Pismo #1

Ljubavi,

Znam, nije me bilo dugo.

Mnogo vremena mi je trebalo da ono sto osecam i zelim pretocim u reci.

Znas ponekad je tesko naci rec koja odgovara onome sto se odvija u coveku, prosto nekada reci nisu dovoljne. Znam, zapitaces se onda sto ti nisam crtala kao ranije sto sam radila, ali nazalost ni to mi nije islo.

Gde si? Gde si svo ovo vreme?! Znas da ne umem sama sa sobom izaci na kraj. Stalno se pitam gde si, ponekad mi toliko nedostajes da osecam kako me koza, svaka kost, svaki misic i njegovo svako i najtananije vlakno bole. Lutam, koracam a ne znam ni kuda, ni zasto. Gledam a ne vidim nista sem tebe. Slusam a ne cujem. I zato te pitam, gde si?!

Molim te, pozuri kuci.

Cekam te.

Advertisements
Pismo #1

Slusala sam

Slusala sam.

Kako dises, govoris, mislis…

I uvek sam najbolje cula kada si cutao.

Sve ostalo imalo je zvuk skriputanja nepodmazanih i rdjavih sarki glomaznih, gvozdenih vrata koje si tako olako zatvarao i zakivao meni ispred nosa.

I uvek sam najbolje razumela kada si me gledao.

Pogled je jedina stvar kojom nisi umeo da baratas.

Zato sam i ja cutala, i gledala.

Zaticala sam svoj odraz u ogledalu, bled i ubogog pogleda. I pokusavala da se osmehujem.

Nazalost nikada mi gluma nije isla od ruke, oci su me izdajale.

Jednom mi je neko rekao << Ne trudi se… Oci te odaju, pogotovu tvoje… Plave su, skoro prozirne, i kada te pogledam prodrem ti do srca. Bolje budi nesrecna, nego da ljudi misle da si lazna.>>

Nikada se vise posle toga nisam smejala ako nisam to zaista i osecala.

To sam i tebi rekla.

Od tad, osmehnuo si se samo jos jedared.

Kada si mi rekao da me volis.

I nikada vise u onoj neprekidnoj tisini nisam osetila kako toplina tvog osmeha ispunjava sobu.

I dan danas ne znam zasto.

Slusala sam