ne znam vise kako da nazovem

Negde, iza oblaka gustog tkanja, i teskog sivila Sunce ipak sija. Mozda ne vidis otvorenih ociju, ali sklopi oci i zamisli. Jednu veliku zutu srecu, toliko toplu da izmami osmeh i osvetla dan. I zamisli njen miris, za svakog drugaciji, za mene miris onih majskih ruza koje toliko volim, koje toliko spominjem… Miris domace tople cokolade, i tvoje koze. Zamisli toplu ruku koja zraci svetloscu… To je to Sunce koje bljesti iza oblaka. Seti se onih dana kada smo umotani samo u carsafe sedeli na terasi, okupani zutim. Savrseno spokojni i srecni. Seti se mirisa lipe koji se sirio po celom gradu, nasih ispreplitanih nogu, i prve jutarnje kafe koju smo delili. Seti se kada si posato ujak, i podigao ono detence visoko, kada je njegov pogled bio nesto najlepse na svetu. Sve je to Sunce. Seti se dugih setnji dok nas je kisa umivala, i mojih suza radosnica kada si mi rekao da me volis, topline zagrljaja, i otkucaja srca. Zato ponavljam… Sve je Sunce. Greje, svetlo je, i svi ga vole….

Advertisements
ne znam vise kako da nazovem

Gusto tkanje

Postao si moja bit. Moj nacin, moj cilj, moj uzrok, moja posledica.

Postao si moja misao, moja koza, moja vlas, moj dah, moj dodir.

Postao si dan, i postao si noc. Vreme, i nevreme. Kisa, Sunce, vazduh, suze.

Postao si jorgan kojim se pokrivam, hrana kojom se hranim, voda kojom se kupam, san koji snivam.

Neko je tobom usio onu rupu u mojoj dusi. Cvrstim, gustim savovima. Sad si moja zakrpa, hteo ili ne. Ja cu te uvek nositi.

Gusto tkanje

Ne ostavljaj me samu

Nikada, molim te, nikada me ne ostavljaj samu,

jer onda se nebo smraci, i poteku kise,

i onda je hladno, prokleto hladno.

Nikada, molim te, nikada me ne ostavljaj samu,

jer onda nastane pomracenje, i lose prati me,

onda padam, i nema nikoga da mi pruzi ruku.

Nikada, molim te, nikada ne ostavljaj me samu,

jer onda zapeta puska ispaljuje pogresna secanja u mome pravcu,

i gadja najnize, najbolnije, pravo u dusu.

Nikada, molim te, nikada me ne ostvaljaj samu,

jer ne umem sama, i ne znam sama, i necu sama,

i sto bih, kad ti mozes biti tu.

Nikada, molim te, nikada ne ostavljaj me samu,

jer onda moze mnogo da se desi, neko da naidje,

neko da te zameni, i otera oblake, i kisu zaustavi,

i pruzi ruku, i pusku napuni drugim secanjima,

i pokaze mi da mogu sama, da umem, i zelim.

Eto zato me nikada ne ostavljaj samu.

Ne ostavljaj me samu

Lutalica sam

Uvek sa sanjala o srecnom sutra, o srecnom kraju. Srecno sutra dozivela jos nisam, a srecan kraj… To cemo tek videti. Umela sam da volim, onako detinje, iskreno i bezuslovno. Trudila sam se. A za uzvrat nikada nista nisam dobijala sem suza. Nisam sudila ljudima, i nisam geldala na stare greske, verovala sam u dobro u svima, opekla se hiljadu puta. Tesko je. Mnogo je tesko. Tesko je ici kroz zivot, trazeci u ljudima dobro, pokusavajuci da izvuces najbolje, da prastas greske, da opravdavas iste… Mnogo je tesko. I dosao je dan. Dosao. Posle godinu dana sam konacno pukla, pocela da placem, klekla na pod svoje sobe, sklupcala se, porazena, sitna i bespomocna. Ni kriva, ni duzna, izlomljena, unistena, suze su naprosto krenule, nisam ni jecala, ni glasa dala, samo sam plakala. Satima. Drhtala sam, a bilo je toplo. Drhtala sam od boli koja se sirila po mom telu, osetila sam se mizerno, beznacajno, skoro ostavljeno… Kao stene koje je kucka napustila… Klecala sam dugo, nisam imala snage da ustanem i suocim se sa svetom. Skoro dan i pol sam se skrivala u sobi, bez glasa, bez sebe. izgubila sam sebe u borbi, nisam mogla da prepoznam ovo lice u ogledalu, nisam imala koga da stisnem za ruku, zagrlim… I shvatila sam koliko je svet okrutan, ruzan, turoban. I shvatila sam, ovde je svako za sebe, nema pravila, nema zabrana. Gazi, pa dokle stignes. Gazi… Dok ne pobedis.

A sta kad pobedis??? Onda nista. Onda si, naprosto, pobedio.

Lutalica sam