Volim, dakle postojim.

Umem, i zelim da volim. Saznanje da nam je do nekoga stalo, da sa njime zelimo deliti zivot i sva njegova iskustva, dobra i losa, cini nas ljudima. Danas svako moze reci te dve reci, postale su beznacajne i olako se izgovaraju i retko ko ume da ih upotrebi na pravi nacin. Sa ponosom pisem da ih ne upotrebljavam olako, ali isto tako ih i ne prihvatam olako. Voleti se moze na vise nacina, ni jedna ljubav nije ista, mozda slice jedna drugoj ali svaka ima neki svoj poseban pecat. Voleti majku i oca, voleti sestru ili brata, voleti drugaricu ili druga, devojku ili decka, sve su to razlicite ljubavi. Kada majci ili ocu govorimo da ih volimo, te dve reci izgovaramo sa toplinom i bez uzdrzavanja jer znamo da cemo ih uvek dobiti nazad. Reci sestri ili bratu u nama budi zastitnicku ljubav. Voleti drugaricu ili druga ne ume i ne moze svako, jer nema svako prave i iskrene prijatelje, prijateljska ljubav iziskuje odrzavanje, podrsku, dobrotu. Voleti muskarca je pak stvar strasti, fizicke i psihicke privlacnosti, osecanje zudnje za njime. Tu su potrebni dodiri, reci, misli. Nju cesto prati i bol, hteli mi to priznati ili ne. Ni jednog muskarca ili zenu ne zelimo i ne volimo na isti nacin, jer ni oni nisu svaki ili svaka. Dakle, da skratim laprdanje, JA VOLIM, i zbog toga sam srecna. Mozda ta ljubav nije idealna, ali na kraju krajeva ni jedna nije. Mozda mi ljubav nije uzvracena, ali opet retko koja jeste.

Volim, dakle postojim.