Svakakvi i nikakvi.

Crvena sam,

Plava sam,

Žuta sam,

Zelena sam,

Indigo sam,

Ljubičasta sam,

Roza sam,

I narandžasta,

Malo sam crna,

Malo bela,

Ima i sive u meni.

I tako svakakva, svima dođem nikakva.

Čekam tebe, koji si isto tako,

Crven, plav, žut, zelen, indigo, ljubičast, roz, narandžast, crn, beo i pomalo siv.

Tebe, za kog ne znam postojiš li,

A nadam se da da,

Malo se plašim da ne.

Ili će te tek neko napraviti, greškom, povrediće te, ili usrećiti, pa ćeš postati kao ja.

Čekam da te upoznam, i znam da ću istog trena prepoznati da si to ti,

Kojeg sam toliko čekala.

I onda više neću biti svakakva, niti nikakva, biću ista.

Ista kao ti.

Postojaće moj par.

Bićemo par svakakvih, ali nikakvih.

Zajedno.

Advertisements
Svakakvi i nikakvi.

Želim mu.

Ovaj maj je kao i svaki doneo Sunce, mirisna jutra i lepotu na beogradske ulice. Svo ono sivilo zime je obojio osmesima, letnjim haljinama i žamorom. Međutim, doneo je neke uspomene, nikada stvarno zaboravljene već samo potisnute što dublje u sećanje. Ovog maja više nisam u Vršcu, moj život je sada ovde, i možda nema mesta i lica koja me podsećaju, ali su majske ruže, koje sam danas na putu do kuće kupila, zaboravivši koji je datum, iste… Isto mirišu. Taj miris mi je skrenuo pogled na kalendar. Četvrti je maj. Danas mu je rođendan. Do sada sam mu svake godine slala poruku, ali ni jedne nisam dobila odgovor.Znam da ih je pročitao. Ove godine to nisam učinila. Sedela sam na terasi, gledala u vazu sa ružama i osmehivala se. Setila sam svega. I tako sam sedela, sećala se i razmišljala.  Da li zaista prestajemo da volimo ljude koje smo nekada tako jako, bezuslovno i svom biti voleli ili ipak jednim malim delom srca zauvek volimo? I dalje nemam odgovor, ali rado sedim sama i podsećam se najlepših trenutaka provedenih sa njime, posle toliko vremena. Izgubili smo kontakt, ne znam kako je. Pokušala sam da saznam, ali nisam nikada dobila odgovor. Verujem da je dobro i da je srećan, da i on sedi negde na nekoj terasi i, kao ja, gleda u čitav grad pred nogama i priseća se prvog maja dve hiljade i desete godine i smeši se. Polako mu se sve vraća, ulica Heroja Pinkija, lipa u njoj, jedna stena na vršačkom bregu, beli baloni, crvena svetla semafora, bela posteljina, zelena šoljica gorke, turske kafe, Konstantina Simonova i mene.

Ako čitaš ovo, srećan ti rođendan. Nadam se da si srećan, jer upravo to ono što ti želim. Da se zauvek smeješ, i da imaš nekoga ko te voli.

 

Želim mu.

Naš prvi poljubac

Zvao se Aleksej. Bio je neobičan. Naizgled staložen, miran i blag. Uvek se osmehivao; pa i te večeri. Često smo se sretali, zapravo, uvek je bio u mojoj blizini. Posmatrao me je. Na trenutke sam mogla osetiti kako mi njegovi pogledi kradomice dodiruju lice, laganim potezima, prelazeći preko jagodica i nežno, jedva primetno se zaustavljajući na usnama. Ja sam zanesena alkoholom i muzikom njihala telom ritmično, čikajući ga da se drzne i priđe mi. Vreme se zaustavilo uvukavši nas u večnost, puštajući da nas sati mimoilaze. Nisam marila za to. Čini mi se da nije ni on.

Muzika je usporila. Stala sam. U tom trenutku nije bilo misli u mojoj glavi.

Prišao mi je, dovoljno blizu da vidim svaku trepavicu njegovog crnog oka. Ne izgovorivši ništa, naslonio je svoje usne na moje.

Nije bilo vatrometa, ni zvona, već samo tišine, one bele, transcendentne, bez i jednog jedinog zvuka sem jedva čujnih otkucaja dva čovečija srca.

Trenutak savršenstva.

Naš prvi poljubac

Poezija?

Najlepša poezija je ispisana na koži, prstima voljene osobe bez upotrebe i jedne reči. I samo u potpunoj tišini, vlažnom i teškom vazduhu, sudaru dva tela, kada se koža oznoji i napupi, se može osetiti pod prstima, kao tanani ožiljci svih ranijih ljubavi.  Poput mape je, mali vodič u prošlost, sadašnjost i budućnost, u neke dubine gde pogledi i reči ne dopiru. Svi ih nosimo, te neprevodive i nepredvidive hijeroglife, tragove, otiske, da smo nekada bili, jesmo, ili ćemo tek biti voljeni. Ljubav je nevidljivo ali trajno mastilo, a prsti su nam naliv pera.

Dođi da te išaram.

Poezija?

Ako ti napišem pismo

Ako ti napišem pismo hoćeš li ga pročitati onako kako bih ja to želela?

Kradom, van vidokruga svih zloslutnih očiju, jer ova hartija je samo tvoja i niko je drugi ne bi shvatio. Smešten udobno na krevetu čiji dušek i posteljina još uvek čuvaju naše tajne, razgovore i snove i sad.  Uz šolju toplog crnog čaja sa malo mleka u sećanje na mene, jer znaš  koliko volim njegov ukus. Sričući polako, sebi u bradu kako bi te reči shvatio baš onako kako sam želela. Prstom polako dodirujuću svako slovo koje je moja ruka napisala. U jednom dahu, ne oklevajući ni trenutka kada vidiš od koga je.

Ako obećaš da ćeš ga tako čitati onog trena kada bude pristiglo na tvoju adresu, evo ga. Evo mog pisma.

Još uvek si muzika moga uha. Slatko – gorki ukus mojeg nepca. Tanana nit između sna i jave.
Još uvek si šaptaj vetra. Pogled koji se gubi u daljini. Haotična misao mog uma.

Eto mog pisma.

 

Ako ti napišem pismo

Gorko sladunjava ljubav

Ledjima okrenut naspram sveta, moja zastita, sigurnost, utvrdjenje koje niko ne moze osvojiti, urusiti, unistiti…. A opet, ja naspram njega. Opkoljena tim golemim zidinama od mesa, suza i osmeha, ogoljena, sirova i sama. Istovremeno me je mogao zastititi i razoriti. Prepustila sam mu se, sasvim, a uporedo se ustezala i stiskala sopstveno srce sakama koje je on grcevito pokusavao da razgrne. Jedna velika borba na tako malom prostoru, tu u krevetu.  Kakva kontradiktornost, ljubav. Dati nekome moc da te unisti, a verovati da to nece uciniti.  Imati taj izbor pred sobom, cuvati od samoga sebe. Kakav osecaj… Bozanski? Za njega, verujem, jeste.

Gorko sladunjava ljubav

I’ve lost the war, but at least the battle is mine

Ako se ikada vratis zatecices praznocu, ja vise nisam tu.

Krenula sam.

Bezbrizno.

Ranac sam natrpala praznim papirima, novim tek zarezanim olovkama. U malu pregradu ubacila sam mali zamotuljak od ljubicastog stofa u koji sam pazljivo spakovala pokvareno srce.

Jedanu grancicu lavande sam udenula u kosu.

Jorgovan vise ne mirisem.

Ni majske ruze.

Volim novo cvece.

I kosu sam rasplela. Ne nosim vise cvrste pletenice. Ni tvoju sliku u praznom novcaniku koji sam onomad kupila samo da zbog toga.

Svet mirise toliko drugacije sada, krece se brze, visprenije, a ja.. Ja sednem na klupu i uzivam.

Tabanam po sveze pokosenoj travi.

Kada se kisa spusti izadjem na ulicu i posmatram ljude kako zure i beze, pritom gledajuci me cudno.

Zimi stanem na prozor, gledam ih sa osmog sprata, i opet vidim borbu malih, uplasenih spermatozoida – ko ce pre stici do svog cilja.

I smejem se. Kako smo prosti.

„Leave a mark“ – „Ostavi traga“

Izgubili ste se na putu do cilja, i za vama ostace samo novac.

Onaj isti novac koji ce vec sutra neko drugi, veci posedovati.

Neko ko je ostavio traga.

Smejem se jer svi cemo mi na kraju biti samo price koje mogu ali ne moraju biti ispricane.

Zatecices praznocu, ja sam krenula.

Bosa.

Otisla da ostavim traga.

I nikad necu umreti.

Cak i kad se to desi.

Ostace trag mojih stopala pa makar i u tek polozenom betonu u ulici Feliksa Milekera, pored zute kuce nemacke arhitekture.

I’ve lost the war, but at least the battle is mine