Svakakvi i nikakvi.

Crvena sam,

Plava sam,

Žuta sam,

Zelena sam,

Indigo sam,

Ljubičasta sam,

Roza sam,

I narandžasta,

Malo sam crna,

Malo bela,

Ima i sive u meni.

I tako svakakva, svima dođem nikakva.

Čekam tebe, koji si isto tako,

Crven, plav, žut, zelen, indigo, ljubičast, roz, narandžast, crn, beo i pomalo siv.

Tebe, za kog ne znam postojiš li,

A nadam se da da,

Malo se plašim da ne.

Ili će te tek neko napraviti, greškom, povrediće te, ili usrećiti, pa ćeš postati kao ja.

Čekam da te upoznam, i znam da ću istog trena prepoznati da si to ti,

Kojeg sam toliko čekala.

I onda više neću biti svakakva, niti nikakva, biću ista.

Ista kao ti.

Postojaće moj par.

Bićemo par svakakvih, ali nikakvih.

Zajedno.

Advertisements
Svakakvi i nikakvi.

Želim mu.

Ovaj maj je kao i svaki doneo Sunce, mirisna jutra i lepotu na beogradske ulice. Svo ono sivilo zime je obojio osmesima, letnjim haljinama i žamorom. Međutim, doneo je neke uspomene, nikada stvarno zaboravljene već samo potisnute što dublje u sećanje. Ovog maja više nisam u Vršcu, moj život je sada ovde, i možda nema mesta i lica koja me podsećaju, ali su majske ruže, koje sam danas na putu do kuće kupila, zaboravivši koji je datum, iste… Isto mirišu. Taj miris mi je skrenuo pogled na kalendar. Četvrti je maj. Danas mu je rođendan. Do sada sam mu svake godine slala poruku, ali ni jedne nisam dobila odgovor.Znam da ih je pročitao. Ove godine to nisam učinila. Sedela sam na terasi, gledala u vazu sa ružama i osmehivala se. Setila sam svega. I tako sam sedela, sećala se i razmišljala.  Da li zaista prestajemo da volimo ljude koje smo nekada tako jako, bezuslovno i svom biti voleli ili ipak jednim malim delom srca zauvek volimo? I dalje nemam odgovor, ali rado sedim sama i podsećam se najlepših trenutaka provedenih sa njime, posle toliko vremena. Izgubili smo kontakt, ne znam kako je. Pokušala sam da saznam, ali nisam nikada dobila odgovor. Verujem da je dobro i da je srećan, da i on sedi negde na nekoj terasi i, kao ja, gleda u čitav grad pred nogama i priseća se prvog maja dve hiljade i desete godine i smeši se. Polako mu se sve vraća, ulica Heroja Pinkija, lipa u njoj, jedna stena na vršačkom bregu, beli baloni, crvena svetla semafora, bela posteljina, zelena šoljica gorke, turske kafe, Konstantina Simonova i mene.

Ako čitaš ovo, srećan ti rođendan. Nadam se da si srećan, jer upravo to ono što ti želim. Da se zauvek smeješ, i da imaš nekoga ko te voli.

 

Želim mu.

Naš prvi poljubac

Zvao se Aleksej. Bio je neobičan. Naizgled staložen, miran i blag. Uvek se osmehivao; pa i te večeri. Često smo se sretali, zapravo, uvek je bio u mojoj blizini. Posmatrao me je. Na trenutke sam mogla osetiti kako mi njegovi pogledi kradomice dodiruju lice, laganim potezima, prelazeći preko jagodica i nežno, jedva primetno se zaustavljajući na usnama. Ja sam zanesena alkoholom i muzikom njihala telom ritmično, čikajući ga da se drzne i priđe mi. Vreme se zaustavilo uvukavši nas u večnost, puštajući da nas sati mimoilaze. Nisam marila za to. Čini mi se da nije ni on.

Muzika je usporila. Stala sam. U tom trenutku nije bilo misli u mojoj glavi.

Prišao mi je, dovoljno blizu da vidim svaku trepavicu njegovog crnog oka. Ne izgovorivši ništa, naslonio je svoje usne na moje.

Nije bilo vatrometa, ni zvona, već samo tišine, one bele, transcendentne, bez i jednog jedinog zvuka sem jedva čujnih otkucaja dva čovečija srca.

Trenutak savršenstva.

Naš prvi poljubac

Poezija?

Najlepša poezija je ispisana na koži, prstima voljene osobe bez upotrebe i jedne reči. I samo u potpunoj tišini, vlažnom i teškom vazduhu, sudaru dva tela, kada se koža oznoji i napupi, se može osetiti pod prstima, kao tanani ožiljci svih ranijih ljubavi.  Poput mape je, mali vodič u prošlost, sadašnjost i budućnost, u neke dubine gde pogledi i reči ne dopiru. Svi ih nosimo, te neprevodive i nepredvidive hijeroglife, tragove, otiske, da smo nekada bili, jesmo, ili ćemo tek biti voljeni. Ljubav je nevidljivo ali trajno mastilo, a prsti su nam naliv pera.

Dođi da te išaram.

Poezija?

Ako ti napišem pismo

Ako ti napišem pismo hoćeš li ga pročitati onako kako bih ja to želela?

Kradom, van vidokruga svih zloslutnih očiju, jer ova hartija je samo tvoja i niko je drugi ne bi shvatio. Smešten udobno na krevetu čiji dušek i posteljina još uvek čuvaju naše tajne, razgovore i snove i sad.  Uz šolju toplog crnog čaja sa malo mleka u sećanje na mene, jer znaš  koliko volim njegov ukus. Sričući polako, sebi u bradu kako bi te reči shvatio baš onako kako sam želela. Prstom polako dodirujuću svako slovo koje je moja ruka napisala. U jednom dahu, ne oklevajući ni trenutka kada vidiš od koga je.

Ako obećaš da ćeš ga tako čitati onog trena kada bude pristiglo na tvoju adresu, evo ga. Evo mog pisma.

Još uvek si muzika moga uha. Slatko – gorki ukus mojeg nepca. Tanana nit između sna i jave.
Još uvek si šaptaj vetra. Pogled koji se gubi u daljini. Haotična misao mog uma.

Eto mog pisma.

 

Ako ti napišem pismo

Prvi avgust.

Prvog avgusta 1952. godine rodjen je Zoran Djindjic. Prvog avgusta 1952. godine rodjena je nada za Srbiju, a da toga niko nije bio ni svestan. Mnogo godina kasnije Zoran Djindjic je ucinio sve sto je bilo u njegovoj moci da mi kao narod konacno sazrimo, odrastemo, prihvatimo se posla koji smo decenijama odlagali. Da je Zoran bio sebican covek koji nije mario za svoju zemlju i ljude u njoj verovatno bi jos bio ziv, mozda bi bio predavac na nekom od nemackih fakulteta, njegova deca bi odrasla uz oca, a njegova supruga Ruzica Djindjic bi i dalje imala svog supruga, podrsku, sigurnost. Ali Zoran nije bio sebican covek. Zoran je voleo Srbiju. Izgleda da Srbija nije dovoljno volela Zorana, nije mu pruzala dovoljno podrske, nije slusala dovoljno pazljivo sta joj je govorio, nije se dovoljno probudila. To nije bila njegova krivica vec nasa.

Zoran bi na danasnji dan napunio 60 godina.

Srecan ti rodjendan Zorane. Ne brini, ima nas jos koji verujemo u onu Srbiju u koju si ti verovao. Jos se trudimo da preskacemo po tri koraka i borimo se protiv raznih Golijata.

 

Prvi avgust.

Kako sam ga zavolela

Ne znam.

Jednostavno se desilo…

Često smo se viđali, ali nikada nismo pričali i kada jesmo (što je bila i ostala retkost) nismo se baš najbolje razumevali. Ali ćutanje, njega je uvek vredelo slušati.

Ti dani provedeni sa njime prolazili su brzo, gomilali se stvarajući našu istoriju. I posle nekog vremena osetila sam da je uvek tu, i uvek će biti na mojim dlanovima, urezan pored svih ostalih brazdi. I desilo se ono što niko nikada od nas dvoje nije očekivao.

ZAVOLELI SMO SE.

Ja mogu ispričati jedino moju stranu priče, a njegovu… Pa, možda je nikada nećete pročitati niti čuti.

Znam da sam prvi put sebi priznala da ga volim jednog jutra, sasvim običnog i sličnog mnogim drugim jutrima, a opet toliko posebnog baš zbog tog priznanja.

Probudila sam se samo par minuta pre njega, pokušavajući da se promeškoljim pod težinom njegove glave i torza, koje su bile na mom trbuhu. Jedva sam se nekako izvukla na gore, dovoljno da mogu da se nalaktim i posmatram ga. Bilo je tako neobično tiho, ali ta tišina nije bila ista kao ona kada je bio budan. Ova je mirisala na spokoj i snove. Noć ugnežđena na njegovom potiljku u toku sna raščupala se po mom trbuhu, i jedna sitna lokna udobno se smestila u skrovište mog pupka, lagano se uzdižući i spuštajući u skladu sa mojim disanjem. Nikada do tada nisam primetila njegove trepavice, duge, baš duge, kao sunčevi zraci.

Sanjao je, činilo se nešto lepo, sudeći po osmejku koji je izranjao kod njegovog obraza poput Sunca koje izlazi.

Pomilovala sam ga i pomislila.

Tiho u sebi prošaputala: „Da samo znaš koliko te…..

…..

volim.“

Nasmejala sam se i bacila pogled na njega.

Bio je budan.

Nikada mu nisam priznala da sam baš tog jutra shvatila koliko ga zaista volim.

Kako sam ga zavolela