Naš prvi poljubac

Zvao se Aleksej. Bio je neobičan. Naizgled staložen, miran i blag. Uvek se osmehivao; pa i te večeri. Često smo se sretali, zapravo, uvek je bio u mojoj blizini. Posmatrao me je. Na trenutke sam mogla osetiti kako mi njegovi pogledi kradomice dodiruju lice, laganim potezima, prelazeći preko jagodica i nežno, jedva primetno se zaustavljajući na usnama. Ja sam zanesena alkoholom i muzikom njihala telom ritmično, čikajući ga da se drzne i priđe mi. Vreme se zaustavilo uvukavši nas u večnost, puštajući da nas sati mimoilaze. Nisam marila za to. Čini mi se da nije ni on.

Muzika je usporila. Stala sam. U tom trenutku nije bilo misli u mojoj glavi.

Prišao mi je, dovoljno blizu da vidim svaku trepavicu njegovog crnog oka. Ne izgovorivši ništa, naslonio je svoje usne na moje.

Nije bilo vatrometa, ni zvona, već samo tišine, one bele, transcendentne, bez i jednog jedinog zvuka sem jedva čujnih otkucaja dva čovečija srca.

Trenutak savršenstva.

Advertisements
Naš prvi poljubac

Ako ti napišem pismo

Ako ti napišem pismo hoćeš li ga pročitati onako kako bih ja to želela?

Kradom, van vidokruga svih zloslutnih očiju, jer ova hartija je samo tvoja i niko je drugi ne bi shvatio. Smešten udobno na krevetu čiji dušek i posteljina još uvek čuvaju naše tajne, razgovore i snove i sad.  Uz šolju toplog crnog čaja sa malo mleka u sećanje na mene, jer znaš  koliko volim njegov ukus. Sričući polako, sebi u bradu kako bi te reči shvatio baš onako kako sam želela. Prstom polako dodirujuću svako slovo koje je moja ruka napisala. U jednom dahu, ne oklevajući ni trenutka kada vidiš od koga je.

Ako obećaš da ćeš ga tako čitati onog trena kada bude pristiglo na tvoju adresu, evo ga. Evo mog pisma.

Još uvek si muzika moga uha. Slatko – gorki ukus mojeg nepca. Tanana nit između sna i jave.
Još uvek si šaptaj vetra. Pogled koji se gubi u daljini. Haotična misao mog uma.

Eto mog pisma.

 

Ako ti napišem pismo

Gorko sladunjava ljubav

Ledjima okrenut naspram sveta, moja zastita, sigurnost, utvrdjenje koje niko ne moze osvojiti, urusiti, unistiti…. A opet, ja naspram njega. Opkoljena tim golemim zidinama od mesa, suza i osmeha, ogoljena, sirova i sama. Istovremeno me je mogao zastititi i razoriti. Prepustila sam mu se, sasvim, a uporedo se ustezala i stiskala sopstveno srce sakama koje je on grcevito pokusavao da razgrne. Jedna velika borba na tako malom prostoru, tu u krevetu.  Kakva kontradiktornost, ljubav. Dati nekome moc da te unisti, a verovati da to nece uciniti.  Imati taj izbor pred sobom, cuvati od samoga sebe. Kakav osecaj… Bozanski? Za njega, verujem, jeste.

Gorko sladunjava ljubav

Ne krpiti, vec odstraniti

Pre nego sto krenem da pisem ono o cemu sam planirala zelim da se izvinim onima koji ne zele da citaju, slusaju ili gledaju o politici i politiku. U potpunosti se slazem sa svima Vama koji imate takav stav, i ja to inace radim, ali sada jednostavno imam potrebu da napisem makar par recenica. Takodje se izvinjavam i za prethodna dva posta, doduse onaj prvi je manje politicke sadrzine nego onaj drugi.

Uh gde da krenem….?

Ko je ubio Zorana Djindjica i zasto?

Proslo je osam godina, a mi jos ne znamo.

Da, znamo ko je pucao ali ne i ko je izdao naredbu, niti ko je isplanirao atentat, niti koliko ljudi stoji iza svega toga. Ne znam za Vas, ali JA ZELIM DA ZNAM.

Mislim da je najveca Djindjiceva greska sto je nasu vladu nakon 5. oktobra krpio medicinskim koncem, pokusavajuci da odstani onaj tumor koji se smestio tik u srce Srbije i opkolio se metastazama iz vlade. I uspeo je, ali je zaboravio – Gde je jedan, tu su dva. – misleci da ce sledeci doktor zvani Evropska Unija otkloniti onaj drugi veliki, nabubreli tumor koji je rastao svakim danom sve vise i vise, stvarajuci nove metastaze na sve strane u trupu jadne Srbije.

Mozda bi i stigli do EU, ali ipak je metak bio brzi.

Previse je verovao. I mi smo verovali.

Trebalo je skalperom odstraniti sve zagadjeno, usaditi sasvim novo. Sve tumore i druge boljke iseci i izbaciti da trunu po strani.

Ali nije bilo tako. Nije bilo dovoljno vremena da bude tako.

I eto nas sad. Osam godina kasnije. I dalje u neznanju, nesto blizi cilju ka kojem nas je trcecim korakom vodio Zoran. Nismo nista pametniji, niti pozitivniji. A i kako bismo bili kada su onog dana sa Zoranom ubili i ono malo nade koje smo imali.

Igramo kolo sa vremenom – Jedan korak napred, a dva nazad, i tako u nedogled, a oni „odozgo“ sviraju gusle i smeskaju se prostim seljacima u oru.

Danas mi je majka prvi put rekla – Sine, ti imas buducnost. Ali ona nije ovde.

I to me je tako zabolelo.

Ne krpiti, vec odstraniti

Pismo #1

Ljubavi,

Znam, nije me bilo dugo.

Mnogo vremena mi je trebalo da ono sto osecam i zelim pretocim u reci.

Znas ponekad je tesko naci rec koja odgovara onome sto se odvija u coveku, prosto nekada reci nisu dovoljne. Znam, zapitaces se onda sto ti nisam crtala kao ranije sto sam radila, ali nazalost ni to mi nije islo.

Gde si? Gde si svo ovo vreme?! Znas da ne umem sama sa sobom izaci na kraj. Stalno se pitam gde si, ponekad mi toliko nedostajes da osecam kako me koza, svaka kost, svaki misic i njegovo svako i najtananije vlakno bole. Lutam, koracam a ne znam ni kuda, ni zasto. Gledam a ne vidim nista sem tebe. Slusam a ne cujem. I zato te pitam, gde si?!

Molim te, pozuri kuci.

Cekam te.

Pismo #1

Poziv

Sta smo bili?

Kuda smo isli?

Sta smo sanjali?

Gde smo stigli?

Sta smo zeleli?

Kako smo ziveli?

Jesmo li se iskreno smejali?

Jesmo li plakali?

Jesmo li osecali?

Jesmo li uzivali?

Jesmo li ljubili?

Sta smo znali?

Sta smo umeli?

Da li smo gledali?

Disali?

Pisali?

Slikali?

Dodirivali?

Plasili?

Uzasavali?

Bezali?

Vracali se?

Jesmo li??????

Sta smo bili?????

Desetine pitanja. Odgovora nema. Jer odgovor ni na jedno pitanje nije potpun bez obe strane.

Strahujem. Strahujem da okrenem tvoj broj, da cujem onaj zvuk dok cekam, tvoj glas. Gospode, tako ga dugo nisam cula, mozda ga i ne prepoznam.

+38169422….

………………

……………..

-Halo?

– …… Ne secam ti se glasa….

– Ko je to?

– …… Cujem, ni ti mog.

– Dugo nisi zvala…

– Uzasavala sam se mogucnosti da se neces javiti, da me neces prepoznati… Da me nema vise….

– ……..

– Nemoj da cutis.

– Ne znam sta da ti kazem….

– Pricaj mi bilo sta, ja sam tu… Samo… Zelim da ti slusam glas…..

– Ne znam sta… Pitaj me nesto…

– Reci mi…. Da li je moguce da vise nemamo o cemu da pricamo?   … Jesmo li ikada imali? …. Zar smo voleli u tisini????

– …………. Voleli smo, jednostavno, drugacije od drugih….

– Jesmo li isto sanjali, glavu uz glavu? Jesmo li zeleli? STA SMO BILI?! Reci mi! Progovori vec jednom! Ne mogu vise da cutim, ne mogu da trpim tisinu! Izjeda me, lagano, kao debela i dugacka pantljicara, hrani se secanjima, zvucima, dodirima! CUJES LI?! GOVORI!

– Ne znam… Nisam….

– Sta ne znas, nisi?! Govori! Ne mozemo ovako da zavrsimo… Ovo nije dostojno onome sto smo imali…

– Nisam imao potrebu da ti govorim…. Dokazivao sam.

– Pricaj mi bilo sta…..

– Volim te.

zvuk prekinute veze.

Bela praznina u stisnutoj saci, posoljena, zacinjena ali bez reci…..

Poziv