O ocu.

Prvi put sam razočarala oca kada sam odlučila da se više ne bavim sportom, u koji smo oboje uložili mnogo vremena i truda, ja trenirajući, a on podržavajući me na mnoge načine, počevši od samog odlaženja na treninge sa mnom, do traženja sponzora za takmičenja koja su bila preskupa za skromna primanja mojih roditelja. Oduvek sam znala da je neizmerno ponosan na mene zbog svih mojih uspeha tokom tih devet godina koliko sam trenirala. Prošlo je mnogo vremena pre nego što je konačno prihvatio činjenicu da se neću vraćati tome, ali je prihvatio, i nastavio biti ponosan što sam mu ćerka, zbog mnogobrojnih drugih razloga. Međutim, kako su godine prolazile, a ja odrastala, dešavale su se promene u ludoj tinejdžerskoj glavi, koje ni ja sama nisam mogla da shvatim, a kamoli moji roditelji, bez obzira što su jednu takvu odavno izveli na put, i manje više znali kako se ophoditi sa tim divljim stvorenjima – tinejdžerima. U meni se pojavio neki suludi bunt, protiv čega – ne znam ni dan danas. Počela sam da bežim iz škole, propušila, želela sam da sedim po celu noć sa prijateljima, nisam učila, i ma koliko sve to delovalo bezazleno i smešno vama koji ovo čitate, ishod svega toga je bio koban, bar za mene, i u tom trenutku. Profesori me nisu voleli, a roditelji dece sa kojom sam se družila još manje. Taj moj način života je doživeo svoj vrhunac kada su me oborili iz više od dva predmeta u drugoj godini. Ponavljala sam godinu. Znam da se otac svim svojim snagama trudio da ne pokaže svoje razočarenje, ali je ono uvek bilo donekle vidljivo u njegovim očima, ne zato što je mislio da sam glupa, loša, bezobrazna, da od mene nikada neće ništa biti, kao mnogi drugi, već suprotno, zato što je toliko verovao u mene i sve moje sposobnosti. Iako nisam bila svesna, sada znam da sam mu  tada slomila srce. Bilo je teško, pogotovu povratiti poverenje, međutim vreme je prolazilo, a kako svi već znamo ono je najbolji lek. Vratila sam se u školu, redovno, iako su mnogi drugi koji su te iste godine ponavljali razred odlučili da idu vanredno, ja sam izabrala da stisnem zube, i odradim to što imam, najbolje kako umem. Nije bilo lako, moram priznati, bila sam obeležena. Međutim, vremenom se sve vratilo u normalu, i ja sam konačno maturirala. Nikada nisam oca videla tako ponosnog kao tog dana, ne zato što sam završila tu srednju školu, već zbog toga što nisam odustala, nisam izdala sebe, dokazala sam svima da od mene mogu da očekuju nešto, da će od mene nešto biti u životu. Uvek mi je govorio „Ko zna zašto je to dobro“, a ja sam klimala glavom, iako nisam baš razumela zašto to govori. Sada shvatam. Naš odnos je ojačao i znam da njegovu podršku imam ma šta radila u životu. On mi je najbolji prijatelj, bio je kada sam imala pet godina, deset, šesnaest, i biće do kraja života. A sve ovo pišem jer mi je jutros nedostajao. Pre nego što sam se odselila za Beograd, imali smo taj običaj da ujutru pijemo kafu zajedno. On je skuva, probudi me, pa sedimo u kuhinji i razglabamo. A jutros, jutros nisam mogla da popijem kafu sa njim, iako sam imala veliku želju i potrebu za time.  Samo sam htela da mu poručim, TATA, PET!

Advertisements
O ocu.

Želim mu.

Ovaj maj je kao i svaki doneo Sunce, mirisna jutra i lepotu na beogradske ulice. Svo ono sivilo zime je obojio osmesima, letnjim haljinama i žamorom. Međutim, doneo je neke uspomene, nikada stvarno zaboravljene već samo potisnute što dublje u sećanje. Ovog maja više nisam u Vršcu, moj život je sada ovde, i možda nema mesta i lica koja me podsećaju, ali su majske ruže, koje sam danas na putu do kuće kupila, zaboravivši koji je datum, iste… Isto mirišu. Taj miris mi je skrenuo pogled na kalendar. Četvrti je maj. Danas mu je rođendan. Do sada sam mu svake godine slala poruku, ali ni jedne nisam dobila odgovor.Znam da ih je pročitao. Ove godine to nisam učinila. Sedela sam na terasi, gledala u vazu sa ružama i osmehivala se. Setila sam svega. I tako sam sedela, sećala se i razmišljala.  Da li zaista prestajemo da volimo ljude koje smo nekada tako jako, bezuslovno i svom biti voleli ili ipak jednim malim delom srca zauvek volimo? I dalje nemam odgovor, ali rado sedim sama i podsećam se najlepših trenutaka provedenih sa njime, posle toliko vremena. Izgubili smo kontakt, ne znam kako je. Pokušala sam da saznam, ali nisam nikada dobila odgovor. Verujem da je dobro i da je srećan, da i on sedi negde na nekoj terasi i, kao ja, gleda u čitav grad pred nogama i priseća se prvog maja dve hiljade i desete godine i smeši se. Polako mu se sve vraća, ulica Heroja Pinkija, lipa u njoj, jedna stena na vršačkom bregu, beli baloni, crvena svetla semafora, bela posteljina, zelena šoljica gorke, turske kafe, Konstantina Simonova i mene.

Ako čitaš ovo, srećan ti rođendan. Nadam se da si srećan, jer upravo to ono što ti želim. Da se zauvek smeješ, i da imaš nekoga ko te voli.

 

Želim mu.

Naš prvi poljubac

Zvao se Aleksej. Bio je neobičan. Naizgled staložen, miran i blag. Uvek se osmehivao; pa i te večeri. Često smo se sretali, zapravo, uvek je bio u mojoj blizini. Posmatrao me je. Na trenutke sam mogla osetiti kako mi njegovi pogledi kradomice dodiruju lice, laganim potezima, prelazeći preko jagodica i nežno, jedva primetno se zaustavljajući na usnama. Ja sam zanesena alkoholom i muzikom njihala telom ritmično, čikajući ga da se drzne i priđe mi. Vreme se zaustavilo uvukavši nas u večnost, puštajući da nas sati mimoilaze. Nisam marila za to. Čini mi se da nije ni on.

Muzika je usporila. Stala sam. U tom trenutku nije bilo misli u mojoj glavi.

Prišao mi je, dovoljno blizu da vidim svaku trepavicu njegovog crnog oka. Ne izgovorivši ništa, naslonio je svoje usne na moje.

Nije bilo vatrometa, ni zvona, već samo tišine, one bele, transcendentne, bez i jednog jedinog zvuka sem jedva čujnih otkucaja dva čovečija srca.

Trenutak savršenstva.

Naš prvi poljubac