenje, međutim vreme je prolazilo, a kako svi već znamo ono je najbolji lek. Vratila sam se u školu, redovno, iako su mnogi drugi koji su te iste godine ponavljali razred odlučili da idu vanredno, ja sam izabrala da stisnem zube, i odradim to što imam, najbolje kako umem. Nije bilo lako, moram priznati, bila sam obeležena. Međutim, vremenom se sve vratilo u normalu, i ja sam konačno maturirala. Nikada nisam oca videla tako ponosnog kao tog dana, ne zato što sam završila tu srednju školu, već zbog toga što nisam odustala, nisam izdala sebe, dokazala sam svima da od mene mogu da očekuju nešto, da će od mene nešto biti u životu. Uvek mi je govorio „Ko zna zašto je to dobro“, a ja sam klimala glavom, iako nisam baš razumela zašto to govori. Sada shvatam. Naš odnos je ojačao i znam da njegovu podršku imam ma šta radila u životu. On mi je najbolji prijatelj, bio je kada sam imala pet godina, deset, šesnaest, i biće do kraja života. A sve ovo pišem jer mi je jutros nedostajao. Pre nego što sam se odselila za Beograd, imali smo taj običaj da ujutru pijemo kafu zajedno. On je skuva, probudi me, pa sedimo u kuhinji i razglabamo. A jutros, jutros nisam mogla da popijem kafu sa njim, iako sam imala veliku želju i potrebu za time.  Samo sam htela da mu poručim, TATA, PET!

O ocu.

Svakakvi i nikakvi.

Crvena sam,

Plava sam,

Žuta sam,

Zelena sam,

Indigo sam,

Ljubičasta sam,

Roza sam,

I narandžasta,

Malo sam crna,

Malo bela,

Ima i sive u meni.

I tako svakakva, svima dođem nikakva.

Čekam tebe, koji si isto tako,

Crven, plav, žut, zelen, indigo, ljubičast, roz, narandžast, crn, beo i pomalo siv.

Tebe, za kog ne znam postojiš li,

A nadam se da da,

Malo se plašim da ne.

Ili će te tek neko napraviti, greškom, povrediće te, ili usrećiti, pa ćeš postati kao ja.

Čekam da te upoznam, i znam da ću istog trena prepoznati da si to ti,

Kojeg sam toliko čekala.

I onda više neću biti svakakva, niti nikakva, biću ista.

Ista kao ti.

Postojaće moj par.

Bićemo par svakakvih, ali nikakvih.

Zajedno.

Svakakvi i nikakvi.

Želim mu.

Ovaj maj je kao i svaki doneo Sunce, mirisna jutra i lepotu na beogradske ulice. Svo ono sivilo zime je obojio osmesima, letnjim haljinama i žamorom. Međutim, doneo je neke uspomene, nikada stvarno zaboravljene već samo potisnute što dublje u sećanje. Ovog maja više nisam u Vršcu, moj život je sada ovde, i možda nema mesta i lica koja me podsećaju, ali su majske ruže, koje sam danas na putu do kuće kupila, zaboravivši koji je datum, iste… Isto mirišu. Taj miris mi je skrenuo pogled na kalendar. Četvrti je maj. Danas mu je rođendan. Do sada sam mu svake godine slala poruku, ali ni jedne nisam dobila odgovor.Znam da ih je pročitao. Ove godine to nisam učinila. Sedela sam na terasi, gledala u vazu sa ružama i osmehivala se. Setila sam svega. I tako sam sedela, sećala se i razmišljala.  Da li zaista prestajemo da volimo ljude koje smo nekada tako jako, bezuslovno i svom biti voleli ili ipak jednim malim delom srca zauvek volimo? I dalje nemam odgovor, ali rado sedim sama i podsećam se najlepših trenutaka provedenih sa njime, posle toliko vremena. Izgubili smo kontakt, ne znam kako je. Pokušala sam da saznam, ali nisam nikada dobila odgovor. Verujem da je dobro i da je srećan, da i on sedi negde na nekoj terasi i, kao ja, gleda u čitav grad pred nogama i priseća se prvog maja dve hiljade i desete godine i smeši se. Polako mu se sve vraća, ulica Heroja Pinkija, lipa u njoj, jedna stena na vršačkom bregu, beli baloni, crvena svetla semafora, bela posteljina, zelena šoljica gorke, turske kafe, Konstantina Simonova i mene.

Ako čitaš ovo, srećan ti rođendan. Nadam se da si srećan, jer upravo to ono što ti želim. Da se zauvek smeješ, i da imaš nekoga ko te voli.

 

Želim mu.

Naš prvi poljubac

Zvao se Aleksej. Bio je neobičan. Naizgled staložen, miran i blag. Uvek se osmehivao; pa i te večeri. Često smo se sretali, zapravo, uvek je bio u mojoj blizini. Posmatrao me je. Na trenutke sam mogla osetiti kako mi njegovi pogledi kradomice dodiruju lice, laganim potezima, prelazeći preko jagodica i nežno, jedva primetno se zaustavljajući na usnama. Ja sam zanesena alkoholom i muzikom njihala telom ritmično, čikajući ga da se drzne i priđe mi. Vreme se zaustavilo uvukavši nas u večnost, puštajući da nas sati mimoilaze. Nisam marila za to. Čini mi se da nije ni on.

Muzika je usporila. Stala sam. U tom trenutku nije bilo misli u mojoj glavi.

Prišao mi je, dovoljno blizu da vidim svaku trepavicu njegovog crnog oka. Ne izgovorivši ništa, naslonio je svoje usne na moje.

Nije bilo vatrometa, ni zvona, već samo tišine, one bele, transcendentne, bez i jednog jedinog zvuka sem jedva čujnih otkucaja dva čovečija srca.

Trenutak savršenstva.

Naš prvi poljubac