Kako sam postala, a mozda i prestala biti devojka koja ceka.

Tri sata izjutra. Zima. Nikakvi zvuci ne dopiru do naseg malog svemira, sneg deluje kao izolacija. U sobi gori samo mirisljava sveca, u vazduhu se oseti blagi miris lavande, to je prva stvar po kojoj cu se secati te veceri.

Nasih prvih sest meseci. Nisam ocekivala nista, mozda cak i manje od toga. Sedam na krevet i udisem duboko. Staje ispred mene i cutke me gleda.

Iz dzepa vadi mali zguzvani papiric, i drhtavim rukama ga pokusava rasklopiti. Niotkuda u njegovim rukama stvori se cvece, buket ruza, nisu majske ali… Pruza mi ga, udise duboko i moli me da ga slusam pazljivo. Papiric podrhtava u njegovim prelepim sakama.

Njegova sam, moje oci se pretvaraju u staklene, plave klikere, i slusam ga.

Čekaj me, i ja ću doći,
samo me čekaj dugo.
Čekaj me i kada žute kiše
noći ispune tugom.
Čekaj me i kada vrućine zapeku,
i kada mećava briše,
čekaj i kada druge nitko
ne bude čekao više.
Čekaj i kada čekanje dojadi
svakome koji čeka.

Čekaj me, i ja ću sigurno doći.
Ne slušaj kad ti kažu
kako je vrijeme da se zaboraviš
i da te nade lažu.
Nek povjeruju i sin i mati
da više ne postojim,
neka se tako umore čekati
i svi drugovi moji,
i gorko vino za moju dušu
nek piju kod ognjišta.
Čekaj i nemoj sjesti s njima,
i nemoj piti ništa.

Čekaj me, i ja ću sigurno doći,
sve smrti me ubiti neće.
Nek rekne tko me čekao nije:
Taj je imao sreće!
Tko čekati ne zna, taj neće shvatit,
niti će znati drugi
da si me spasila ti jedina
čekanjem svojim dugim.
Nas dvoje samo znat ćemo kako
preživjeh vatru kletu-
naprosto, ti si čekati znala
kao nitko na svijetu.

Naprosto, ti si čekati znala
kao nitko na svijetu…

Muk.

Polako, sasvim lagano podize pogled ka meni dok ja pokusavam sakriti suze, ali zalud. Video ih je i poceo mahnito da ih brise sa mog lica, kao da ce nekakvog traga ostaviti, ljubeci me u celo, i vrat, i ruke, i krsta, sapucuci sasvim tiho, dovoljno tiho da niko sem mene ne cuje, a dovoljno glasno da zapamtim zauvek tih par recenica – Ti si moja devojka koja ceka… Ti si… Ni jedna druga… Ti me uvek cekas…

 

I sam Bog zna da sam bila. Cekala sam, kada ga vise niko nije cekao, cekala sam, a on je odlazio i vracao se, i svaki put bi mi govorio iznova stihove… To mi je bila jedina uteha.

Sada, vise nisam ta devojka, vise nemam to posebno znacenje, sada sam obicna kao i sve druge devojke na ovom svetu.

Kao sto svemu drugom dodje kraj, doslo je i nama, nas voz je odavno otputovao i ostavio nas na peronu tisine. Neki novi putnici su se ukrcali, i sada pod svetloscu jedne svece jedni drugima govore neke druge stihove. A ti i ja… Mi cekamo neke druge vozove da nas odvedu na neke nove putanje, sa nekim novim ljudima.

Eto… Vidim, ti vec vuces za sobom kofere pune secanja, mirisa i dodira, i u ruci ti sveze ubrane majske ruze…

Pozuri dragi, ne osvrci se, propustices voz, vozovi nikog ne cekaju, i ne brini za mene, znas da cekati znam.

Mahni mi za kraj, i podji…

 

Ti mi mases, i nesto sapuces… Sa usana ti citam – Cekaj me, i ja cu sigurno doci……

 

Gusti dim me preplavljuje….

Na mestu gde je bio tvoj voz samo su prazne sine…

Sapucem – Tu sam.

Kako sam postala, a mozda i prestala biti devojka koja ceka.

Ne zaboravi me

„Put svile“

Alesandro Bariko

„Svaka prica ima svoju muziku. Ova ima belu muziku. To je vazno napomenuti, jer bela muzika je cudnovata muzika, kat kad te uznemiri: svira se sporo, a plese lagano. Kada je dobro odsvirana, to je kao da cujes kako odjekuje tisina, a ako gledas one koji uz nju plesu izgledaju ti kao da su nepomicni. Prokleto je teska, bela muzika…“

I ova moja ima belu muziku, onu koju ne cuje uho vec dusa.

Vece je (znam, uvek pocinjem sa „vece je“, ali samo nocu mogu da budem sama sa svojim mislima), vreme je obicno, bas onakvo kakvo bi trebalo biti u ovo doba godine. Svira ona dobra stara „Ruzica si bila“, ja pevusim i pregledam slike. Trebalo bi ih izbrisati, ali ja nemam srca, jer uspomene blede i jedino sto ostaje su fotografije da bar donekle povrate sva ta secanja i osecanja…

„Al’ nije za tebe divlja kupina, ni covjek kao ja…“

I nije, kupine ne volim, a ti… Ti nikada nisi bio covek za mene. Nisi sebi dozvolio da postanes bas to. Nisi umeo da volis i da budes voljen. Pitao si me cesto zasto sam cutljiva, i sta krijem, a ja sam toliko toga zelela reci, samo nisam htela trositi reci na nekog ko ih nikada ne bi shvatio. Govorila sam ti – Shvatices jednog dana.

I jesi. Shvatio si, ali je bilo suvise kasno. Ja nisam obicna zena, obicnog srca, moje srce nikada ne prasta. Ja ne znam za prevaru, i ne znam za laz. Govorila sam ti – Bicu tu dokle god ti budes zeleo da sam tu, ali ta zelja uvek mora biti cista, ukoliko pored toga da me imas pozelis bilo sta drugo, ja cu osetiti i otici. – Smejao si mi se, a ja sam znala da ce doci i taj dan.

Dosao je. Pozeleo si tudje telo, umesto mog, i imao si ga. Jednom jeftinom vecerju prodao si ono sto si mogao imati zauvek. Te veceri osetila sam kako mi koza gori, i suze su same od sebe navirale na oci. Sutradan sam znala da je gotovo.

I bilo je. Bilo je toliko gotovo da nam je bilo potrebno jos dvadeset novih reci za gotovo. Ti si, kao i uvek, odlazio i vracao se.

Ali…. Ja te vise nisam cekala.

„S vremena na vrijeme

Kao da cujem stope

K’o da ides preko mog praga

S vremena na vrijeme

Al’ znam da nemam prava

Ti nisi vise moja draga…“

Uh, koliko puta si mi pevao na glas, mrtav pijan ovu pesmu. I kleo se da znas kad dolazim, da osetis moje stope kao da po tvome srcu gaze. Kako si se samo kleo, i sam Bog bi ti verovao. I te noci, polu trezan ljubio si mi kolena i pevusio. A ja sam mislila da ces uvek biti moj, makar i nekim malim delom. Pred ocima promicala su secanja, mirisi i dodiri, i znala sam, uspeo si uci u istoriju moga zivota i tu ces i ostati. Dodelila sam ti prvo poglavlje, sa posvetom. Ne zaboravi me, ja sam devojka koja ceka. Na kraju krajeva, ti to najbolje znas…

 

Ne zaboravi me

Planeta ONA

Gasnule su poslednje

dve svetiljke u mraku.

Njihov plamen ugasila je

slana, morska voda

sudarajuci se sa stenovitim kapcima.

Visoke duguljaste i crne travke

povile su se pod tezinom kapi plavog.

Pustile su crnilo svoga soka da tece

po mekom, belom tlu ispod stena,

time stvarajuci savrsen sklad.

Polako i sigurno bura unutar nje,

planete tako strane i nedokucive,

se smirivala.

I posle nekog vremena, nekog neodredjenog vremena,

sasvim zaspala.

Planeta ONA

Pamticu

Noc.

Zraci ulicnih svetiljki i zvuk disanja.

Toplo telo do mog…

Izvajana muska ruka oko struka,

i sustanje lisca koje ce tek opasti.

Tisina.

Sitsak i reci.

One reci koje svako zeli da cuje.

Nezan dodir usana i

ustajao vazduh.

Miris sudara dva tela…

Zudnja i strast…

Sekund.

Kosa prosuta kao tus

po muskim grudima.

Razlivena po platnu.

Ispreplitani zeleni brsljeni oko postelje.

Sigurnost….

Ja.

Ti.

Ja i ti.

To pamtim.

To cu uvek pamtiti.

Pamticu