Jutra

Probudila sam se pre tebe, kao i uvek. Bilo mi je zao da te budim. Tvoje usne su se micale lagano kao da sapuses, mrmljao si moje ime, i htela sam poslusati sta imas da kazes. To mi je bilo toliko vazno, to sto od celog sveta, od milijardi ljudi ti izgovaras moje ime. Sunca nije bilo, bar ne na nebu, i znam tog jutra ljudi su se pitali gde je nestalo. Recicu im. Bilo je tu, u tvojoj sobi, grejalo je nas, izbijalo je iz nasih grudi, probijalo se kroz kaveze rebara, jace i silnije nego ikada na nebu. Sasvim polako izvukla sam se iz tvog zagrljaja, prisla prozoru i zapalila, umotana u tvoju belu kosulju, i gledala kako veje. Bilo je mirno, vejavica je stvarala barijeru izmedju nase male planete i ostatka univerzuma. Okrenula sam se ka tebi, a ti si u polu snu opipavao mesto na kojem sam bila, pruzajuci se sve dalje i dalje, osecajuci toplotu koja je izbijala iz duseka, grabio si, ali nisam bila tu. Trgao si se, uspravio, poceo mahnito da se osvrces, nisi me video stopljenu u belinu kraj prozora, izraz tvog lica bio je uzasan. Kao da sam isparila, uplasio si se.

Zakoracila sam ka tebi i prosaputala – Tu sam, bejbe, ne brini, tu sam, sve je u redu.

Strah sa tvog lica otopilo cim si osetio Sunce kako isijava iz mog osmeha. I shvatila sam. Bas tog jutra sam shvatila. Volis me. Nisi mi morao bilo sta reci. Osetila sam.

Vratila sam se u gnezdo svijeno tik uz tebe.

To je bilo tako lepo jutro.

Advertisements
Jutra