O majkama

Neko je skoro predsednikovoj ženi dodelio „titulu“ velike supruge i majke, ne znam da li zbog filantropije, čega li, ali evo, da vam objasnim, šta za mene znači „velika“ majka.

Moja majka je završila pravni fakultet, nikada nije radila u struci, moju sestru je dobila sa dvadeset i pet godina, a mene sa trideset i jednom. Starija sestra je imala sedam godina kada sam se ja rodila, u tom trenutku se još jedan od mnogih glupih srpskih ratova privodio kraju, otac nije bio tu, majka jeste. Uvek smo bili bogata sirotinja (ako vam nije jasno, to je ono kad si bogat od ljubavi, a fali ti novca). Čistila je, vaspitavala, kuvala, čekala, volela, grlila, trebila od vaški, kupala, umivala, opet volela, opet čekala, štitila, nadala se boljem, očekivala najgore, strepela, opet volela, opet kuvala, opet čistila, i tako u nedogled.

Moja majka je jaka žena. Ona se bori. Ona ne odustaje. Sa četrdeset godina je sela prvi put za računar. Pronašla je novi san, novu sebe. Sa četrdeset i jednom je počela da uči grafički dizajn. Sa četrdest i dve se borila, sa dvadesetpetogodišnjacima koji su tek završili fakultet i imalu diplomu i zvanje grafičkog dizajnera, da dobije posao. Sa četrdeset i dve ga je dobila. Ne zato što je bila mnogo bolja, mudrija ili pametnija, već zato što je želela da zna još, da nauči više, da postane bolja.

Sada ima pedeset i tri godine, moje i sestrino školovanje zavisi od njenog rada. Radi više od 15 sati dnevno. Jedan posao u štampariji, drugi kada dođe kući. Uvek nađe vremena da priča sa mnom, da me sasluša, da razume, čak i kada me je teško razumeti. Uvek uspe da pošalje nešto, bilo skuvano ili gotovo, uvek se seti da mi fale farmerice, ili majica, ili pidžama, iako ne živimo već dve godine zajedno, ona zna šta mi treba, i kada. Uvek pita, da li mi treba još, da li imam dovoljno. Izvinjava se kada nema, i obeća da će biti sledeći put, iako joj ne tražim. Kada god dođem da ih posetim, zagrli me, stegne, jako, da osetim koliko sam joj falila. Pita me da li imam dečka, iako zna da nemam, jer želi da me neko voli, kao što nju voli moj otac. Želi da budem srećna, da se smejem, da uživam u životu. Želi da mi da sve, a nije ni svesna, da mi je već dala sve što mi je potrebno. Neizmernu podršku, ljubav i slobodu da budem ono što želim. Od nje sam naučila da nikada ne treba da odustajem. Postoji posao koji ću voleti i u kom ću uživati. Nikada nije kasno da se pronađeš. Uvek treba učiti. I ono najbitnije, da uvek verujem u sebe.

Moja majka je velika majka.

Ne bavi se filantropijom, bila je domaćica, mama, prodavala je naočare na ulici, bavi se grafičkim dizajnom, igra uz Ejmi Vajnhaus i Van Goga, loše peva, obožava da čita, posebno naučnu fantastiku, mrzi što se ja toliko šminkam i smeta joj moje eksperimentisajne sa garderobom, veruje u mene i sestru, neizmerno je ponosna na svoje dve ćerke, želi da kupi kuću na selu i sedi u bašti puši i pije dobro belo vino, da gleda Vasu kako trči, i ćaleta kako se konačno odmara, zajedno sa njom, misli da ćemo ja i sestra biti uspešne žene, dobrostojeće, jer smo pametne, i uglavnom nismo kreteni, ali ništa od toga nije bitno.

Ona je velika zbog svega što nam je pružila, čak i kada više nije imala odakle, što je verovala čak i kada su svi drugi prestali da veruju, što nije odustala od sebe zarad naše budućnosti. I plus, jebi ga, znam da je glupo, al’ baš je car kad pusti Ejmi i pevuši dok joj pljuga viri sa ugla usana.

Majko, we can be heroes, just for one day.

Advertisements
O majkama