Oni i mi – Večna podela Srbije – Posledice sistema

Problematika te večne podele ove zemlje koju nazivamo domom ne vuče korene iz ove, pa čak ni prethodne vladavine jednog stranačkog sistema, već je duboko ukorenjena verovatno od samog postojanja čovečanstva. Iako je takva vrsta bivstvovanja i rezonovanja evoulirala sa vremenom, sama njena suština se nikada nije menjala.

 

“Divide et impera.” – “Zavadi, pa vladaj.”

 

Iako se smatra da je ovo izreka Julija Cezara i da se odnosi sa jednu svojevrsnu kombinaciju političkih, vojnih i ekonomskih strategija koje dozvoljavaju uspon i održavanje moći podelom i razdvajanjem protivnika, ona je i te kako primenjiva za ono što mi danas živimo, samo je promenila ruho. U našem slučaju protivnici smo sami sebi, sunarodnici, a razdvajaju nas ljudi koji se bore oko toga ko će biti bolji vladar. Medjutim, problem je što nije problem u vladaru, već sistemu koji vladar koristi, bilo da se taj vladar zove Mika, Pera ili Aca, jedno se ne menja, a to je upravo sistem podele koji koristi i vučić, a koji su koristili i mnogi pre njega.

 

Ova borba koja se dešava, i desila se 5. oktobra, nije i ne sme da bude borba protiv jednog čoveka i stranke ispred koje on stoji, već ZA promenu sistema koji nas je zarobio, a koji vladajuća stranka i koalicija koriste (jer im se može).

 

“Divide et impera.”, prijatelji.

 

U našem slučaju, zavadjuju nas jedne protiv drugih, te jedni druge mrzimo, nazivamo pogrdnim imenima, i izgubili smo svaku vrstu trpeljivosti ili empatije za one koji od nas drugačije misle ili su drugačijoj situaciji. Broje nas kao ovce i mere ko je obdareniji. Dok jedna strana sebe naziva borcima za slobodu i plasira kako je bolja od druge, u isto vreme one koji podržavaju drugu, ili su primorani na to zbog mnogo drugih razloga, nazivaju botovima, sendvičarima, šljamom, prodanim dušama i sličnim pogrdnim i nepotrebnim imenima. Tako je i sa druge strane ove podeljene zemlje, u očima vladajuće koalicije, one koja poziva da se zaustavi nasilje, su ovi prvi narkomani, fašisti, strani plaćenici, i pitaj boga ko zna šta još.

 

Prosto je, “zavadi, pa vladaj,” medjutim, niko se zaista ne fokusira na srž problema.

 

Srž problema je nezapamćen zločin nad jednim narodom, potpuno siromaštvo u svim poljima života. Srž problema je sistem koji živimo, koji postoji od kada ja znam za sebe, a sasvim sigurno je postojao i mnogo pre toga. Takav jedan sistem za cilj ima da čoveku oduzme identitet. Takav jedan sistem čoveka koji u njemu živi ostavlja fragilnog, frustriranog i željnog bilo kakve vrste promena, pa makar i po cenu što mu pomoć donosi isti onaj koji mu je prethodno oduzeo sve.

 

Takvi sistemi postoje u istoriji svake zemlje sveta, a najviše su upotrebljavani u zemljama gde je vladavina bila totalitarna.

 

“Kontrast i razlika izmedju herojstva Izraelaca i submisivnosti i pokorstva sa su Jevreji išli u svoju smrt – stizanje na vreme na na tačke transporta, hodanje sopstvenim nogama na mesta predvidjena za pogubljenje, kopanje sopstvenih grobova, svlačenje i redjanje sopstvene odeće u uredne gomile i leganje rame uz rame kako bi bili streljani – delovali su kao jasan i prikladan argument tužioca koji je pitao svedoka za svedokom, “Zašto se niste suprotstavili?,” “Zašto ste se ukrcavali na voz?,” “Petnaest hiljada ljudi je stajalo nasuprot stotinu stražara – zašto se niste pobunili i krenuli u napad?,” elaborirao je.

Medjutim tužna istina je da je poenta bila pogrešno shvaćena – jer ni jedna nejevrejska grupa ili bilo koji ljudi nisu se ponašali drugačije.

 

Pre šesnaest godina, pod još direktnim uticajem dogadjaja, David Rousset, bivši zatvorenik  u Buchenwald-u,opisao je ono što znamo da se dogodilo u svim koncentracionim logorima: “Trijumf ili pobeda S.S.-a nalaže da mučena žrtva sebi dopusti da bude odvedena do omče (u smrt) bez pobune, da se odrekne i prepusti do te mere da prestaje da potvrdjuje svoj identitet. I to nije ni zbog čega. Nije samo i isključivo iz čistog sadizma da ljudi iz S.S.-a žele taj njegov poraz.

 

Oni znaju da je sistem koji uspe da uništi svoju žrtvu, pre nego što on doživi ono najgore, neuporedivo najbolji za držanje celog naroda u ropstvu. U podredjenom i submisivnom stanju.

Ništa nije gore od ovakvih procesija (šetnji) ljudskih bića koja idu kao lutke u smrt.””

 

Hannah Arendt – Eichmann in Jerusalem

 

Dakle, ovakvi sistemi manipulacije i obezvredjivanja čitavog jednog naroda nisu izmišljeni juče, medjutim, i te kako su primenjivi i dešavaju nam se već decenijama, kao i danas.

 

Kako je samo lako od frustriranog i nemoćnog čoveka napraviti saveznika i saborca kada mu ponudiš rešenje za jedan problem od milion onih koje trenutno živi, pogotovu kada si ga prethodno osiromašio na svaki mogući način, intelektualno, socijalno, ekonomski i kulturološki. On te tada, zbog takvog laganog uništavanja i porobljavanja svakog dela njegovog bića ne posmatra kao krivca, već kao pomoćnika, dobročinitelja, saveznika pa čak i spasioca.

 

Postoji i onaj drugi, isto toliko nemoćni ali nešto svesniji čovek koji nije toliko podložan manipulaciji, ali se vodi principom “Bolje išta nego ništa”, koji se hvata za slamke kako bi totalitarnog vladara sklonio, ne obazirući se na činjenicu da problem nije u vladaru koji koristi sistem koji je nasledio, već u samom sistemu. Te je njegova borba “borba protiv vetrenjača”, a on je večita žrtva tog istog sistema.

 

“Istinski problem totalitarne propagande nije uveravanje, već organizacija politike. Ono što ubedjuje mase nisu činjenice, pa čak ni izmišljene činjenice, već samo konzistentnost sistema čijeg su oni, po pretpostavci, deo. “

 

Hannah Arendt – The origins of totalitarianism

 

U oba slučaja, bilo sa strane onog koji vlada ili sa strane onog koji je opozicija se stvara jedna jasna podela medju sunarodnicima, stvara se podela na NJIH i NAS, a to je upravo ono što je najpogubnije za jedan narod. Zbog takvih podela su se vodili ratovi i gubili životi. Takve podele smo već doživeli, a eto nas opet tu, i dozvoljavamo da nas dele. Iako je činjenica da jedna nacija neće nikada moći da bude ujedinjena u mišljenju, takodje je činjenica da svako od nas želi da živi jedan lep život u sistemu koji je uredjen tako da funkcioniše i radi za nas i kojem možemo verovati, umesto da je samo alat kojim će nas porobiti.

Dakle, ovo što se nama dešava nikako ne smemo svoditi na bitku ideologija, brojki i stavova, već na bitku za promenu sistema. Takva jedna bitka iziskuje potpunu i sveobuhvatnu promenu.

 

Ono što je ključ rešenja je nešto što je teško prihvatiti, a to je da za svaku promenu treba mnogo vremena. Kako bi sistem koji sada živimo evoluirao u sistem koji nam je potreban potrebne su spore, sistematske promene. Na tu činjenicu nas je nekada upozoravao i Zoran Djindjić, ali smo izgleda negde usput zaspali.

 

Ovaj tekst sam počela da pišem nakon što sam prošla pored mora ljudi koji su dovedeni kako bi “podržali” Aleksandra Vučića, i nažalost, ovaj tekst ne umem da završim, jer da bih ga završila potrebno je da dam rešenje. Medjutim, rešenje je da promenim sebe i svoj odnos prema ljudima koji drugačije misle od mene, a to je dug i mukotrpan proces.

 

Ovaj tekst nece imati kraj sve dok se sistem u kojem obitavamo ne promeni, a kao što rekoh, to se preko noći ne može desiti.

 

Ovaj tekst možda neće imati kraj ni za mog života, možda će mu se kraj desiti tek kada moja neka buduća deca budu odrasla.

 

Nisam sigurna.

 

Možda uopšte neće biti kraja ovom tekstu, možda odem, i ne bude mi potreban kraj, a možda opet useremo motku i ne nastavimo sa promenama, kao što smo je usrali 6. oktobra.

Oni i mi – Večna podela Srbije – Posledice sistema