Ne krpiti, vec odstraniti

Pre nego sto krenem da pisem ono o cemu sam planirala zelim da se izvinim onima koji ne zele da citaju, slusaju ili gledaju o politici i politiku. U potpunosti se slazem sa svima Vama koji imate takav stav, i ja to inace radim, ali sada jednostavno imam potrebu da napisem makar par recenica. Takodje se izvinjavam i za prethodna dva posta, doduse onaj prvi je manje politicke sadrzine nego onaj drugi.

Uh gde da krenem….?

Ko je ubio Zorana Djindjica i zasto?

Proslo je osam godina, a mi jos ne znamo.

Da, znamo ko je pucao ali ne i ko je izdao naredbu, niti ko je isplanirao atentat, niti koliko ljudi stoji iza svega toga. Ne znam za Vas, ali JA ZELIM DA ZNAM.

Mislim da je najveca Djindjiceva greska sto je nasu vladu nakon 5. oktobra krpio medicinskim koncem, pokusavajuci da odstani onaj tumor koji se smestio tik u srce Srbije i opkolio se metastazama iz vlade. I uspeo je, ali je zaboravio – Gde je jedan, tu su dva. – misleci da ce sledeci doktor zvani Evropska Unija otkloniti onaj drugi veliki, nabubreli tumor koji je rastao svakim danom sve vise i vise, stvarajuci nove metastaze na sve strane u trupu jadne Srbije.

Mozda bi i stigli do EU, ali ipak je metak bio brzi.

Previse je verovao. I mi smo verovali.

Trebalo je skalperom odstraniti sve zagadjeno, usaditi sasvim novo. Sve tumore i druge boljke iseci i izbaciti da trunu po strani.

Ali nije bilo tako. Nije bilo dovoljno vremena da bude tako.

I eto nas sad. Osam godina kasnije. I dalje u neznanju, nesto blizi cilju ka kojem nas je trcecim korakom vodio Zoran. Nismo nista pametniji, niti pozitivniji. A i kako bismo bili kada su onog dana sa Zoranom ubili i ono malo nade koje smo imali.

Igramo kolo sa vremenom – Jedan korak napred, a dva nazad, i tako u nedogled, a oni „odozgo“ sviraju gusle i smeskaju se prostim seljacima u oru.

Danas mi je majka prvi put rekla – Sine, ti imas buducnost. Ali ona nije ovde.

I to me je tako zabolelo.

Ne krpiti, vec odstraniti

Zoranu Djindjicu

Imam jedno secanje, jace i jasnije od svih drugih u mom zivotu.

Devedeset i neka.

Posetio je Vrsac.

Odrazao govor.

Bila sam suvise mala da bih razumela sta se desava.

Ali jedno sam znala. Nikada nisam imala mnogo stvari, i uvek sam zelela vise, kao i svako drugo dete. Secam se da sam tog dana majci trazila novu igracku, kao i to da mi je rekla da nema novca da mi priusti tako nesto. Kasnije tokom veceri povela me je sa sobom na skup gde je on drzao govor.

Nakon govora, kada se guzva malo rascistila susrele smo se sa NJIM. Stajao je pred nama glavom i bradom, veliki covek, Zoran Djindjic. U ruke mi je na brzinu tutnuo jednu svoju potpisanu sliku, i pitao me postoji li nesto sto jako zelim. Rekla sam mu da zelim jednu igracku jer nemam sa cime da se igram. Pogledao me je onim njegovim ocima, i zauvek urezao taj momenat u moju glavicu. Podigao me je i zagrlio. Osetila sam neku pozitivnu energiju koju nikada vise u zivotu nisam osetila, zracio je njome. Porazgovarao je sa majkom, a onda smo se rastali.

Sutradan sam dobila igracku, bez obzira sto nismo imali novca ni za sta.

Tada sam naucila sta je nada.

Hvala ti Zorane, sto si me naucio da verujem.

 

Zoranu Djindjicu

Pismo #2

Ljubavi,

Ovih dana cesto razmisljam o nama.

Iskreno, ne mogu da prestanem da mislim na ona tri sitna oziljka, koja se nalaze tik uz ivicu lica, na desnoj strani vilice, i prave taj savrseni mali trougao, kao da su tu da oznace mesto gde moj kaziprst i srednji prst uvek pridrzavam tvoju crnu, rascupanu glavu dok te ljubim, nezno, zmurecki, samo milujuci ti usne. Da mi je samo jos jednom da to ucinim.

Nedostajes mi.

Cekam te.

 

Pismo #2