Nije to što mislite.

Činjenica je da živimo u državi u kojoj je stanje takvo da je do posla teško doći. Nikako ne bih rekla da ga nema, ali svakako je borba domognuti se bilo kakve plate. Kako sam i sama trenutno u potrazi za iole normalnim zaposlenjem, sa normalnim radnim vremenom i prosečnom platom, nadam se fiksnom, počinjem da shvatam da je zapravo skoro pa nemoguće probiti se kroz masu drugih ljudi koji isto tako traže posao, isto tako im je frka, i isto tako bi samo da zarade koji dinar. Uostalom, kako i da očekujem da me iko zaposli kada postoje ljudi sa mnogo više radnog iskustva, završenim fakultetom, koji su možda pametniji ili načitaniji.

Neću da lažem, CV mi je nabudžen do maksimuma, čak sam pomalo i lagala (ne morališite, svi to radimo), slika u njemu još bolja (da, igram na kartu izgleda, nije kao da drugi to ne rade), a tek propratno pismo!

U poslednjih mesec dana prijavila sam se na više od 150 poslova, što preko portala, što na konkurse, a verovali ili ne, odgovor sam dobila samo na dva mesta. Oba su ista. Univerzalni odgovor. Nemate dovoljno iskustva.

Hajde da pričamo o tome. Da, nemam dovoljno iskustva, ali… Kako da ga steknem? Zar ne bi trebalo da ga stičem radeći? Da. Trebalo bi, ali nije tako. Očigledno da poslodavci žele osobu sa godinama radnog iskustva iza sebe, dobrim izgledom, koja brzo razmišlja, a još brže radi. Nažalost, kiborzi još ne postoje. Uostalom, nije kao da nikada u životu nisam radila. Jesam. Cimala se po kafićima radeći kao konobarica i šankerica, i da se ne lažemo, iako mi je to bilo ok, možda čak i interesantno sa šesnaest, sedamnaest godina, sada već nije (nije bilo ni tad, ali hajde da se pretvaramo da jeste). Radila sam smene od po deset do dvanaest sati, ponekad sam čak i spajala po dve smene, bakšiš je bio ok (sigurno ga nisam dobijala jer sam super radnica), ali su napadne mušterije i polupijane kokoške presudile u ovom slučaju. Obećala sam sebi da neću dozvoliti da me iko posmatra kao seksualni objekt i da neću dozvoliti da me zapošljavaju samo na osnovu izgleda, niti da me omalovažavaju ili shvataju kao neobrazovanu i nebitnu. Bila sam optimistična, utripovala sam da mogu više, mogu bolje, da vredim onoliko koliko znam.

Ah, kako sam se samo prevarila. Čim mi je zafalilo novca pojavila se prilika, i zaposlila sam se kao promoterka. Oh ironije li… Predispozicije za posao? Da budem lepa i da se smeškam. Daju ti da zapamtiš pet rečenica koje vrtiš u krug idući po kafanama i lokalima u prekratkoj i nadasve otkrivajućoj haljinici, u paketu sa štiklicama i mnogo šminke. Opet, priznajem, lova je bila dobra, ali je moj ego trpeo. Odbijala sam da budem samo to, lepa devojka u preuskoj haljini, koja jedva stoji posle devet sati rada jer su joj vrtoglave štikle napravile žuljeve.

Prilazila sam nekim ljudima, koji su samo hteli da izađu i popiju pivo, bez da ih neko smara o nekom desetom pivu i tome gde je ono proizvedeno, i zbog čega je bolje od tog koje su već naručili. Neki su pokušavali da nas pipkaju, dok su drugi samo želeli da se sklonimo od njihovih stolova, i sve što su videli u nama, glupe devojčice koje igraju na kartu izgleda. I od toga sam odustala. Nisam mogla da podnesem da me neko posmatra tako. I dalje sam verovala da sam mnogo više od toga.

Znam da zvuči prepotentno, ali ti poslovi su mi oduvek bili krajnje degradirajući. I sve to se ne broji kao radno iskustvo? Ne razumem zbog čega?

Posle svega toga sam se odlučila da mi novac ne treba i da ću preživeti na onome što mi roditelji šalju. Ne kažem da mi je to malo, ali sa druge strane svakako bih volela da imam svoj novac. Da se ne lažemo, novca nikad dosta.

I dalje je tako. Krenula sam pre neka dva meseca da redovno proveravam portale i da šaljem CV na hiljadu i jedno mesto. U startu sam bila optimistična, slala sam za poslove za koje sam mislila da imam šanse, one bolje, malo zahtevnije. Neke poslove za koje sam smatrala da će me ispunjavati dok ih radim. Međutim, kako je vreme odmicalo, a ja postajala očajnija u toj potrazi, počela sam da šaljem na sve strane, za bilo koji posao, od onih za Fast Food restorane do poslova čistacice i sobarice. I ništa. Sve je ostalo na mom uzaludnom apliciranju.

I sada sedim, radim ono što volim. Pišem. Za sebe. Za vas. Ni za koga. Ali uživam. I dalje nemam novca. Ali imam nešto drugo. Imam sebe.

Niko ne pokušava da me uštine za dupe, niko se ne izdire na mene jer je mleko toplo umesto hladno, niti mi traži da mu vratim jedan dinar. Ne bole me noge, nosim preveliki džemper, i udobno sam ušuškana u svom krevetu.

Poenta cele ove moje priče je da sam zadovoljna ovako i sada (to ne znači da sam prestala da tražim posao, i dalje tražim onaj savršeni), u ovom trenutku mi je dovoljna tastatura i ovaj blog. I možda jedem paštetu svaki drugi dan, po tri dana za redom, i nemam da sebi priuštim nedeljni odlazak u pozorište, bioskop ili izložbu, ali uvek imam ovo. Uvek imam pravo da kažem šta mislim, kako se osećam, da naučim, da pročitam još. I to je nešto što mi niko ne može oduzeti. A sutra? Sutra ćemo već videti.

Vidimo se na razgovorima za posao. Znam da i vi prolazite kroz isto.

Nije to što mislite.