Zoranu Djindjicu

Imam jedno secanje, jace i jasnije od svih drugih u mom zivotu.

Devedeset i neka.

Posetio je Vrsac.

Odrazao govor.

Bila sam suvise mala da bih razumela sta se desava.

Ali jedno sam znala. Nikada nisam imala mnogo stvari, i uvek sam zelela vise, kao i svako drugo dete. Secam se da sam tog dana majci trazila novu igracku, kao i to da mi je rekla da nema novca da mi priusti tako nesto. Kasnije tokom veceri povela me je sa sobom na skup gde je on drzao govor.

Nakon govora, kada se guzva malo rascistila susrele smo se sa NJIM. Stajao je pred nama glavom i bradom, veliki covek, Zoran Djindjic. U ruke mi je na brzinu tutnuo jednu svoju potpisanu sliku, i pitao me postoji li nesto sto jako zelim. Rekla sam mu da zelim jednu igracku jer nemam sa cime da se igram. Pogledao me je onim njegovim ocima, i zauvek urezao taj momenat u moju glavicu. Podigao me je i zagrlio. Osetila sam neku pozitivnu energiju koju nikada vise u zivotu nisam osetila, zracio je njome. Porazgovarao je sa majkom, a onda smo se rastali.

Sutradan sam dobila igracku, bez obzira sto nismo imali novca ni za sta.

Tada sam naucila sta je nada.

Hvala ti Zorane, sto si me naucio da verujem.

 

Zoranu Djindjicu