Sa ove strane Balkana.

Imala sam profesora u srednjoj koji nam je svakog časa ponavljao – Učite deco od nas.

Mislila sam da govori o prosvetarima, da nas davi o školovanju, ali juče sam konačno shvatila. Mislio je na vas, vaše generacije, vaše greške,

Vaše greške su bile mnogobrojne, a vaše žrtve još veće. Žao mi je zbog toga. Žao mi je majki, očeva i dece. Neproživljenih života. Žao mi je što ste ratovali, i što svi ti ratovi i njihove žrtve, njihove tuge, sva ta akumulirana mržnja spadaju na ramena naše generacije.

Što Vi, koji ste aktivno učestvovali u stvaranju horora devedesetih, sada, gurate nas, koji ih nismo doživeli i osetili, nazad u iste. Nas koje o njima znamo samo iz priča i šturih, kratkih lekcija, polovnih, školskih knjiga istorije i od po kojeg dobrog predavača. Što te  žrtve koristite kako bi manipulisali nama. Kao da nas kažnjavate što nismo patili sa Vama.

Vaši ratovi nikada neće biti naši, ali ćemo posledice istih osećati zauvek, one će se prenositi sa generacije na generaciju, dok se konačno ne pretvorimo u groblje, jedan veliki balkanski počinak. Za nas, Vaše granice, gradovi duhova i razlike u jeziku postoje samo kao priče opomena. Mi, sa ove strane Balkana, mi, Srbi, Albanci, Hrvati, Slovenci, Bosanci i svi ostali, koji smo prijatelji, ljubavnici, braće i sestre, mi za žrtvama Vaših ratova žalimo smehom, ljubavlju, zajedništvom, prijateljstvom. Zato što Vi to niste radili na vreme.  Dosta nam je Vaših „ali oni su nas prvi, mi nismo hteli, oni su krivi, mi smo manje“ izgovora. Dosta nam je izgovora uopšte. Vreme je da se ratovanje završi.

Mi, sa ove strane Balkana, želimo malo. Samo da prestanete. Da nas pustite da ispravimo vaše greške.

Lepo su Vam poručili – Rat je gotov, idite kući. Ja bih dodala – SVI SMO IZGUBILI.

——————————————————————————————————————-

I had a professor in high school that always told us – Children, learn from us.

I thought he was talking about professors,trying to influence us about education, but yesterday I finally realized. He was thinking of you, your generation, your mistakes.

Your mistakes were many and big, and your sacrifices even greater. I am sorry about that. Sorry about mothers, fathers and children. Unlived lives. I am sorry that you were at war, and that all these wars and their victims, their sadness, all this accumulated hatred  has fallen on the shoulders of my generation.

That You, who have actively participated in the creation of the horror of the nineties, are now pushing us, who have not experienced nor felt them, back. Us, who know about them only from stories and sketchy, short lessons, used, school books of history and from a few good professors. That you’re using your victims to manipulate us. As if you’re punishing us because we didn’t suffer with you.

Your wars will never be ours, but we will feel its consequences forever, they will be transmitted from generation to generation, until we finally become a graveyard, a big Balkan resting place. For us, your boundaries, ghost towns, and differences in language are only there as stories and cautionary tales. We, on this side of the Balkans, Serbs, Albanians, Croats, Slovenians, Bosnians and all others, who are friends, lovers, brothers and sisters, we mourn differently for your victims, with laughter, love, unity and friendship. Because you have not done it in time. We’ve had enough of your „but they were the first, we did not want to, they are wrong, we did less“ excuses. We are tired of excuses altogether. It is time to finish the war.

We, on this side of the Balkans, we don’t want much. Just to stop. Let us fix your mistakes.

They told you – The war is over, go home.

I would add – WE HAVE ALL LOST.

Advertisements
Sa ove strane Balkana.

Poslovanje u Srbiji 101

Želela sam da se zaposlim, i da imam neki svoj novac, ne za trošenje na krpice i ostale gluposti, već da bih uložila u sebe. Imala sam jasan plan. Da, naravno da ništa nije išlo po planu.

Još na razgovoru za isti, pre neke dve nedelje, nisam bila oduševljena činjenicom da će moj posao biti da ljude bukvalno varam. U pitanju je „anketiranje fizičkih lica“, u prevodu na prost srpski jezik ti njih navučeš da ti odgovore tri kratka, vrlo glupa pitanja, i onda im šatro pokloniš besplatan ručak, koji nažalost, ne da nije besplatan, već osobu koju si nekako, igrom slučaja i uz pomoć bogova sa Olimpa, uspeo da zaustaviš na ulici, košta čitavih i vrlo dragocenih sat i po vremena. U restoranu bi ih pored „mirnog ručka“ sačekao prezenter koji bi svojski pokušavao da im uvali jedan ili više preskupih proizvoda. Ono što mi je još više zasmetalo jeste činjenica da su nam ciljna grupa bili penzioneri, iako nam je rečeno da bi trebalo da salećemo parove iznad trideset godina starosti. Na obuci nam je skrenuta pažnja da „babe i dede“ imaju mnogo vremena i oni „vole“ da idu na takve stvari. Da ne treba da pokušavamo sa mlađim parovima, niti sa udovcima, a o parovama sa decom ni da ne pomišljamo.

Nas osam je bilo stacionirano u Knez Mihajlovoj, dodeljene su nam ultra upadljive, i loše dizajnirane fascikle, šerpa plave boje, kako niko ne bi mogao da nas omaši. Desetak „vaučera“, i prazan papir za rezervacije.

U samom startu mi je bilo teško da prilazim ljudima onako kako su na učili, asertivno, možda čak i agresivno, bez pitanja da li imaju vremena ili da li uopšte žele da odgovaraju na anketu. Od nas je traženo da ljude primoramo da razgovaraju sa nama, i uvek bi, bez obzira na to da li su odgovori tačni ili ne „osvajali“ ručak. Smetao mi je taj metod i nisam ga se držala. Prilazila sam uvek prvo pozdravljajući kulturno ljude, zatim ih moleći da izdvoje minut ili dva da odgovore na pitanja, objašnjavajući da je u pitanju firma koja se bavi zdravstveno terapeutskim proizvodima, koja želi da ih ugosti na ručku i prezentaciji. I naravno da nisu želeli da dolaze. Uspela sam na jedvite jade, pukom slučajnošću da ubedim čak dva para. To je bilo to od mene, za četiri sata. Osećala sam se loše, prevrtljivo. Bilo mi je žao drugih ljudi koje su ostale devojke uspele da ubede.

U zemlji u kojoj su ljudi toliko puta slagani i razočarani, u sistemu koji ih je izneverio toliko puta da više ne može ni da se izbroji, ja sam želela da govorim istinu, i da ne budem i ne postanem prevarant. Kada sam stigla kući, upravo tako sam se i osećala.

Danas sam dobila otkaz. Krivo mi je zbog novca za koji sam imala planove, ali mi nije krivo što sam ostala dosledna onome u šta verujem i onome što jesam.

Poslovanje u Srbiji 101

Nije to što mislite.

Činjenica je da živimo u državi u kojoj je stanje takvo da je do posla teško doći. Nikako ne bih rekla da ga nema, ali svakako je borba domognuti se bilo kakve plate. Kako sam i sama trenutno u potrazi za iole normalnim zaposlenjem, sa normalnim radnim vremenom i prosečnom platom, nadam se fiksnom, počinjem da shvatam da je zapravo skoro pa nemoguće probiti se kroz masu drugih ljudi koji isto tako traže posao, isto tako im je frka, i isto tako bi samo da zarade koji dinar. Uostalom, kako i da očekujem da me iko zaposli kada postoje ljudi sa mnogo više radnog iskustva, završenim fakultetom, koji su možda pametniji ili načitaniji.

Neću da lažem, CV mi je nabudžen do maksimuma, čak sam pomalo i lagala (ne morališite, svi to radimo), slika u njemu još bolja (da, igram na kartu izgleda, nije kao da drugi to ne rade), a tek propratno pismo!

U poslednjih mesec dana prijavila sam se na više od 150 poslova, što preko portala, što na konkurse, a verovali ili ne, odgovor sam dobila samo na dva mesta. Oba su ista. Univerzalni odgovor. Nemate dovoljno iskustva.

Hajde da pričamo o tome. Da, nemam dovoljno iskustva, ali… Kako da ga steknem? Zar ne bi trebalo da ga stičem radeći? Da. Trebalo bi, ali nije tako. Očigledno da poslodavci žele osobu sa godinama radnog iskustva iza sebe, dobrim izgledom, koja brzo razmišlja, a još brže radi. Nažalost, kiborzi još ne postoje. Uostalom, nije kao da nikada u životu nisam radila. Jesam. Cimala se po kafićima radeći kao konobarica i šankerica, i da se ne lažemo, iako mi je to bilo ok, možda čak i interesantno sa šesnaest, sedamnaest godina, sada već nije (nije bilo ni tad, ali hajde da se pretvaramo da jeste). Radila sam smene od po deset do dvanaest sati, ponekad sam čak i spajala po dve smene, bakšiš je bio ok (sigurno ga nisam dobijala jer sam super radnica), ali su napadne mušterije i polupijane kokoške presudile u ovom slučaju. Obećala sam sebi da neću dozvoliti da me iko posmatra kao seksualni objekt i da neću dozvoliti da me zapošljavaju samo na osnovu izgleda, niti da me omalovažavaju ili shvataju kao neobrazovanu i nebitnu. Bila sam optimistična, utripovala sam da mogu više, mogu bolje, da vredim onoliko koliko znam.

Ah, kako sam se samo prevarila. Čim mi je zafalilo novca pojavila se prilika, i zaposlila sam se kao promoterka. Oh ironije li… Predispozicije za posao? Da budem lepa i da se smeškam. Daju ti da zapamtiš pet rečenica koje vrtiš u krug idući po kafanama i lokalima u prekratkoj i nadasve otkrivajućoj haljinici, u paketu sa štiklicama i mnogo šminke. Opet, priznajem, lova je bila dobra, ali je moj ego trpeo. Odbijala sam da budem samo to, lepa devojka u preuskoj haljini, koja jedva stoji posle devet sati rada jer su joj vrtoglave štikle napravile žuljeve.

Prilazila sam nekim ljudima, koji su samo hteli da izađu i popiju pivo, bez da ih neko smara o nekom desetom pivu i tome gde je ono proizvedeno, i zbog čega je bolje od tog koje su već naručili. Neki su pokušavali da nas pipkaju, dok su drugi samo želeli da se sklonimo od njihovih stolova, i sve što su videli u nama, glupe devojčice koje igraju na kartu izgleda. I od toga sam odustala. Nisam mogla da podnesem da me neko posmatra tako. I dalje sam verovala da sam mnogo više od toga.

Znam da zvuči prepotentno, ali ti poslovi su mi oduvek bili krajnje degradirajući. I sve to se ne broji kao radno iskustvo? Ne razumem zbog čega?

Posle svega toga sam se odlučila da mi novac ne treba i da ću preživeti na onome što mi roditelji šalju. Ne kažem da mi je to malo, ali sa druge strane svakako bih volela da imam svoj novac. Da se ne lažemo, novca nikad dosta.

I dalje je tako. Krenula sam pre neka dva meseca da redovno proveravam portale i da šaljem CV na hiljadu i jedno mesto. U startu sam bila optimistična, slala sam za poslove za koje sam mislila da imam šanse, one bolje, malo zahtevnije. Neke poslove za koje sam smatrala da će me ispunjavati dok ih radim. Međutim, kako je vreme odmicalo, a ja postajala očajnija u toj potrazi, počela sam da šaljem na sve strane, za bilo koji posao, od onih za Fast Food restorane do poslova čistacice i sobarice. I ništa. Sve je ostalo na mom uzaludnom apliciranju.

I sada sedim, radim ono što volim. Pišem. Za sebe. Za vas. Ni za koga. Ali uživam. I dalje nemam novca. Ali imam nešto drugo. Imam sebe.

Niko ne pokušava da me uštine za dupe, niko se ne izdire na mene jer je mleko toplo umesto hladno, niti mi traži da mu vratim jedan dinar. Ne bole me noge, nosim preveliki džemper, i udobno sam ušuškana u svom krevetu.

Poenta cele ove moje priče je da sam zadovoljna ovako i sada (to ne znači da sam prestala da tražim posao, i dalje tražim onaj savršeni), u ovom trenutku mi je dovoljna tastatura i ovaj blog. I možda jedem paštetu svaki drugi dan, po tri dana za redom, i nemam da sebi priuštim nedeljni odlazak u pozorište, bioskop ili izložbu, ali uvek imam ovo. Uvek imam pravo da kažem šta mislim, kako se osećam, da naučim, da pročitam još. I to je nešto što mi niko ne može oduzeti. A sutra? Sutra ćemo već videti.

Vidimo se na razgovorima za posao. Znam da i vi prolazite kroz isto.

Nije to što mislite.

Prvi avgust.

Prvog avgusta 1952. godine rodjen je Zoran Djindjic. Prvog avgusta 1952. godine rodjena je nada za Srbiju, a da toga niko nije bio ni svestan. Mnogo godina kasnije Zoran Djindjic je ucinio sve sto je bilo u njegovoj moci da mi kao narod konacno sazrimo, odrastemo, prihvatimo se posla koji smo decenijama odlagali. Da je Zoran bio sebican covek koji nije mario za svoju zemlju i ljude u njoj verovatno bi jos bio ziv, mozda bi bio predavac na nekom od nemackih fakulteta, njegova deca bi odrasla uz oca, a njegova supruga Ruzica Djindjic bi i dalje imala svog supruga, podrsku, sigurnost. Ali Zoran nije bio sebican covek. Zoran je voleo Srbiju. Izgleda da Srbija nije dovoljno volela Zorana, nije mu pruzala dovoljno podrske, nije slusala dovoljno pazljivo sta joj je govorio, nije se dovoljno probudila. To nije bila njegova krivica vec nasa.

Zoran bi na danasnji dan napunio 60 godina.

Srecan ti rodjendan Zorane. Ne brini, ima nas jos koji verujemo u onu Srbiju u koju si ti verovao. Jos se trudimo da preskacemo po tri koraka i borimo se protiv raznih Golijata.

 

Prvi avgust.