Burning

Imagine a city. Build it in your mind. Start small, then go big.

The tall skyscrapers, glass and concrete, the shade they’re throwing,

The dirty gutters, the stench of cars, the smell of fast food.

Imagine the rules and laws (you know them well), and those living by them (just like you).

How they look, and how they act. Walking fast, eyes to the ground, wearing suites, with big problems on their minds.

Now please, if you’re done, imagine, just imagine how it burns.

Spectacular. Godly. Isn’t it ecstatic?

Feel the heat of flames dancing upon it. Kissing its every corner and knack with red lips, swallowing everything. Leaving darkness and sadness.

Now look at me, and listen.

YOU are the city. I’ll burn you to the ground… And you’ll love it.

Burning

On je ja.

On je vreme koje zastane dok drugi udišu snove,

uzdah koji je čujan samo u apsolutnoj tišini noći i vakuma ljubavi,

dodir koji prodire kroz sve slojeve kože, teče kroz krvotok,

večnost milisekunde razmenjenog pogleda,

pad svilene haljine na tle i pažljivo biran čipkan donji veš.

On je svanuće i topli sjaj prosut po zvezdarskoj šumi,

zvuk poruke i osmeh koji sledi, koji traje, sa kojim se spava

rumenilo obraza i dobro poznat treptaj u stomaku,

miris zumbula i blaga svetlost zaboravljenih novogodišnjih lampica,

san koji sam usnula, izmišljotina, mašta, želja.

On je ja.

On je ja.

Otvoreno pismo Dr. Andreju Fajgelj

Otvoreno pismo Dr. Andreju Fajgelj
(kao odgovor na http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/drustvo/aktuelno.290.html:535581-Dr-Andrej-Fajgelj-Uce-decake-da-ljube-drugare)

 

Želela sam da ovo pismo počnem sa nekom dozom poštovanja, međutim, kod mene se poštovanje mora zaslužiti, stoga ga počinjem kratkim uvodom u to šta je zapravo Crveni krst i čime se on bavi, s obzirom na to da je više nego evidentno da, Vi, gospodine Fajgelj niste upućeni.

Crveni krst Srbije je dobrovoljna, nezavisna i nacionalna organizacija, koja za misiju ima da pruži pomoć ugroćenim licima u slučaju nepogoda i nesreća, bilo da su izazvane ratom ili prirodom,  da širi znanje o međunarodnom humanitarnom pravu, prosvećuje građane u oblasti zdravstvene i humanitarne zaštite, i da ukoliko je to potrebno pruža socijalnu zaštitu i zbrinjavanje. Imajući na umu sve prethodno navedeno ovo društvo deluje u skladu sa nekim osnovnim principima, (humanost, nezavisnost, neutralnost i tako dalje), zatim opšteprihvaćenim pravilima iz oblasti humanitarnog prava. Želela bih da se fokusiram na znanje o međunarodnom ljudskom pravu, onom pravu za koje se ljudi LGBTQ populacije godinama bore. Da bi to pravo bilo ostvareno, ono o čemu mi, kao jedno društvo, moramo da razgovaramo, da razbijemo stigmu, otvorimo srca i umove i prihvatimo činjenice. Verujem da bi ste se kao Dr. sa mnom složili da je znanje jedna od najvrednijih stvari na svetu, i da želite da ga Vaš sin, kao i deca Srbije poseduju. U tom slučaju Vaš sin je imao lekciju o važnim stvarima, i verujem da je mnogo toga naučio.

“Tolerancija”, kako ste je vi naveli u svom vrlo pristrasnom i nadasve netolerantnom izlaganju, je lepa reč koja ima dobro značenje. Kad vaši sinovi ljube drugare ili ćerke ljube drugarice, to znači da umeju da vole, znači da su neiskvareni, da svet gledaju onako kako bismo svi mi trebali da ga posmatramo, čisto, iskreno. Ako u zagrljaju i poljubcu možete da nađete nešto loše, pogotovu kod dece, onda na žalost Vi i ja ne živimo na istom svetu. Kad se vaši sinovi ili ćerke pretvaraju da su drugog roda, to ih uči poštovanju suprotnosti, jednakosti, različitosti. Rodna ravnopravnost neće od vaših sinova i ćerki napraviti tranvestite, neće postati transrodni, gej ili bi, oni to ili jesu ili nisu, ali će im pomoći, da ukoliko nisu, razumeju kroz šta oni koji jesu prolaze, a ukoliko jesu, umogome će im olakšati da shvate sebe. Rodna ravnopravnost se ne odnosi samo na žene, ona ujednom ruši stereotipe za oba pola, i time stvara jednu zdravu okolinu za obe strane. Smatram da je ultimativno dečije pravo da uči, da zna, da upija. Vi biste to možda nazvali indoktrinacijom, ali se ja ne bih složila sa Vama. Dete je sposobno da samo odluči šta mu se ne dopada, a šta ne. U većini slučajeva su mnogo pametniji od nas jer stvari vide bistrije. Mislim da bismo svi mnogo toga mogli da naučimo od njih.
Mnogi će mi zameriti što Vam ja Dr., kao studentkinja od 23 godine, skrećem pažnju, ali verujem da kada o nekoj temi govorite ili pišete, morate imati validne argumente i morate se koristiti pravilnim izrazima. Homoseksualnost, iliti “homoseksualizam” kako ste ga nazvali, nije pravac u umetnosti bilo koje vrste, isto tako razgovor o homoseksualnosti nije promocija, niti su rodna ravnopravnost, “odabir” seksualne orijentacije i slične teme vrednosti. Ona su po svojoj definiciji Ustavom zagarantovana prava, pored ostalih kojima se ne bih sada bavila, koje bi svako ljudsko biće trebalo da zna i koje svaki čovek, građanin bilo koje zemlje na svetu treba da upražnjava.

“Naša duboka uverenja da dečak treba da bude dečak, da maloj deci ne treba uopšte govoriti o seksu, a pogotovo ne sa istim polom, po liberalima nisu ništa drugo nego represija.”

 

Vaša duboka uverenja su isključivo Vaša, i Vaše pravo, zagarantovano slobodom govora je da ga izražavate, da ga prenosite na sinove i ćerke, ali je isto tako dečije pravo da uči, i zna apsolutno svaku činjenicu i da samo odabere koje će njegovo uverenje biti. Što se represije tiče, Vi je, gospodine Fajgelj upravo vršite, zahtevanjem da se upravo o svemu gorepomenutom ne piše i ne govori.

Pominjete građanski zakonik i “udarnu pesnicu liberalizma”. a zanemarujete upravo najbitniju reč GRAĐANSKI, oni koji “uvode nove standarde ponašanja u porodici” su oni koje je narod, tj. koje su građani (obratite pažnju na tu reč) izabrali da vrše funkcije koje donose dobrobit društvu, a samim tim uvode nove standarde u cilju poboljšanja života svih građana. U to da li funkcioneri pripadaju desnici ili levici, te da li svoje dužnosti vrše adekvatno ne bih zalazila. Neukusno je i krajnje degutantno porediti državu, socijalna i zdravstvena prava kao i njihovo vršenje dužnosti sa tuskim dankom. Država mora da štiti svoje građane, a to znači da će dete biti oduzeto roditelju koji mu nije pružao adekvatnu brigu, iz kojih god razloga, dokle god su oni kršenje osnovnih prava. Ukoliko verujete da neko može da izvrši toliki uticaj na Vaše dete, da se ono u nekom trenutku okrene protiv Vas, mislim da ga omalovažavate, podcenjujete i ne poštujete.

 

Dokle ćemo ćutati?

Nažalost, porodice u Srbiji imaju daleko veće probleme od toga da li je njihovo dete naučeno da poštuje, razume i voli. Za početak, hajde da se bavimo ekonomskim i socijalnim stanjem porodica. Pozivam Vas da se uozbiljite, da pažnju i energiju posvetite bitnijim problemima, da pomognete u rešavanju istih, na neki, bilo koji način, umesto da svoje i naše dragoceno vreme trošite predugim i izrazito glupim izlaganjima sopstvenih stavova i mišljena.

 

Na Vama gospodine Fajgelj i na ostalim roditeljima je da svoju decu volite i vaspitavate, ukoliko tome posvetite dovoljno vremena ona će odrasti i za Vašeg sina nažalost, a za ostalu, nadam se, na sreću postati i steći slična ako ne i ista uverenja kao i njihovi roditelji.

 

Nasilje se ne rešava nasiljem. Autoritativnost je vršenje presije i u većini slučajeva izaziva samo kontra reakciju. Poštovani roditelji Srbije, molim Vas, nemojte ukalupljivati vašu decu, dozvolite im slobodu da budu ono što jesu, ali ih naučite da vitez može da se bude i rečima, da zaštiti nekoga ne znači povrediti drugu osobu. I na kraju, samo ih volite, i sve će to biti tako treba.

Vladislava Mrčela

Otvoreno pismo Dr. Andreju Fajgelj

Poslovanje u Srbiji 101

Želela sam da se zaposlim, i da imam neki svoj novac, ne za trošenje na krpice i ostale gluposti, već da bih uložila u sebe. Imala sam jasan plan. Da, naravno da ništa nije išlo po planu.

Još na razgovoru za isti, pre neke dve nedelje, nisam bila oduševljena činjenicom da će moj posao biti da ljude bukvalno varam. U pitanju je „anketiranje fizičkih lica“, u prevodu na prost srpski jezik ti njih navučeš da ti odgovore tri kratka, vrlo glupa pitanja, i onda im šatro pokloniš besplatan ručak, koji nažalost, ne da nije besplatan, već osobu koju si nekako, igrom slučaja i uz pomoć bogova sa Olimpa, uspeo da zaustaviš na ulici, košta čitavih i vrlo dragocenih sat i po vremena. U restoranu bi ih pored „mirnog ručka“ sačekao prezenter koji bi svojski pokušavao da im uvali jedan ili više preskupih proizvoda. Ono što mi je još više zasmetalo jeste činjenica da su nam ciljna grupa bili penzioneri, iako nam je rečeno da bi trebalo da salećemo parove iznad trideset godina starosti. Na obuci nam je skrenuta pažnja da „babe i dede“ imaju mnogo vremena i oni „vole“ da idu na takve stvari. Da ne treba da pokušavamo sa mlađim parovima, niti sa udovcima, a o parovama sa decom ni da ne pomišljamo.

Nas osam je bilo stacionirano u Knez Mihajlovoj, dodeljene su nam ultra upadljive, i loše dizajnirane fascikle, šerpa plave boje, kako niko ne bi mogao da nas omaši. Desetak „vaučera“, i prazan papir za rezervacije.

U samom startu mi je bilo teško da prilazim ljudima onako kako su na učili, asertivno, možda čak i agresivno, bez pitanja da li imaju vremena ili da li uopšte žele da odgovaraju na anketu. Od nas je traženo da ljude primoramo da razgovaraju sa nama, i uvek bi, bez obzira na to da li su odgovori tačni ili ne „osvajali“ ručak. Smetao mi je taj metod i nisam ga se držala. Prilazila sam uvek prvo pozdravljajući kulturno ljude, zatim ih moleći da izdvoje minut ili dva da odgovore na pitanja, objašnjavajući da je u pitanju firma koja se bavi zdravstveno terapeutskim proizvodima, koja želi da ih ugosti na ručku i prezentaciji. I naravno da nisu želeli da dolaze. Uspela sam na jedvite jade, pukom slučajnošću da ubedim čak dva para. To je bilo to od mene, za četiri sata. Osećala sam se loše, prevrtljivo. Bilo mi je žao drugih ljudi koje su ostale devojke uspele da ubede.

U zemlji u kojoj su ljudi toliko puta slagani i razočarani, u sistemu koji ih je izneverio toliko puta da više ne može ni da se izbroji, ja sam želela da govorim istinu, i da ne budem i ne postanem prevarant. Kada sam stigla kući, upravo tako sam se i osećala.

Danas sam dobila otkaz. Krivo mi je zbog novca za koji sam imala planove, ali mi nije krivo što sam ostala dosledna onome u šta verujem i onome što jesam.

Poslovanje u Srbiji 101

Tebi, koji čitaš…

1. Ja te volim.

Ako se pitaš zašto, onda ne vidiš ono što ja osećam. Osećam ljudskost, dobrotu, nežnost. Volim kada se smeješ, želim da to radiš češće, i kada se opustiš, i misliš da te niko ne posmatra, volim kako izgledaš kada razmišljaš, i kako ti disanje uspori. Volim što si stidljiv, i što si otvoren, način na koji grliš, i što voliš da čitaš. Volim način na koji govoriš o drugima, želela bih da češće tako pričaš o sebi, i to što u svima vidiš lepo, čak i kada je ono skriveno negde. Ja te volim. Tebe, koji čitaš. I one koji ne čitaju, i one koji spavaju, ili su tek ustali. I one koji vole, i one koji su zaboravili kako.

2. Razumem te.

Makar se trudim, svojski, a ako to nije dovoljno, potrudiću se još više. Jer ti zaslužuješ da te drugi razumeju, ali moraš i ti razumeti njih, ili se bar truditi.

3. Želim da budeš srećan.

Ali ti prvo to moraš poželeti za sebe. Ako trenutno ne znaš šta je sreća niti kako ćeš je ostvariti, ne brini, to nije ništa strašno. Počni od gluposti. Počasti sebe šoljom crnog čaja (ako ga voliš, ako ne onda nečim drugim), ili čokoladom, ili možda dobrim filmom, ili šetnjom. Ili dremkom? Uradi šta god želiš. Sreća se ne dobija, ona se stvara, nekada je izazovu drugi ljudi, nekada ti sam. P.S. Zagljaji leče. Ne šalim se. Grli se što više! Sa svima.

To je sve što ti treba u životu.

Tebi, koji čitaš…

Oh, so tired.

I’m tired. Oh, so tired.

They want me to be perfect.

Show just enough skin, be sexy, but mysterious,

not laugh to much, or loud,

just enough, and understand every joke they blurt out at me.

My teeth should be white as the snow, but not too white,

they mustn’t be fake.

I shouldn’t smoke, nor drink alcohol.

Be a lady they say.

Have soft skin, touchable and scented, but thick and strong, so their words can’t hurt me.

My hair is supposed to be shinny and long, colorful but not dyed, for when I spill it across their heart.

They want me to paint my face to be pretty for them to look at me,

but be bare-skinned and look the same.

They want me to be taller and voluptuous, instead of being short and petite.

They don’t like my tattoos, my scars, my blemishes, nor my skin tone.

I should talk sweetly and whisper softly, instead of talking like a boy,

or sounding like I’m just enough for my self.

Feminist is a forbidden word, so is self esteem.

They say I bark like a scorned bitch,

I say, I speak, breathe, walk, and listen.

They want me to be.

And I just am.

Oh, so tired.