Revolt

Mnogo stvari koje su se desile u proteklih nedelju dana pokrenule su me da razmisljam na ovu temu, prva je ta da mi je otac prekomandovan za Beograd. Od malena sam bila veoma vezana za njega i to me je uzasno potreslo, oduzeto mi je pravo da ga vidjam svakodnevno. Osecam se bespomocno, maleno, nebitno, ali ipak, naredjenje je naredjenje. Shodno novonastaloj situaciji sa prasnjavih polica, posutih zaboravom skinula sam kariranu kutiju koja je mirisala na uspomene. Pregledajuci slike sa majkom naisla sam na jednu koju nikada ranije nisam videla. Mladic u uniformi, na polju, bezbrizan, nasmejan.. Barem na prvi pogled. Slika potice iz ne tako davnih devedesetih. Lep momak, 19 godina. Tek zavrsena srednja skola, poslat da se bori za nesto. Za sta su se borili tada, to vise ni oni sami ne znaju, a kamoli oni koji su ih u to krvoprolice slali.

Ne, to nije moj otac. To je vojnik iz njegove cete, njegov prijatelj, osoba sa kojom je tada delio i dobro i zlo, i srecu i suze, ono malo hrane sto su imali, mesto pod zvezdama, Sunca je bilo ali ga oni nisu videli. Momak koga je pogodila granata. Njegovo ime je Ivica. Ne zamerite mome ocu sto mu se prezimena ne seca, ima 50 godina, i pamcenje ga vrlo lose sluzi, ili jednostavno ne zeli da se toga priseca. Pitate se zasto je sacuvao sliku tog mladica kog je tada upoznao… Cuva je da bi taj momak ziveo u njemu, hrabar mladic, dobar, posten, ni za sta kriv, i nikome duzan. Taj decko koji je spasao mome ocu zivot.

Ova prica me pogodila jer je to mogao biti moj otac, moje sve. I sada kada nije tu, plasim se da mu se nesto ne desi. Kao da sam prosla neki vremeplov, kao da su ga opet poslali u neki beznadezan rat. Slozicete se, svaki rat je beznadezan. U njemu nema pobednika. I porucujem gospodi koja su ga za Beograd poslala, sa njegovih pedeset godina, da mi ga vrate, odmah, sto pre, da ne bih dolazila sama po njega.

 

Advertisements
Revolt

Dani.

“ Tumaramo po kalendaru, jedan dan dodaje nas drugom, nigde suvog mesta i sunca. Spopale nas neke magle i kiše, sve neki pogrešni, promašeni dani. “

Oluje traju, lomataju, ruse, sve sto gradili smo sa sopstvenih deset prstiju, ja i ti. I grmi, glasno, kao sam Bog na nas vice, i kune nas, i proklinje, sto nismo umeli i znali da iskoristimo priliku koju nam je podario. I seva, svetlo, kao da gadja izmedju nas, kao da…. Kao da nas razdvaja. I plasim se, stisla bih se uz tebe, sasvim blizu, dovljno blizu da otkucaji tvoga srca priguse svu buku. Dovoljno blizu da kada zazmurim ne vidis da mi suze naviru na oci…

“ Tumaramo po kalendaru, jedan dan dodaje nas drugom, nigde suvog mesta i sunca. Spopale nas neke magle i kiše, sve neki pogrešni, promašeni dani. “

Trcimo, bezimo, krijemo se, ne znamo ni sami gde, niti ko ce nas pronaci. Bosih, mokrih stopala, modrih kolena. Kasapimo se o trnje nasih reci i saplicemo o stenje nasih postupaka. I kao deca dozivamo jedno drugo.

“ Tumaramo po kalendaru, jedan dan dodaje nas drugom, nigde suvog mesta i sunca. Spopale nas neke magle i kiše, sve neki pogrešni, promašeni dani. “

Iz guste magle nasih prevara i lazi, samo nam oci vire.

Dani.

Uvek sam tu

Blesavo moje, uvek sam tu, kada smo miljama udaljeni, provuci prste kroz kosu i oseti me. Zavukla sam se u tvoju crnu grivu, umrsila nokte tvojim vlasima, i camim, cekam da ti zatrebam. Samo pazi, nemoj se pocesati snazno da me ne bi slucajno izbacio odatle. Kada si usamljen utihni i slusaj, ja ti sapucem na uho, slatko, najsladje, toliko slatko da mozes osetiti med na usnama. Ako me ne cujes, ne brini, to znaci da spavam, onda i ti podji u svet snova, cekam te tamo, spremna, rasirenih ruku da te zagrlim. Uvek sam tu. Kada si uplasen, ne brini, ima ko ce te stititi. Ja sam vazduh oko tebe, ne dam nikome da te dira. Ako mi ne verujes, pomirisi vazduh, polako, osetices miris moje gole koze. Kad te boli, sta god da te boli, ne plasi se, tu sam. Ja sam Sunce, ljubicu i milovacu bol, on ce se umiriti kao malo, usplahireno psetance. Kad nemas sa kime da pricas, tu sam. Ja sam zemlja. Izidji napolje, prosetaj, tvoji ce se koraci ispricati sa mojima. Ako mi ne verujes, izuj se i prosetaj bos po zelenoj travi, osetices moje dodire po celom telu. Kada ti se place, kisa sam. Stani negde, dopusti da placem sa tobom. Bice ti lakse. Spracu tugu sa tvoga tela. Kada si srecan, tu sam, osetim tvoju srecu. Pojavicu se kao duga, obojicu ti zivot. Veruj mi, uvek sam tu.

Uvek sam tu

Zmurke…

Ne znam kada, kako i ko je od nas dvoje predlozio da se igramo zmurke? Ali igrali smo, dugo, mozda i previse dugo. Ne znam ni koja je opklada bila, niti svrha, ali znam da vise nema svrhe igrati. Ti si se uvek skrivao na mestima na kojim cu te lako pronalaziti, nisi se ni trudio, pa sam i ja htela uciniti isto, sakriti se negde gde ces me odmah naci. Dugo sam razmisljala gde bih mogla da se sakrijem, i dosla na ideju da to bude tvoje srce. Mislila sam, tu ces najpre pogledati. Usunjala sam se kroz majusna celicna vrata, ostavila ti kljucic oko vrata kao znak da znas gde da trazis. Cucala sam u malom, mracnom kutku tvoje pretkomore satima, danima, nedeljama, mesecima….. Evo ima godinu dana, jos me nisi pronasao, vec sumnjam da si prestao traziti, da si zaboravio na mene. Htedoh da izadjem i odam svoje mesto ali nisam mogla. Srasla sam sa tvojim srcem, dok si ti u medjuvremenu gradio visoki zid oko njega. I onda sam shvatila, tvoje srce je mesto gde nikada nisi pogledao, nikada i neces. Ostacu zauvek tu, sama i skrivena, zasticena, a opet tako ranjiva, i nepobedjena.

Ponekad je bolje u zivotu biti gubitnik.

Zmurke…