Gitarista

Sedeo je sam. Soba u kojoj se nalazio nije bila naročito slikovita, naspram muzike koju je stvarao laganim, skoro neprimetnim pokretima dugih, kvrgavih prstiju. Vodio je ljubav sa gitarom dok se miris duvana njegove cigarete širio po prostoriji u ritmu muzike. Otrcana, stara košulja koju je imao na sebi stapala se sa bojom poluoljuštenih i vlažnih zidova sobe. Dva elegantno raskopčana dugmeta otkrivala su blago preplanulu, maljavu kožu njegovih njedara, dok su se sitne graške znoja slivale niz njegov vrat ka grudima, nestajući ispod košulje. Podvrnuvši rukave otkrio je savršeno isklesane muške podlaktice. Njegove suve i osakaćene šake grlile su staru gitaru, stvarajuci zvuke savršenstva, skoro opipljive note kružile su po sobi plesajući sa opijajućim dimom cigare. Njegovi gipki prsti klizili su po tananim žicama toliko graciozno da se činilo da u rukama drži ljubavnicu umesto običnog instrumenta. Pogled mu se gubio u nepoznatom pravcu zajedno sa zavodničkim tonovima gitare. Imao je tamne, misteriozne oči koje su se skrivale ispod preciznih, gustih obrva. Zift crna kosa nonšalanto je padala preko čela, perfektno uokvirujuci njegovo markantno lice. Pogled mu je bio sanjalački, izgubljen, sijao je nekom posebnom tajanstvenom svetlošcu. Bio je muškarac koji osvaja.

Bosa stopala su mu bila izranavljena i prljava. Sedeo je turskim sedom. Tamne farmerice su mu bile potpuno pripijene uz jake, mišićave noge.

Pevao je na jeziku koji nikada neću razumeti. Glas mu je bio dubok i peskovit. Reči koje je izgovarao stapale su se sa tonovima muzike.

Nagoreli opušak cigarete, koji je počeo da smrdi, naterao ga je da prekine na trenutak, činilo se, tu beskrajnu muziku, i ja sam konačno došla k’sebi.

Ispred sebe videla sam prelepo, jadno i siromašno stvorenje u otrcanoj košulji, pocepanih farmerica, bosih, izranavljenih nogu sa polovnom gitarom u rukama. Realnost je ponekad tako surova. A muzika ponekad pokaže ono najbolje u čoveku.

Advertisements
Gitarista

O ocu.

Prvi put sam razočarala oca kada sam odlučila da se više ne bavim sportom, u koji smo oboje uložili mnogo vremena i truda, ja trenirajući, a on podržavajući me na mnoge načine, počevši od samog odlaženja na treninge sa mnom, do traženja sponzora za takmičenja koja su bila preskupa za skromna primanja mojih roditelja. Oduvek sam znala da je neizmerno ponosan na mene zbog svih mojih uspeha tokom tih devet godina koliko sam trenirala. Prošlo je mnogo vremena pre nego što je konačno prihvatio činjenicu da se neću vraćati tome, ali je prihvatio, i nastavio biti ponosan što sam mu ćerka, zbog mnogobrojnih drugih razloga. Međutim, kako su godine prolazile, a ja odrastala, dešavale su se promene u ludoj tinejdžerskoj glavi, koje ni ja sama nisam mogla da shvatim, a kamoli moji roditelji, bez obzira što su jednu takvu odavno izveli na put, i manje više znali kako se ophoditi sa tim divljim stvorenjima – tinejdžerima. U meni se pojavio neki suludi bunt, protiv čega – ne znam ni dan danas. Počela sam da bežim iz škole, propušila, želela sam da sedim po celu noć sa prijateljima, nisam učila, i ma koliko sve to delovalo bezazleno i smešno vama koji ovo čitate, ishod svega toga je bio koban, bar za mene, i u tom trenutku. Profesori me nisu voleli, a roditelji dece sa kojom sam se družila još manje. Taj moj način života je doživeo svoj vrhunac kada su me oborili iz više od dva predmeta u drugoj godini. Ponavljala sam godinu. Znam da se otac svim svojim snagama trudio da ne pokaže svoje razočarenje, ali je ono uvek bilo donekle vidljivo u njegovim očima, ne zato što je mislio da sam glupa, loša, bezobrazna, da od mene nikada neće ništa biti, kao mnogi drugi, već suprotno, zato što je toliko verovao u mene i sve moje sposobnosti. Iako nisam bila svesna, sada znam da sam mu  tada slomila srce. Bilo je teško, pogotovu povratiti poverenje, međutim vreme je prolazilo, a kako svi već znamo ono je najbolji lek. Vratila sam se u školu, redovno, iako su mnogi drugi koji su te iste godine ponavljali razred odlučili da idu vanredno, ja sam izabrala da stisnem zube, i odradim to što imam, najbolje kako umem. Nije bilo lako, moram priznati, bila sam obeležena. Međutim, vremenom se sve vratilo u normalu, i ja sam konačno maturirala. Nikada nisam oca videla tako ponosnog kao tog dana, ne zato što sam završila tu srednju školu, već zbog toga što nisam odustala, nisam izdala sebe, dokazala sam svima da od mene mogu da očekuju nešto, da će od mene nešto biti u životu. Uvek mi je govorio „Ko zna zašto je to dobro“, a ja sam klimala glavom, iako nisam baš razumela zašto to govori. Sada shvatam. Naš odnos je ojačao i znam da njegovu podršku imam ma šta radila u životu. On mi je najbolji prijatelj, bio je kada sam imala pet godina, deset, šesnaest, i biće do kraja života. A sve ovo pišem jer mi je jutros nedostajao. Pre nego što sam se odselila za Beograd, imali smo taj običaj da ujutru pijemo kafu zajedno. On je skuva, probudi me, pa sedimo u kuhinji i razglabamo. A jutros, jutros nisam mogla da popijem kafu sa njim, iako sam imala veliku želju i potrebu za time.  Samo sam htela da mu poručim, TATA, PET!

O ocu.