bLAŽenstvo

Probudila sam se u sobi koja je bila okrečena jednom od onih masnih, uljanih, maslinasto – užasnih boja, zavese su bile pocepane i smrdele su na lekove, kao i sve ostalo na ovom mestu. Kada su me doveli bila sam u nekoj ekstazi, potpuno nesvesna svega oko sebe, pa se ne sećam ni prve provedene noći. Do mene su još dva kreveta, doduše prazna, traljavo nameštena i prekrivena sa po  jednom od onih odvratnih ćebadi koja vonjaju na urin. Metalni sklop kreveta je takođe zelen, ali ne od boje već od korozije. Kada sam ih pitala gde su mi sustanari u šali su mi rekli da sam dovoljno luda da budem tu, ali nedovoljno da me strpaju sa ostalima. Izopštena sam čak i među ludima.

Posle nekoliko dana buđenja u onoj memli od sobe počela sam da se prisećam kako sam dospela tu, ali mi nikako nije bilo jasno gde je nestao savršeni svet u kojem sam živela i koji sam mukom stvorila za sebe…

Četvrtog dana me je napokon posetio lekar, tačnije žena psihijatar. Bilo mi je čudno što na njenom licu nisam primetila i trunku sažaljenja, kao kod sestara koje su mi donosile hranu i ponekad u prolazu ćaskale sa mnom, već samo jedno veliko ništavilo emocija. Kao da je bila plastična, robot, mrtvih, hladnih i krutih očiju. Plašila me je. Takvih ljudi nije bilo tamo odakle sam došla.

Zamolila me je da počnem da pišem o sebi, naglasivši da to bude potpuno iskreno, od samog početka. Od prve laži.

Moj zadatak bio je da pišem ISKRENO o LAŽIMA.

Sedim u poluosvetljenoj sobi na poslednjem krevetu koji se nalazi do prozora i pokušavam da na papir prenesem jedan trenutak iz svog života za koji sam oduvek smatrala da je nebitan. Shvatam zašto mi je lekarka tražila da pišem baš o tome. Pitam se hoće li me protuviti ako budem slagala? verujem da neće, ali to nikako neće pomoći mom lečenju.

Gledam u plafon. Nekada bela, a sada već prljavo žuta farba sa njega se ljušti, i otkriva još mnogo takvih slojeva ispod sebe. To me podseća na mene. Moraću da stružem dugo i naporno da bih došla do one prvobitne farbe, ali se plašim da mi se ona i nakon svog tog truda neće dopasti.

Prva laž….

Imala sam sedam godina, majka mi je spremila doručak pre škole. Namazala mi je malo margarina, koji nikada nisam volela, i meda na krišku hleba, pokušavajući da me prevari na brzinu slatkim božanstvom.

Nisam ni zagrizla, odmah sam primetila šta pokušava. Iskoristila sam priliku da svoj doručak bacim kroz prozor naše osmospratnice.  Kada se vratila i primetila da je mleko popijeno, a pripremljeni obrok uredno pojeden bila je presrećna. I dan danas ne zna za to. To sam od tada pa nadalje činila svaki put kada mi se hrana nije dopadala i kada se za to ukazala prilika. i svaki sledeći put sam je sa istim osmehom slagala. I svaki put je progutala laž.

Nakon uspeha te prve male laži osladilo mi se , i mnogo puta bi me u laži hvatali, ali ja bih se već snalazila i izvlačila boljim i većim lažima. Imala sam užasno razvijenu maštu, što od čitanja, što od raznoraznih crtanih filmova. Mogla sam satima da čitam i da po završetku knjige menjam njen kraj,  smišljam nove likove, nadovezujem se na priče i stvaram potpuno nove svetove. Glavni akteri tih knjiga za mene nisu bili samo fikcija već moji najbolji prijatelji. Stvarne prijatelje nisam imala jer su uglavnom majke mojih vršnjaka branile istima da se druže sa mnom. Bila sam čudno dete. Odrasla sam uz Frodoa i Sema iz „Gospodara prstevnova“, družila se sa crnim pumama i Moglijem, preletala iz priče u priču, boravila u ruskm, ukrajinskim i uralskim narodnim bajkama. I na kraju sve te priče dopunjavala i doživljavala lično.

Nisam živela na ovom svetu, imala sam svoj, imam ga i dalje. Taj veliki sklop savršenstva, svih priča i bajki i onoga što sam sama dodala izmislila.

Advertisements
bLAŽenstvo

Razlicitost = Lepota

Frensis Bekon je uveo induktivan nacin zakljucivanja, a zatim je predrasude, ili pogresna verovanja nazvao IDOLIMA. Postoji 4 idola.
Idol pecine, idol pozorista, idol trga i idol roda. Svaki od njih opisuje kako sticemo i razvijamo predrasude.
Onaj koji je „urodjen“ je idol pecine. Zove se tako jer svako od nas ima svoju pecinu – mali svet iz kog posmatra ostatak covecanstva. Ono sto on zakljucuje jeste da predrasude koje sticemo i razvijamo  zavise od mesta gde smo rodjeni, odgoja, vaspitanja, religije koja je zastupljena, od kulture i znanja – sirine naseg vidika. Idol trga znaci da ih sticemo pogresnim tumacenjem tudjih reci, na sta Frensis dodaje da sve sto cujemo trebamo primati sa dozom rezerve i sumnje. Idol pozorista navodi da ih sticemo posmatranjem samo spoljasnosti bez okreta i zadiranja u dubinu i istinu. Idol roda objasnjava coveka kao emotivno bice ciji razum nadvladavaju osecanja. Tada covek postaje neobjektivan i pristrasan.

Sigurno se pitate zasto sam ovo nabrojala…

Da bismo shvatili one koji osudjuju druge, a da ih mi pritom ne osudimo, moramo shvatiti odakle poticu predrasude, kako nastaju, i zbog cega je tesko resiti ih se.

Frensis navodi da je moguce samo delimicno se osloboditi ovakvih zabluda, ali se ja ne bih slozila sa njime.

Rasla sam u drustvu koje stogo osudjuje sve sto ne spada u neke nepisane norme . Ako si drugaciji postaces predmet govorancija, ismevanja i torture. Nemam predrasuda ni prema kome. Sto znaci da je bez obzira na uticaj drustva i okoline moguce imati otvoren pogled na svet.

Danas sam procitala clanak o mladicu koji je izvrsio samoubistvo nakog sto je trpeo fizicku, verbalnu i psihicku torturu godinama.
Ne slazem se sa izjavom da se ubio. Njega su ubili. Mozda ga nisu izboli, izmasakrirali ili upucali, ali su ga ubijali lagano pogledima, recima, udarcima. Bila je to bolna i spora smrt za njega, gora od svega sto sam vec navela. Zao mi je zbog toga.
http://www.blic.rs/Vesti/Svet/305351/Gej-tinejdzer-se-ubio-nakon-sto-su-roditelji-pokusali-da-isteraju-djavola-iz-njega

Ne mogu da izbijem par pitanja iz glave citav dan.

Kako nastaju takvi ljudi, ogorceni, zeljni tudje patnje, sa predrasudama okacenim na ostricu reci, iz kojih tece osuda?

Gde su to oni rasli, ko ih je odgajao i vaspitavao, kojoj religiji pripadaju, kakva je to kultura koja podrzava mrznju?

Naravno diskriminacija se ne vrsi samo nad gej populacijom. Dovoljno je da si malo drugaciji da bi te obelezili, etiketirali, ismevali, maltretirali.

Pre nedelju dana smo radili pismeni, i jedna od tema bila je „kriterijumi kojima merim ljudsku lepotu“.
Htela sam da napisem rad koji nakon sto ga procitaju, ostavi jak utisak, rad koji ce naterati ljude da razmisle dobro o tome sta je zaista ljudska lepota.

Ljudska lepota je RAZLICITOST. Upravo ono sto je u danasnjici predmet podsmeha i izivljavanja.

Kada bi samo polovinu vremena koje trose na ismevanje iskoristili da razmisle o tome sta dobro moze da proizadje iz ljubavi dva muskarca, dve zene, iz onog momka sa naocarama koji je zaludjen za igrice i ratura matematiku, iz one cutljive devojke koja uvek sedi sama …. Shvatili bi da dva muskarca ili dve zene u braku mogu da usvoje jedno, dva, tri nezbrinuta deteta, pruze im svu ljubav ovog sveta, trudeci se pritom deset puta vise da budu dobri roditelji. Da taj momak moze da bude njihov dobar drug jer vole iste igrice, da moze pritom da im pomogne oko matematike, fizike, hemije, kasnije tokom zivota da otvori firmu, pruzi im posao. Da ta cutljiva devojka ima andjeoski glas i da bi najradije pevala iz sveg glasa. Uzivali bi u njenoj muzici.

Pozivam ljude. Nemojmo biti slepi. Skinite poveze sa ociju, oslobodite se lanaca predrasuda.
Pruzite, jer i vama ce jednog dana trebati sansa.

Svet mnogo lepse izgleda kada ga gledas svojim ocima, umesto kroz maramu koju ti je vezalo drustvo.

Razlicitost = Lepota