Ono jedno drvo

Svako dozivi onaj jedan momenat koji im promeni i preokrene sve, onaj jedan trenutak kad zivotu pukne film. I ogoli nas, polupa keramicke i gipsane maske, gurne nas, gole od istine da se suocimo sa svetom i ne-svetom. I sta onda? Nista, prilagoditi se, kao ono jedno drvo na bregu za koje sam toliko puta rekla da je ogavno, jer nisam shvatala njegovu lepotu i prirodu, zbog cega je takvo. Samo, nago i grubo vec godinama prezivljava oluje, snegove, vetrove, opire se i opstaje. Prilagodjava se. Bez maski, bez stida. Njegova lepota je bas u tome sto zeli da zivi, takvo kakvo jeste.  Onda kada budemo shvatili da nam ne trebaju sjajni zeleni listovi, gigantska krosnja, niti debeli hlad, kad postanemo ono sto jesmo, i zivimo onako kako treba ziveti, tek tada cemo ziveti punim plucima. jer tek tada smo oslobodjeni svih tereta koje donose te teske maske koje svakodnevno, vec rutinski navlacimo na sebe pokusavajuci da sakrijemo nas i nasu bit.

Ono jedno drvo

Nek ti prosti Bog kad’ ne mogu ja

Nek’ ti oprosti Bog kad’ ne mogu ja,

sve spletke i kisne kapi,

sive dane i milovanja.

Nek’ ti oprosti Bog kad’ ne mogu ja,

sva zuta nadanja i zelene uspomene,

sve dugine boje nase.

Nek’ ti oprosti Bog kad’ ne mogu ja,

sve rumene jagode i sanjive noci,

sve zrele dodire i dozrele suze.

Nek’ ti oprosti Bog kad’ ne mogu ja,

sve slatke grehove i gorke plodove maste,

sva mirisna jutra, i majske ruze sto si mi brao.

Nek’ ti oprosti….

Kad’ ne mogu ja.

Nek ti prosti Bog kad’ ne mogu ja