Neću više da budem pička

Sedimo drugar i ja dva dana pred paradu i povede nas razgovor u tom pravcu. Nije nam ni prvi ni poslednji put da smo pričali na tu temu, al’ iskreno, nikada nismo na ovaj način. Do kraja razgovora smo zaključili da je najpametnije da ostanemo gajbi taj dan, ispratimo šta se dešava na ulicama, kao neku vrstu utehe za nas same što nismo ipak otišli i pružili podršku ili ispunili obavezu prema društvu i prema sebi.

Ode on kući, a ja sedim sa mačkom i razmišljam i dalje o Prajdu, bez obzira što smo davno završili razgovor i prešli hiljadu i jednu temu nakon toga. I grize me, bre, savest što sam pička, što sam se povukla i odlučila da odsedim u svoja četiri zida, da sebe utešim ispraćanjem događaja sa sigurnog mesta. I lomim se. Ići ili ne? Znala sam da ako odem, ima da me nahvataju i ulome, pa imam, bre, dvadeset kila sa krevetom i plućni kapacitet hrčka, teoretske šanse ne bi bilo da im pobegnem, sve i da pokušam. Tukli su i maltretirali i jače od mene.

Pokušavala sam satima sebi da dam hiljadu i jedan razlog da ne odem. Govorila sebi, ma šta ću ja tamo, ja nisam gej, ako odem dobiću batine, možda me neko ubije, ko zna šta spremaju, nije sigurno. I svaki put kad mi bi neki novi izgovor pao na pamet osećala bih da nije dovoljno dobar. Da bih na kraju shvatila da izgovora nema. Zaspala sam sa apsolutnim haosom u glavi. Kada sam se probudila sutradan parada je i dalje bila zakazana. 28.09.2013. u 9 časova. Ja još nisam odlučila da li imam muda ili ne.

Petak veče, sedeli smo i cirkali pivo. Ja nešto skrolovala po ovim našim socijalnim mrežama, i onda BAM! Kao da me je neko lupio štanglom u glavu. Vest da je Parada otkazana. Sramota me je, ali sa neke strane mi je malo laknulo što neću morati da odlučim da li da odem ili ne. Priznajem, kukavica sam. Međutim, istovremeno je u meni kuljao bes, jer ovo zaista više nije bilo pitanje seksualne orijentacije ili jednakosti prava. Zar je moguće da je su oni pavijani u kožnim foteljama, za koje su se skoro pa zalepili, opet posustali i poklekli pred tim društvenim karcinomom? Ma šta i ja serem, prva ih se plašim i prva im se sklanjam sa puta, spustim glavu i ćutim da ne bih dobila po nosu.

Oboje smo se ućutali, pili pivo i nastavili sa skrolovanjem po Twitter-u i Facebook-u, posramljeni što pripadamo tom delu društva koje odustaje i sklanja se sa puta, koje skreće poglede i odbija svoje pravo glasa. Jebi ga, klinci smo.

Al’ onda se desilo nešto što nismo očekivali.

Jedna šačica ljudi je odlučila da pokaže zube i da brani, ne samo svoja prava, već prava svih nas. U jedanaest časova se ispred vlade Srbije skupilo oko dvestotinak ljudi i svima nam reklo DOSTA. Huliganima, razbijačima, isfrustriranim homofobima, govnarima i ostaloj bagri da je dosta, da se neće povlačiti, da neće odustati, da neće stati, da se ne plaše, da umeju i oni da uzvrate silom, ukoliko je to potrebno. A nama. Nama su rekli dosta… Dosta skrivanja, dosta odustajanja, dosta prihvatanja glupih, nazovi rešenja koja nam poturaju pod noseve, koje samo što nismo nabili u patos. Dosta ćutanja.

Sedeli smo i čitali, ježeći se od ponosa na te ljude koje ne znamo, koji su odlučili da budu i naš glas dok ga konačno ne nađemo.

Prošetali su, zaštićeni kordonima žandarmerije, od vlade Srbije do skupštine Srbije. Svega četrdeset pet minuta i dvestotine ljudi. Niko nikoga nije tukao. Ljudi su se smejali. To je sve što je bilo potrebno. Da neko kaže da je dosta sranja, dosta izgovora, dosta laži, dosta odustajanja.

Mala pobeda, mali korak napred.

I eto, sedim sad, 28. 09. uveče. Svet nije propao. Parada se održala. Srbija je ista kao što je i bila. I dalje vam je predsednik bio nepismeni grobar koji laže da je završio fakultet. Onaj što je prorekao ubistvo premijera 2003 godine. I dalje je premijer bio Ivica Dačić, konstantno pijan i gadan. I dalje niste imali para, i niste plaćali info stan. Jedino što se promenilo smo nas dvoje i možda još par ljudi. Sledeći put ćemo imati hrabrosti da odemo. Sledeći put ćemo imati glas.

Advertisements
Neću više da budem pička