Jutra

Probudila sam se pre tebe, kao i uvek. Bilo mi je zao da te budim. Tvoje usne su se micale lagano kao da sapuses, mrmljao si moje ime, i htela sam poslusati sta imas da kazes. To mi je bilo toliko vazno, to sto od celog sveta, od milijardi ljudi ti izgovaras moje ime. Sunca nije bilo, bar ne na nebu, i znam tog jutra ljudi su se pitali gde je nestalo. Recicu im. Bilo je tu, u tvojoj sobi, grejalo je nas, izbijalo je iz nasih grudi, probijalo se kroz kaveze rebara, jace i silnije nego ikada na nebu. Sasvim polako izvukla sam se iz tvog zagrljaja, prisla prozoru i zapalila, umotana u tvoju belu kosulju, i gledala kako veje. Bilo je mirno, vejavica je stvarala barijeru izmedju nase male planete i ostatka univerzuma. Okrenula sam se ka tebi, a ti si u polu snu opipavao mesto na kojem sam bila, pruzajuci se sve dalje i dalje, osecajuci toplotu koja je izbijala iz duseka, grabio si, ali nisam bila tu. Trgao si se, uspravio, poceo mahnito da se osvrces, nisi me video stopljenu u belinu kraj prozora, izraz tvog lica bio je uzasan. Kao da sam isparila, uplasio si se.

Zakoracila sam ka tebi i prosaputala – Tu sam, bejbe, ne brini, tu sam, sve je u redu.

Strah sa tvog lica otopilo cim si osetio Sunce kako isijava iz mog osmeha. I shvatila sam. Bas tog jutra sam shvatila. Volis me. Nisi mi morao bilo sta reci. Osetila sam.

Vratila sam se u gnezdo svijeno tik uz tebe.

To je bilo tako lepo jutro.

Jutra

Na mestu tom

Oglas:

Izdajem sobu.

Mala, prozracna, topla.

 

 

 

-Halo?

– Javljam se povodom oglasa za izdavanje sobe?

– Da, izvolite? Sta vas interesuje?

– Pa u kakvom je stanju soba, sem onoga sto ste naveli? Rekoste, mala, prozracna i topla.

– Jeste, tako sam napisala. Mada, takva je nekada bila.

Za svaki slucaj nabavite neku pec, nisam dugo silazila tamo.

U njoj nema ljubavi, moracete da uselite svoju.

Zidovi secanja ogoljeni, tapete je odneo poslednji stanar.

Pomalo prokisnjava, ali samo kada zaplacem, ne brinite, to je retkost.

Cim stignete, otvorite sirom prozore da izvetrite ustajao vazduh lazi i obmana. Kazu treba malo duze da se izvetri, ali znam. Bice sve to u redu.

Obavezno se izujte, jos uvek nisam pokupila snove koje je razbijao po njoj, ne bih da ih jos i vi gazite.

– A hocete li to sa snovima uskoro resiti, ne bih da rasecem tabane?

– Da, da… Obecavam ovih dana cu to skupiti, a i nemoj te me pogresno shvatiti, moji snovi nisu ostri.

– Da, pretpostavljam, ali ne bih da rizikujem.

– U redu. Interesuje li vas jos nesto?

– Uh. Da. Cena?

– Veoma povoljno. Par toplih reci, osmeha i zagrljaja. Nista drugo ne trazim. Vidite, imam rupu u dzepu, i kroz nju sve propada, i stoga sve sto mi ostane, a vredi je bas ono sto sam vam predlozila. Slazete li se?

– Uh. Da. Veoma povoljno. Javicu vam se jos. Pozdravljam vas.

– Dovidjenja.

(zvuk prekinute veze)

Nikada se niko vise nije javio.

Na mestu tom

Kako sam ga zavolela

Ne znam.

Jednostavno se desilo…

Često smo se viđali, ali nikada nismo pričali i kada jesmo (što je bila i ostala retkost) nismo se baš najbolje razumevali. Ali ćutanje, njega je uvek vredelo slušati.

Ti dani provedeni sa njime prolazili su brzo, gomilali se stvarajući našu istoriju. I posle nekog vremena osetila sam da je uvek tu, i uvek će biti na mojim dlanovima, urezan pored svih ostalih brazdi. I desilo se ono što niko nikada od nas dvoje nije očekivao.

ZAVOLELI SMO SE.

Ja mogu ispričati jedino moju stranu priče, a njegovu… Pa, možda je nikada nećete pročitati niti čuti.

Znam da sam prvi put sebi priznala da ga volim jednog jutra, sasvim običnog i sličnog mnogim drugim jutrima, a opet toliko posebnog baš zbog tog priznanja.

Probudila sam se samo par minuta pre njega, pokušavajući da se promeškoljim pod težinom njegove glave i torza, koje su bile na mom trbuhu. Jedva sam se nekako izvukla na gore, dovoljno da mogu da se nalaktim i posmatram ga. Bilo je tako neobično tiho, ali ta tišina nije bila ista kao ona kada je bio budan. Ova je mirisala na spokoj i snove. Noć ugnežđena na njegovom potiljku u toku sna raščupala se po mom trbuhu, i jedna sitna lokna udobno se smestila u skrovište mog pupka, lagano se uzdižući i spuštajući u skladu sa mojim disanjem. Nikada do tada nisam primetila njegove trepavice, duge, baš duge, kao sunčevi zraci.

Sanjao je, činilo se nešto lepo, sudeći po osmejku koji je izranjao kod njegovog obraza poput Sunca koje izlazi.

Pomilovala sam ga i pomislila.

Tiho u sebi prošaputala: „Da samo znaš koliko te…..

…..

volim.“

Nasmejala sam se i bacila pogled na njega.

Bio je budan.

Nikada mu nisam priznala da sam baš tog jutra shvatila koliko ga zaista volim.

Kako sam ga zavolela

Sve je to muzika

Komadić sna na usnama

i jasno vidljiv šav,

nad kapcima oluja

što stvara zaborav.

 

U oku plavo da plavlje ne moze biti,

u ruci reč i poljubac

što se pokušavaju skriti.

 

Sasvim jako, sasvim glasno

u srcu zuta muzika što svira,

i samo teče,

i neće tiho, i ne da mira.

 

Ruka što drhti od ushićenja,

malo po malo, kao njedra,

kao što drhti duša njena.

 

I onda mir nastane, i muk,

i ravno, sve je sasvim ravno,

tišinu razbija samo otkucaja srca zvuk.

 

 

Sve je to muzika