Sreća je biti shvaćen.

Sinoć sam, oko trojke pogledala neki video o nekom ruskom profesoru koji snima svoja predavanja da bi njegovi učenici mogli da isprate sve, u tom je videu izgovorio nešto što je…Pa… Suština ljudske sreće.

 

“Sreća je biti shvaćen.”

 

O Mariji sam već pisala, medjutim, ovaj tekst nije o Mariji, već o onome što je ukralo život njoj i mnogim drugim ljudima. Ovaj tekst, ova priča, je o depresiji, o tuzi, o nemoći, o stigmi, o strahu, o suicidu i suicidalnim mislima. Ovaj tekst je o mraku i beznadju. Ovaj tekst je tekst koji su naši novinari zaboravili da napišu. Ovo je tekst koji niste želeli, ali ste ga ipak dobili. Ovo je tekst koji je tu da vas podseti da oko vas žive ljudi. Ponoviću. ŽIVE LJUDI. Ne vesti, ne hodajući skandali, ne španske serije, ne Parovi, ne Zadruga. Obični, jednostavni, ujedno i kompleksni, ljudi. Ljudi koji dišu, vole, kojima je potrebna pažnja i ljubav. Ljudi kojima je potrebno razumevanje.

Ovaj tekst je revolt i bes, ovaj tekst treba da bude pokretač promena.

Čitajte ga širom otvorenih očiju i srca.

Zatvorite vaše kurire, bliceve, informere, telegrafe, danase, politike i ostalo smeće koje nazivate novinama. Zaboravite na trenutak na “kopiraj i zalepi” novinare. Vratite se u realnost.

Realnost je da su oko vas ljudi. I neko od njih će postati deo statistike i senzacionalizma, kao što je to postala Marija Ćurčić u ponedeljak, dvanaestog novembra 2018. godine.

 

“Sreća je biti shvaćen.”

 

Nisam profesionalni psiholog, psihoterapeut niti znam bilo šta o ljudskoj psihi, ali znam da sam slične misli i slične osećaje imala. Takodje znam da je to za svakoga drugačije. Želela bih da zbog Marije i zbog previše drugih, isto toliko nesrećnih (čitaj: neshvaćenih), ljudi podelim sa svima ovu priču u nadi da će neko pročitati, zastati i odustati, da će neko shvatiti šta znači mrak, da će se malo više o ovoj temi razgovarati i da će negde neko shvatiti, makar to bila samo jedna osoba, da je u redu osećati se tako, ali i da je u redu naglas reći da nisi dobro i da ti je potrebna pomoć.

 

Prvo bih htela da kažem mami i sestri, ne brinite, ok sam, to je neko davno prošlo vreme. “Shvaćena” sam. Srećna, većinu dana, i voljena.

 

Drugo, statistika. Da ona je ponekad sranje, pretvara nas u brojke i briše naš lik, briše naša imena, briše naše živote, briše ono sve ono što nas čini ljudima. Medjutim, ova je važna. Ova statistika je strašna. Ova statistika je grozna. Ova statistika opisuje tamu, tminu, noć, ništavilo. Iskreno, od ove statistike sam očekivala da bude još gora.

 

Predstavljene stope samoubistva su od 2010. do 2017. godine u Srbiji. Izvor je Republički zavod za statistiku i Centar Srce.

 

  1. – 1209
  2. – 1256
  3. – 1245
  4. – 1198
  5. – 1134
  6. – 1064

(statistika preuzeta sa sajta Centar Srce)

  1. – 962
  2. – 1005

(statistika preuzeta sa sajta RZS i opet RZS)

 

Ukoliko vam ovi podaci nisu izazvali makar nelagodu, sa vama definitivno nesto nije u redu.

 

Da uprostim. 2017. godine je 1005 porodica izgubilo člana porodice.

  1.  godine je 1005 ljudskih bića, sa kojima ste se možda susreli, možda porazgovarali, možda nasmejali, koje ste možda voleli, možda zagrlili, izgubilo život.
  2. godine je 1005 ljudskih bića progutao mrak. Strašni bauk o kome se u Srbiji nikako ne sme pričati. “Onaj čije se ime ne sme izgovoriti.” Neukrotivo čudovište iz tame ljudske glave koje guta sreću. “Dementor.”

 

Treće. Pa.. Da počnem.

 

Nisam nesrećna osoba. Bar ne u svojoj biti. Imam predivnu porodicu. Podršku. Ok socijalni i ekonomski status. Sasvim prosek osoba. Oni koji me poznaju znaju me kao borca. Nekoga ko ne staje. Nekoga ko će uvek reći da je sve dobro (izvini mama). Nekoga ko veruje da će biti dobro, iako sada nije. Nekoga ko veruje da bolje sutra postoji. Imam čoveka koji me voli (ovo zapamtite, pojaviće se opet i važno je) pored nebrojeno mnogo “oštećenja” i falinki. Okružena sam nekolicinom dobrih ljudi, prijatelja, koji iako ponekad ne mogu, daju sve od sebe da razumeju.

Smatram sebe relativno ostvarenom mladom osobom sposobnom za neke super lepe stvari.

 

Medjutim, u mojoj glavi, ispod buljuka crvene kose se krije jedna crna rupa. Nije velika, ali guta sve što joj se približi. Ta crna rupa nosi ime Depresija. Ta crna rupa nosi ime Beznadje. Ta crna rupa nosi ime Tuga. Ta crna rupa nosi ime Strah.

 

Krivila sam sebe za preranu smrt svoga oca. Umro je u 54. godini života, zdrav. Bilo ga je, i onda više nije. Ja sam, pa.. Ja. Većina zna da sam mojima poklonila u adolescentskim a vala i kasnijim godinama masu stresa. Od ponavljanja godine u srednjoj školi, laganja, do kojekakvih muljanja i bezanja sa gajbe da bih cunjala kojekude. Nije me sramota, učinila sam šta sam učinila. Nazad ne mogu, a napred moram. Mislila sam, ja sam kriva, stres koji sam izazvala uticao je na njegovo zdravlje. Ja sam kriva što mama nije srećna. Ja sam kriva što ona i sestra brinu. One treba da misle o sebi, i da se smeju. Ja sam kriva.

 

Interni razgovor: Nisam bila dovoljno dobra ćerka. Nisam ni mami. Nisam bila ni dovoljno dobra sestra. Zaključak je, nisam ni dovoljno dobra osoba. Samo im kvarim sve. Kome ja trebam? Zašto? Koja je moja svrha?

Nemam posao, neki lični odnosi su u kurcu, sve se urušava. Kome ću faliti? Hoću li? Hoće li se pitati zašto sam to uradila? Da li treba da im objasnim? Ne, neće razumeti. Opet ću biti kriva.

Čekaj… Možda… Možda ipak ja to mogu, možda ipak mogu da izguram. Suze, hiljade i hiljade suza. Gušenje. Očaj. Zvala bih nekoga… Rekla bih nekome. Kome? Šta? Kako da objasnim? Hoće li shvatiti? Neće.

Sama si. Da nekome značiš videli bi da ti je teško. Da nekome značiš videli bi da ti trebaju. Ostavi telefon. Koga ćeš zvati, pet ujutru je. Ne uznemiravaj ih.

Skos sa terase je strašan. Jeziv je i način na koji umireš. Ne bi imali šta da sahrane. Kapiram da se telo rasprsne. Lekovi su skupi. Bez dinara sam.. Voda? Bolno, jezivo, sama si. Sa mosta u vodu? Mogu da te izvuku, ostaćeš ljuštura i onda ćeš biti još veći teret. Potrošiće sav novac na tebe i umreti bez ičega. Pištolj? Nemam. Bešenje? Nemaš o šta, a ni čime.

 

Telefon ti zvoni. Ne javljaj se. Provaliće da si plakala.

Ne javljaj se. Saznaće sve.

 

Na ekranu piše Dečak (pojavio se opet i važno je).

 

Osmeh.

 

Halo?

…..

 

“Sreća je biti shvaćen.”

Ja sam imala sreće. Neko me je video. Neko me je shvatio. Neko je želeo da me shvati.

 

Nikada nisam dostigla nivo očaja koji je dostigla Marija i još 1005 drugih ljudi 2017. godine, ali se jasno sećam i strahujem od večeri kada sam razmišljala o smrti. Više me nije sramota da priznam da sam kontemplirala kako bi život izgledao bez mene. Čiji život? Ne znam. Mamin, sestrin, tatin, Miličin, Dečakov, nečiji, u kom sam postojala neka ja, neka ja koja je uvek dobro. Taj osećaj, to je minijaturna smrt. To nisi ti. Oni te ne poznaju. Niko te ne poznaje. Ni ti sam sebe više ne poznaješ. Pogledaš se u ogledalo i vidiš ništa. Ni ne želiš da se pogledaš u ogledalo, jer ono što te posmatra, to stvorenje u odrazu je neko koga ne znaš, neko ko nije dobro, neko ko te plaši. Neko drugi. Neki mrak. Osećaš se kao da si bezvredan, lažan, nikome vredan, teret, neka prašina koja pluta i smeta, koju treba obrisati zauvek. Ali se plašiš. Uvek se plašiš. Plašiš se ljutnje drugih ako im kažeš da nisi dobro, plašiš se da će te otresti kao slinu, kao neki zadrti čiča koji je upravo stigao iz Feketića prvim jutarnjim vozom i otresao sav sadržaj svog podbulog nosa o beton beogradske železničke stanice. Plašiš se da bilo šta o tom stvoru iz ogledala izgovoriš naglas jer će se razočarati, da će te manje voleti, jer ti više nisi savršen u dobu savršenih ljudi, sa njihovim savršenim instagram životima, i njihovim savršenim osmesima u savršenim kafićima, gde ispijaju savršena kraft piva, za koja su hmelj uvezli iz Zanzibara.

 

Najviše se plašiš sebe. Premotavaš film, i nije ti jasno zašto si sve ove godine bilo šta uopšte radio, zbog čega i za šta. Ako sada završiš, sve do tada je bilo uzalud. Ali onda mrak progovori, crna rupa šapne: “Šta si uradio? Šta si postigao? Ti ne vrediš. Ti si teret. Ti si tumor koji guta sve dobro od ljudi koji te vole. Ti. Ti ne zaslužuješ život.”

 

Ali, taj mrak ima jednu manu, jedan strah. Njega plaši kada se o njemu priča. Naglas.

Svetlost se pojavi u vidu lika voljene osobe. Voljene osobe od koje strepiš. One koja misli da si dobro. One koja te sluša. Ta osoba će možda u početku biti ljuta, uplašena, neće razumeti. Ali ta osoba je spas. Ta osoba je jebeni “patronus”. Dva oka koja te gledaju i žele da te vide, u potpunosti. Ne savršenog, ne najboljeg, ne nepokolebljivog, ne najnasmejanijeg. Tebe. Tebe koji si istovremeno i srećan i nesrećan. Tebe koji si kompleksan i jednostavan. Tebe koji se plašiš. Tebe koji osećaš. Tebe koji grešiš. Tebe koji se foliraš. Tebe koji lažeš. Tebe koji vodiš unutrašnju bitku. Tebe koji si mali, u sebi, sklupčan, kada se pretvaraš da si najveći. Tebe u beznadju. Tebe u tuzi. Tebe u svemu. Tebe. Tvoja dva oka. Tvoje srce koje kuca. Tvoj dah. Tvoj život.

 

Kad jednom predješ taj prag, kad otrgneš ruku iz šapa bauka koji te drži i konačno naglas kažeš i pokažeš ko si, crna rupa se ugasi, crkne, kao prababin usisivač iz 1876. Jedan od onih sa mehom. Onih što stanodavci i dalje drže i ubedjuju te svaki put da “i dalje rade savršeno”.

 

Ne nestane zauvek, ali sve posle tog prvog koraka je lakše, pogotovu kada te za ruku ne stiska mrak već ta osoba.

 

Marija, ovo je tekst za tebe i sve one koje je bauk odvukao u mrak. Ovo je tekst koji ti je trebao, ali nije stigao na vreme. Izvini što ga nisam ranije napisala.

Advertisements
Sreća je biti shvaćen.