Poslovanje u Srbiji 101

Želela sam da se zaposlim, i da imam neki svoj novac, ne za trošenje na krpice i ostale gluposti, već da bih uložila u sebe. Imala sam jasan plan. Da, naravno da ništa nije išlo po planu.

Još na razgovoru za isti, pre neke dve nedelje, nisam bila oduševljena činjenicom da će moj posao biti da ljude bukvalno varam. U pitanju je „anketiranje fizičkih lica“, u prevodu na prost srpski jezik ti njih navučeš da ti odgovore tri kratka, vrlo glupa pitanja, i onda im šatro pokloniš besplatan ručak, koji nažalost, ne da nije besplatan, već osobu koju si nekako, igrom slučaja i uz pomoć bogova sa Olimpa, uspeo da zaustaviš na ulici, košta čitavih i vrlo dragocenih sat i po vremena. U restoranu bi ih pored „mirnog ručka“ sačekao prezenter koji bi svojski pokušavao da im uvali jedan ili više preskupih proizvoda. Ono što mi je još više zasmetalo jeste činjenica da su nam ciljna grupa bili penzioneri, iako nam je rečeno da bi trebalo da salećemo parove iznad trideset godina starosti. Na obuci nam je skrenuta pažnja da „babe i dede“ imaju mnogo vremena i oni „vole“ da idu na takve stvari. Da ne treba da pokušavamo sa mlađim parovima, niti sa udovcima, a o parovama sa decom ni da ne pomišljamo.

Nas osam je bilo stacionirano u Knez Mihajlovoj, dodeljene su nam ultra upadljive, i loše dizajnirane fascikle, šerpa plave boje, kako niko ne bi mogao da nas omaši. Desetak „vaučera“, i prazan papir za rezervacije.

U samom startu mi je bilo teško da prilazim ljudima onako kako su na učili, asertivno, možda čak i agresivno, bez pitanja da li imaju vremena ili da li uopšte žele da odgovaraju na anketu. Od nas je traženo da ljude primoramo da razgovaraju sa nama, i uvek bi, bez obzira na to da li su odgovori tačni ili ne „osvajali“ ručak. Smetao mi je taj metod i nisam ga se držala. Prilazila sam uvek prvo pozdravljajući kulturno ljude, zatim ih moleći da izdvoje minut ili dva da odgovore na pitanja, objašnjavajući da je u pitanju firma koja se bavi zdravstveno terapeutskim proizvodima, koja želi da ih ugosti na ručku i prezentaciji. I naravno da nisu želeli da dolaze. Uspela sam na jedvite jade, pukom slučajnošću da ubedim čak dva para. To je bilo to od mene, za četiri sata. Osećala sam se loše, prevrtljivo. Bilo mi je žao drugih ljudi koje su ostale devojke uspele da ubede.

U zemlji u kojoj su ljudi toliko puta slagani i razočarani, u sistemu koji ih je izneverio toliko puta da više ne može ni da se izbroji, ja sam želela da govorim istinu, i da ne budem i ne postanem prevarant. Kada sam stigla kući, upravo tako sam se i osećala.

Danas sam dobila otkaz. Krivo mi je zbog novca za koji sam imala planove, ali mi nije krivo što sam ostala dosledna onome u šta verujem i onome što jesam.

Poslovanje u Srbiji 101