Marija.

Mariju nisam poznavala, često sam je sretala u izlascima i na nekim koncertima, ali nikada sa njom nisam reč progovorila. Za mene, a verujem i mnoge druge devojke, a verovatno i momke, Marija je bila jedna lepa pojava, neka lepa energija oko koje se skupljaju svi. Priznajem, ponekad sam joj i zavidela na lepoti i onom ogromnom osmehu.

Poslednji put sam je videla na koncertu Angie Stone, u masi ljudi koji su se svakako dobro zabavljali, ona je uvek odskakala. Ljudi koji je nisu poznavali su se često fokusirali na njen izgled, a meni se uvek činilo da je ona toliko mnogo više od toga. Te večeri sam po stoti put pomislila da bih baš volela da je upoznam, ali eto, nisam prišla njoj i njenoj drugarici dok su djuskale na poslednje note, poslednje pesme Angie Stone to veče, već sam ih sa strane, kao pravi mali antisocijalni lurker, posmatrala i uživala.

Pesma se završila, a ja sam se polako uputila kući, napunjena dobrom energijom i sa osmehom na licu, delom zahvaljujuci Mariji i njenoj prijateljici koje su čitavo veče plesale i smejale se, pevajući svaku pesmu iz sveg glasa. Na putu do kuće sam razmišljala, dopadalo mi se na koji način živi život. Bar ono što sam ja imala priliku da vidim. Činilo mi se da guta život i da se smeje činjenici da ga živi tako dobro, da će onog dana kada smrt dodje po nju samo zažmuriti i reći, eto uzmi me, ja sam sve svoje proživela, i zaspati sa osmehom.

Verovatno mislite da koristim situaciju da iskoristim hajp, ali vas uveravam da nije tako. Nisam sigurna da li ću do kraja moći da objasnim zašto me je i na kom nivou pogodilo to što se desilo Mariji. I da, jeste joj se desilo. Samo je na kraju odlučila da stvar uzme u svoje ruke, da volan konačno bude u njenim rukama. Bar mi se tako čini.

Marija je godinu dana mladja od mene, i svi koji su je poznavali, kao i oni koji nisu, a sretali su je, bez razmišljanja će reći da se Marija uvek smejala. Samo, niko od nas nije sasvim siguran šta se sa njom dešavalo i da li se smejala kada je bila i sama. Kada sam čula šta se desilo pomislila sam, to sam mogla biti ja. Pogledala sam u njene oči na slici i videla sam ogledalo, videla sam sebe, gledala me je i videla sam ono što Marija nije mogla da kaže. Videla sam tugu, bol, borbu, nemoć, razočarenje, potrebu da je neko vidi, zaista vidi. Medjutim, bilo je prekasno, prekasno smo je videli. Prekasno smo je zaista, potpuno videli. To me je užasno pogodilo. Jeste, jezivo sam sebična, umrla je mlada osoba, sebi je „oduzela“ život jer više nije videla izlaza iz mraka depresije koji guta i uništava sve ono što te čini srećnim, a ja sam pomislila na sebe.

Ono što se Mariji dogodilo pogadja tako mnogo mladih ljudi na svetu, u zemljama koje imaju daleko bolje uslove za život i ostvarenje samoga sebe, nije nimalo nelogično zašto je ovde depresija gotovo opšte prisutna. Posmatrajući svoje neke ljude, shvatam, mi smo svi hronično depresivni, to nam je normala, taj ludački survival mode. Čudno nam je kada smo dobro,i samo čekamo da se desi loše. Plutamo, a svuda oko nas je kopno, samo, kako doplivati do njega.

Medjutim, to nije jedini problem, mnogo veće je zlo što mi o tome ne razgovaramo. Pozivam vas sve, mlade, stare, ovakve i onakve, budite sebični. Mislite o sebi, i svom životu, budite ponosni na borbe koje ste prevazišli, ali se nemojte stideti onih koje ste izgubili ili prespavali, pokriveni jorganom preko glave, uplakanih lica. U ovoj zemlji je mnogo stvari sramota, a jedna od tih, najstrašnija, je pokazati da ti je potrebna pomoć.

Nije mi jasno zašto je važno zašto se Marija ubila, i gde su bili svi sa tim istim pitanjem pre nego što joj se to dogodilo. To više nije važno, zar je razlika što je “imala sve” ili “nije imala ništa” kao i mnogi drugi koji na dnevnom nivou “oduzimaju” sebi živote? Ni Marija, niti bilo ko od 1000 drugih nije sebi oduzeo život, njima je život već bio ukraden, uzela ga je depra, nemoć, tuga, bes.

Pozivam vas sve koji sada pratite kojekakve medije koji o Mariji pišu površno, koji se ne bave pravom temom, koji koriste njen lik da bi dobili preglede, i one koji ne prate smeće, i one koji ne znaju da se Marija Ćurčić ubila, pogledajte ljude oko sebe. Zaista ih pogledajte, pokušajte da ih vidite u potpunosti, onakve kakve jesu, iako vam oni to možda u početku neće dozvoliti. Možda neko od vas uspe da spreči neko svoje Sunce da gasne.

Marija, žao mi je, strašno mi je žao što te niko nije video kada ti je to bilo najpotrebnije, žao mi je što te tek sada vide, žao mi je što si osećala da nije bilo nikoga da ti da glas, pozajmi snagu i pokaže da si Sunce. Žao mi je što ti ime provlače kroz medije, i što neki idioti komentarišu gluposti, što i dalje ne shvataju. Žao mi je što si otišla, iako se nismo znale. Žao mi je. Razumem te, i žao mi je što si osećala da te ljudi u tvom životu nisu razumeli, ili si smatrala da neće moći da te razumeju.

Zdravo Marija,
Sada sijaj na nebu.

 

marija.jpg

Advertisements
Marija.