Vodila sam ga u španiju sa sobom.

Hocu cveće u kosi, duge crvene suknje, one koje kada se okreneš izgledaju kao da za tobom lepršaju satima, i da se vrtim po španskoj plaži dok mi svira gitara, cvili, i moli, pa viče od sreće, pa me miluje.

Hoću do jutra da ne stanem.

Ljubičaste sutone.

Dobro vino.

Smeh.

Mnogo smeha.

Da se vrtim u krug, bosonoga, da se smejem.

Jebeš štikle.

 

Jebena španska gitara mi uvek uzvuče srce na usta,

pa onda bi ono da puzi svuda i da ufleka sve u svoju prokletu crvenu boju

da se obavije oko svakog živog stvora

i podeli tu strast koja ga je izvukla iz mene.

 

Prokleta spanska gitara!

Al’ volim je, znaš,

mnogo.

Možda bi trebalo da se odselim u Španiju,

i prodajem cveće,

plešem po fontanama u sred noći,

u onim crvenim suknjama, onim što izgledaju kao cvetna čigra, kao rep crvenog koi šarana koji se rastapa u plavetnilu vode.

Oh, i da pevam iz sveg glasa, da probudim pola komšiluka.

Neće se ljutiti, znam ja.

Mislim da bi mi to prijalo, da bih bila srećna.

 

Jela bih sveže voće svakog jutra,

krala cveće za prodaju i da…

Znala bih svakog uličnog prodavca voća, jer ga svakog jutra kupujem sa druge tezge.

 

Želim da uživam u nekim novim ljudima

čiji jezik ne razumem,

i da me shvataju samo kad plešem,

i kad pevam jer sam srećna, ili tužna, ili mi je samo tako došlo.

Da pomisle da sam luda. Neka ih.

 

Baš zvuči lepo.

 

Možda i naučim španski,

pa ti šapucem noću.

Vodim te po birtijama,

gde se svira prava španjolska muzika,

gde sve žene plešu pravi flamenko,

gde se ruže razmenjuju poljupcima

i pije se vino na bokale.

Tamo gde se smeje i plače u isti mah.

Šta ti je ta Španija….

Ili je bar takva u mojoj glavi.

Jebem li ga…

 

Al’ ja mislim da to i dalje postoji,

da nije mašta,

mislim da postoje te skrivene birtije

u koje se matorci skupljaju

i postaju mladi ponovo,

kad zaplešu,

kad zapevaju,

kad zaplaču,

i da se ženama brišu bore kada se nasmeju,

jer plešu

od sreće,

ili strasti,

ili ljubavi.

Tamo negde vreme je stalo,

samo mi to ne vidimo u prolazu

i ne znamo.

Oni plešu tango i smeju se.

 

 

Ma da…

Definitivno postoji.

Videces, biću tamo jednom.

Povešću te sa sobom.

Pa ćes da sediš i uživaš,

i da se smeješ.

Tada ću da nosim ruže u kosi,

al’ one lepe,

rumene.

Bojiću usta u crveno,

naučiću da plešem tango,

pa ću ga plesati sa svima,

i stalno.

 

Slikaću.

Napraviću sebi mali studio u sobici,

jer će mi trebati samo sobica,

i onako ću stalno biti napolju.

Slikaću sve žene koje plešu.

Žene su baš lepe kada plešu.

I muškarce koji ih vole pogledima.

Muškarci su baš lepi kada vole.

 

Možda se desi da nekada zaplačem jer je gitara zacvilela.

Samo kada naidjem na strastvenog muzičara.

Lomicu vinske čase kada završi,

jer to tako treba,

a i želim.

Jebeš „treba“.

Želim.

Penjacu se po stolovima i stolicama,

onako bosonoga i lomiti tanjire, gurati sve sa njih da napravim sebi mesta za ples.

 

Spremaću samo svežu hranu,

često će mi dolaziti prijatelji koji se isto tako lepo smeju,

sedećemo pod zvezdanim nebom u nekoj bašti za velikim stolom,

jesti i piti,

pevati iz sveg glasa,

i onda spavati ko gde stigne.

Ujutru će nas buditi španjolsko Sunce.

Ono nije grubo, znaš,

bar ujutru,

nego je meko, miluje po malo

tako sam pročitala.

Tako ćemo na svakih par dana.

 

Imaću maslinke u bašti,

i svez paradajz,

i bosiljak.

Ješću paradajz kao jabuke, i peći hleb sama.

To umem i sad ali mi je lepše tamo.

 

 

Nosiću bele, duge košulje,

vezene,

obavijaću se u njih kada se vetar uzjoguni.

 

Ramena će mi biti gola,

gola ramena i ključnjaca su baš lepi…

 

Eto, vidiš li šta od mene čini španska gitara…

Šta ti je španska gitara…

Čudo jedno.

Advertisements
Vodila sam ga u španiju sa sobom.