Tebi, koji čitaš…

1. Ja te volim.

Ako se pitaš zašto, onda ne vidiš ono što ja osećam. Osećam ljudskost, dobrotu, nežnost. Volim kada se smeješ, želim da to radiš češće, i kada se opustiš, i misliš da te niko ne posmatra, volim kako izgledaš kada razmišljaš, i kako ti disanje uspori. Volim što si stidljiv, i što si otvoren, način na koji grliš, i što voliš da čitaš. Volim način na koji govoriš o drugima, želela bih da češće tako pričaš o sebi, i to što u svima vidiš lepo, čak i kada je ono skriveno negde. Ja te volim. Tebe, koji čitaš. I one koji ne čitaju, i one koji spavaju, ili su tek ustali. I one koji vole, i one koji su zaboravili kako.

2. Razumem te.

Makar se trudim, svojski, a ako to nije dovoljno, potrudiću se još više. Jer ti zaslužuješ da te drugi razumeju, ali moraš i ti razumeti njih, ili se bar truditi.

3. Želim da budeš srećan.

Ali ti prvo to moraš poželeti za sebe. Ako trenutno ne znaš šta je sreća niti kako ćeš je ostvariti, ne brini, to nije ništa strašno. Počni od gluposti. Počasti sebe šoljom crnog čaja (ako ga voliš, ako ne onda nečim drugim), ili čokoladom, ili možda dobrim filmom, ili šetnjom. Ili dremkom? Uradi šta god želiš. Sreća se ne dobija, ona se stvara, nekada je izazovu drugi ljudi, nekada ti sam. P.S. Zagljaji leče. Ne šalim se. Grli se što više! Sa svima.

To je sve što ti treba u životu.

Advertisements
Tebi, koji čitaš…

O majkama

Neko je skoro predsednikovoj ženi dodelio „titulu“ velike supruge i majke, ne znam da li zbog filantropije, čega li, ali evo, da vam objasnim, šta za mene znači „velika“ majka.

Moja majka je završila pravni fakultet, nikada nije radila u struci, moju sestru je dobila sa dvadeset i pet godina, a mene sa trideset i jednom. Starija sestra je imala sedam godina kada sam se ja rodila, u tom trenutku se još jedan od mnogih glupih srpskih ratova privodio kraju, otac nije bio tu, majka jeste. Uvek smo bili bogata sirotinja (ako vam nije jasno, to je ono kad si bogat od ljubavi, a fali ti novca). Čistila je, vaspitavala, kuvala, čekala, volela, grlila, trebila od vaški, kupala, umivala, opet volela, opet čekala, štitila, nadala se boljem, očekivala najgore, strepela, opet volela, opet kuvala, opet čistila, i tako u nedogled.

Moja majka je jaka žena. Ona se bori. Ona ne odustaje. Sa četrdeset godina je sela prvi put za računar. Pronašla je novi san, novu sebe. Sa četrdeset i jednom je počela da uči grafički dizajn. Sa četrdest i dve se borila, sa dvadesetpetogodišnjacima koji su tek završili fakultet i imalu diplomu i zvanje grafičkog dizajnera, da dobije posao. Sa četrdeset i dve ga je dobila. Ne zato što je bila mnogo bolja, mudrija ili pametnija, već zato što je želela da zna još, da nauči više, da postane bolja.

Sada ima pedeset i tri godine, moje i sestrino školovanje zavisi od njenog rada. Radi više od 15 sati dnevno. Jedan posao u štampariji, drugi kada dođe kući. Uvek nađe vremena da priča sa mnom, da me sasluša, da razume, čak i kada me je teško razumeti. Uvek uspe da pošalje nešto, bilo skuvano ili gotovo, uvek se seti da mi fale farmerice, ili majica, ili pidžama, iako ne živimo već dve godine zajedno, ona zna šta mi treba, i kada. Uvek pita, da li mi treba još, da li imam dovoljno. Izvinjava se kada nema, i obeća da će biti sledeći put, iako joj ne tražim. Kada god dođem da ih posetim, zagrli me, stegne, jako, da osetim koliko sam joj falila. Pita me da li imam dečka, iako zna da nemam, jer želi da me neko voli, kao što nju voli moj otac. Želi da budem srećna, da se smejem, da uživam u životu. Želi da mi da sve, a nije ni svesna, da mi je već dala sve što mi je potrebno. Neizmernu podršku, ljubav i slobodu da budem ono što želim. Od nje sam naučila da nikada ne treba da odustajem. Postoji posao koji ću voleti i u kom ću uživati. Nikada nije kasno da se pronađeš. Uvek treba učiti. I ono najbitnije, da uvek verujem u sebe.

Moja majka je velika majka.

Ne bavi se filantropijom, bila je domaćica, mama, prodavala je naočare na ulici, bavi se grafičkim dizajnom, igra uz Ejmi Vajnhaus i Van Goga, loše peva, obožava da čita, posebno naučnu fantastiku, mrzi što se ja toliko šminkam i smeta joj moje eksperimentisajne sa garderobom, veruje u mene i sestru, neizmerno je ponosna na svoje dve ćerke, želi da kupi kuću na selu i sedi u bašti puši i pije dobro belo vino, da gleda Vasu kako trči, i ćaleta kako se konačno odmara, zajedno sa njom, misli da ćemo ja i sestra biti uspešne žene, dobrostojeće, jer smo pametne, i uglavnom nismo kreteni, ali ništa od toga nije bitno.

Ona je velika zbog svega što nam je pružila, čak i kada više nije imala odakle, što je verovala čak i kada su svi drugi prestali da veruju, što nije odustala od sebe zarad naše budućnosti. I plus, jebi ga, znam da je glupo, al’ baš je car kad pusti Ejmi i pevuši dok joj pljuga viri sa ugla usana.

Majko, we can be heroes, just for one day.

O majkama

Dom

Ljudi često govoreći o svom životu pričaju o domu. O zemlji iz koje su potekli, svim njenim lepotama, srdačnosti i plemenitosti sugrađana, o mestu u kom su rođeni, o kući u kojoj su odrasli, boji njenih zidova, mirisu koji ih podseća, onoj jednoj pukotini na plafonu koju su gledali svako veče pre nego što bi odlutali sanjajući, sitnicama koje pokreću uspomene i kotrljaju ih niz obraze, i u svom tom detaljnom i jasnom opisivanju zaboravljaju najbitnije.
Dom.
To su ljudi. Mali, veliki, beli, crni, žuti, zeleni, plavi, debeli, mršavi, lepi i ružni. Njihova srca koja su nas progutala, ugrejala, zaštitila, prisvojila, takve kakvi jesmo, u potpunosti.
On nije mesto, on je snažan zagrljaj kada se ponovo vidite, osmeh koji prepoznajete iz daleka, razumevanje koje ste dobili nakon najveće napravljene gluposti, podrška koja je uvek bila prisutna, čak i kada je možda niste zaslužili, sigurnost koja nam je svima toliko potrebna.
Biti voljen, to je dom, njega niko ne može urušiti, uništiti i izbrisati, on odoleva vremenu. On je sestra, brat, majka, otac, najbolji prijatelj, ljubav života.

Svi smo dom. Bitno je samo zapamtiti da ga treba čuvati i puniti lepim stvarima, a on će rasti i blistati sve jače i jače.
Biti nečije ognjište je tako velika i važna privilegija.

Dom

O izgubljenom novčaniku i pronađenoj sreći

Svima nam se bar jednom u životu dogodilo da izgubimo nešto, bilo da je to telefon, novac, ključevi ili pak nešto sitno, nikome sem nama važno. Posle večeri karaoka, na kojima se, moram priznati, nisam proslavila ali sam se i te kako dobro provela (čitaj: par meduški i par točenih piva), nekako sam uspela da izgubim novčanik, koji je u tom trenutku pronalazaču bio prazan, ali za mene je nosio u sebi jedno veliko bogatstvo.

Nakon što sam došla do bankomata, želeći da podignem crkavicu koja je preostala na kartici, shvatila sam da ga nema i panično preturala po torbi, zatim otrčala nazad do lokala. Međutim, kao i moja torba, on je bio prazan, a novčanika nije bilo nigde. Svako prvo pomisli na ličnu kartu, kartice i izgubljeni novac, no meni je, u tom treutku na umu bilo par papirića, slika i vrednih uspomena. Pored četrdeset dinara i gomile računa u njemu nalazile su se slike moje porodice, prijatelja, i nekih davno prošlih ljubavi, neki crteži koji su samo meni imali smisla, neke poruke žvrljane u brzini i jedan dolar koji sam dobila za sreću.

Na putu do kuće isplakala sam sve kiše za ovu godinu, svesna činjenice da ću ličnu kartu ponovo izvaditi, novu karticu dobiti, ali da te uspomene nikada neću uspeti da vratim.

Negde na pola puta do kuće i dehidratacije mi je javljeno da je novčanik pronađen, da je sve još u njemu i da ga mogu pokupiti sutra. Bila sam neizmerno zahvalna i sretna. Došla sam kući i legla da spavam.

Ujutru, sa velikim mamurlukom i još većim osećajem da mi nedostaje deo tela, duše, sebe, čekala sam da mi se pošten pronalazač javi.

Javila se devojka sa neverovatnom pričom.

Nakon mog odlaska iz kafića, neki belgijanci, sa kojima se ona združila, su pronašli novčanik, i pitali je da li me poznaje. Slučajnost je čudo, bila je bliska sa cimerom moje sestre. Jedan od belgijanaca je odlučio da zadrži dolar, jer je svoj prethodno izgubio.

Tako sam ja sutradan, ne znam da li zbog dolara koji donosi sreću, ili pak zbog nekih drugih razloga, dobila svoj novčanik nazad, ali se i podsetila koliko su upravo te sitnice bitne i koliko zapravo čine život. Često ih nismo svesni. One nas okružuju i navikli smo da su uvek tu, na dohvat ruke, međutim, tek kada ih izgubimo shvatimo koliko su nam značajne i važne.

Ponovo sam pregledala uspomene, fotografije i papiriće, uredno ih složila i sa osmehom pošla kući. U Ruzveltovoj sam srela baku koja prosi, podigla novac sa kartice i dala joj. Nekako sam želela da se odužim univerzumu, belgijancima i devojci što su mi vratili taj mali, ali bitan deo mene.

O izgubljenom novčaniku i pronađenoj sreći

Svakakvi i nikakvi.

Crvena sam,

Plava sam,

Žuta sam,

Zelena sam,

Indigo sam,

Ljubičasta sam,

Roza sam,

I narandžasta,

Malo sam crna,

Malo bela,

Ima i sive u meni.

I tako svakakva, svima dođem nikakva.

Čekam tebe, koji si isto tako,

Crven, plav, žut, zelen, indigo, ljubičast, roz, narandžast, crn, beo i pomalo siv.

Tebe, za kog ne znam postojiš li,

A nadam se da da,

Malo se plašim da ne.

Ili će te tek neko napraviti, greškom, povrediće te, ili usrećiti, pa ćeš postati kao ja.

Čekam da te upoznam, i znam da ću istog trena prepoznati da si to ti,

Kojeg sam toliko čekala.

I onda više neću biti svakakva, niti nikakva, biću ista.

Ista kao ti.

Postojaće moj par.

Bićemo par svakakvih, ali nikakvih.

Zajedno.

Svakakvi i nikakvi.

Želim mu.

Ovaj maj je kao i svaki doneo Sunce, mirisna jutra i lepotu na beogradske ulice. Svo ono sivilo zime je obojio osmesima, letnjim haljinama i žamorom. Međutim, doneo je neke uspomene, nikada stvarno zaboravljene već samo potisnute što dublje u sećanje. Ovog maja više nisam u Vršcu, moj život je sada ovde, i možda nema mesta i lica koja me podsećaju, ali su majske ruže, koje sam danas na putu do kuće kupila, zaboravivši koji je datum, iste… Isto mirišu. Taj miris mi je skrenuo pogled na kalendar. Četvrti je maj. Danas mu je rođendan. Do sada sam mu svake godine slala poruku, ali ni jedne nisam dobila odgovor.Znam da ih je pročitao. Ove godine to nisam učinila. Sedela sam na terasi, gledala u vazu sa ružama i osmehivala se. Setila sam svega. I tako sam sedela, sećala se i razmišljala.  Da li zaista prestajemo da volimo ljude koje smo nekada tako jako, bezuslovno i svom biti voleli ili ipak jednim malim delom srca zauvek volimo? I dalje nemam odgovor, ali rado sedim sama i podsećam se najlepših trenutaka provedenih sa njime, posle toliko vremena. Izgubili smo kontakt, ne znam kako je. Pokušala sam da saznam, ali nisam nikada dobila odgovor. Verujem da je dobro i da je srećan, da i on sedi negde na nekoj terasi i, kao ja, gleda u čitav grad pred nogama i priseća se prvog maja dve hiljade i desete godine i smeši se. Polako mu se sve vraća, ulica Heroja Pinkija, lipa u njoj, jedna stena na vršačkom bregu, beli baloni, crvena svetla semafora, bela posteljina, zelena šoljica gorke, turske kafe, Konstantina Simonova i mene.

Ako čitaš ovo, srećan ti rođendan. Nadam se da si srećan, jer upravo to ono što ti želim. Da se zauvek smeješ, i da imaš nekoga ko te voli.

 

Želim mu.

Naš prvi poljubac

Zvao se Aleksej. Bio je neobičan. Naizgled staložen, miran i blag. Uvek se osmehivao; pa i te večeri. Često smo se sretali, zapravo, uvek je bio u mojoj blizini. Posmatrao me je. Na trenutke sam mogla osetiti kako mi njegovi pogledi kradomice dodiruju lice, laganim potezima, prelazeći preko jagodica i nežno, jedva primetno se zaustavljajući na usnama. Ja sam zanesena alkoholom i muzikom njihala telom ritmično, čikajući ga da se drzne i priđe mi. Vreme se zaustavilo uvukavši nas u večnost, puštajući da nas sati mimoilaze. Nisam marila za to. Čini mi se da nije ni on.

Muzika je usporila. Stala sam. U tom trenutku nije bilo misli u mojoj glavi.

Prišao mi je, dovoljno blizu da vidim svaku trepavicu njegovog crnog oka. Ne izgovorivši ništa, naslonio je svoje usne na moje.

Nije bilo vatrometa, ni zvona, već samo tišine, one bele, transcendentne, bez i jednog jedinog zvuka sem jedva čujnih otkucaja dva čovečija srca.

Trenutak savršenstva.

Naš prvi poljubac