Kako sam ga zavolela

Ne znam.

Jednostavno se desilo…

Često smo se viđali, ali nikada nismo pričali i kada jesmo (što je bila i ostala retkost) nismo se baš najbolje razumevali. Ali ćutanje, njega je uvek vredelo slušati.

Ti dani provedeni sa njime prolazili su brzo, gomilali se stvarajući našu istoriju. I posle nekog vremena osetila sam da je uvek tu, i uvek će biti na mojim dlanovima, urezan pored svih ostalih brazdi. I desilo se ono što niko nikada od nas dvoje nije očekivao.

ZAVOLELI SMO SE.

Ja mogu ispričati jedino moju stranu priče, a njegovu… Pa, možda je nikada nećete pročitati niti čuti.

Znam da sam prvi put sebi priznala da ga volim jednog jutra, sasvim običnog i sličnog mnogim drugim jutrima, a opet toliko posebnog baš zbog tog priznanja.

Probudila sam se samo par minuta pre njega, pokušavajući da se promeškoljim pod težinom njegove glave i torza, koje su bile na mom trbuhu. Jedva sam se nekako izvukla na gore, dovoljno da mogu da se nalaktim i posmatram ga. Bilo je tako neobično tiho, ali ta tišina nije bila ista kao ona kada je bio budan. Ova je mirisala na spokoj i snove. Noć ugnežđena na njegovom potiljku u toku sna raščupala se po mom trbuhu, i jedna sitna lokna udobno se smestila u skrovište mog pupka, lagano se uzdižući i spuštajući u skladu sa mojim disanjem. Nikada do tada nisam primetila njegove trepavice, duge, baš duge, kao sunčevi zraci.

Sanjao je, činilo se nešto lepo, sudeći po osmejku koji je izranjao kod njegovog obraza poput Sunca koje izlazi.

Pomilovala sam ga i pomislila.

Tiho u sebi prošaputala: „Da samo znaš koliko te…..

…..

volim.“

Nasmejala sam se i bacila pogled na njega.

Bio je budan.

Nikada mu nisam priznala da sam baš tog jutra shvatila koliko ga zaista volim.

Advertisements
Kako sam ga zavolela