Vodi me

Uberi mi Sunce, da zamnom glavu okrece,

da mi uvek mirise na prolece,

 da mi osmeh greje i na tebe da mirise.

Spakuj snove u kofere, pruzi ruku i vodi me….

Ne pitaj kuda i zasto, samo korak pruzi,

ja cu Sunce u ruci nositi, dan nam ovaj dan bude sto duzi.

I ako vidis da suza bezi mi ti poljubi je,

i ne pitaj zasto mi dusa tuguje.

Nek ovaj poslednji put bude najbolji,

nek ovaj poslednji put bude po mojoj volji.

Vodi me

nista vise, i nista manje.

Slomio mi je srce.

Rekao je: „Sve mi je to previse.“

I nista vise, i nista manje. Okrenuo se i otisao.

Ja sam utrnula, i neko kao da me je udario pesnicom u stomak. Ponestalo mi je vazduha. Zatvorila sam oci i videla spektre boja, scene mene i njega, cula njegove reci.

Culo se samo kao da necije telo pada na vreo beton. I vise nicega se ne secam.

Vec nedelju dana ne smem da prodjem pored tog mesta, delici svega onoga sto smo imali verovatno vise i nisu tamo, pokupio ih je neki djubretar i ne znajuci sta su. Ne smem da izadjem iz stana, jer cim krocim na ulicu pojavi se neka nevidljiva osoba koja me napuca direktno u pleksus i opet se pojave spektri boja, ja i on, njegov glas….

I vise nista ne boli. Samo je jako prazno. Sve je prazno. Ne primecujem ni da li je dan ili noc, ni kakvo je vreme. Ne pomeram se, skoro i da ne disem. Ne cujem nikoga i nista. Ne cujem ni srce dal’ mi kuca. Cujem samo te njegove poslednje reci. I to je sve.

Slomio mi je srce.

nista vise, i nista manje.