To je moje!

U vazduhu se osecao miris sunca, kokica i lipe, zasadjene nekada davno ispred doma vojske. Zastala sam i osvrnula se. Sekli su drvece ispod kog sam rasla, sticala prijatelje, poljubila prvog decka, a kasnije za njime plakala. Moj „ruski“ park vise nije bio tu, nije imao onu car koju je do sada vesto skriva u zelenim krovovima krosanja, i sva secanja koja sam imala posecena su sa tim drvecem. Stajala sam tako petnaestak minuta kao ukopana, odsecena od sveta, uplakana i skrhana, a zvuk motorne testere razirao mi je utrobu. Ti ljudi u narandzastim odelima, koji su rasli pod nekim drugim krosnjama, u nelikm drugim ulicama unistavali su jedan deo mog zivota. Gazili su po zelenilu mog detinjstva, cupali korove mojih uspomena, sekli duge grane mojih najdrazih trenutaka. Sve to sa osmehom na licu. Zamrzela sam ih u tom trenutku vise od svega jer su odsekli deo mene, moje istorije da bi napravili parking. I sada ce na moje detinjstvo izliti tone betona i neki ovdasnji mangup ce parkirati svoju „bembaru ili mecku“. Htedoh da vrisnem –  Stanite! Ne radite to! To je moje!

Ali iz mojih ustiju ne izidje nista drugo no teski uzdah, i setih se da to nije moje. A trebalo bi biti zbog novca koji je moja majka dala, a zaradila fizikalisanjem i trovanjem u stampariji za bedne novce, zbog koze, krvi, znoja i suza koje je moj otac ostavio tamo negde u brojnim ratovima ove zemlje, zbog MENE i mnogih generacija pre moje, koje su tu ostavile detinjstvo.

Majka me konacno pogura, i otidosmo kuci.

To je moje!

Mozes li slikati bojama vetra?

Ja znam da ti si obican kao i svi drugi, a opet toliko razlicit. Poznajem mastu u tvojim ocima kako luta u krug, u krug. Vidim kako pramen kose namotas na prst i uvrces, a on nikada nije kovrdzav. Pitam se koji dar imas, umes li da slusas, slikas, pises, osecas, dises, zivis, govoris, koracas, mislis, pleses, trcis, vozis, radis. I znam da gresim, da nije nista od navedenog. Pa te posmatram, a ti sapces vetru nesto, on huji tebi, i onda vidim kako slikas bojama vetra koliko me volis. Slikas moj lik, sebe kraj mene, zvrljas po nebu kao da je to sasvim normalna i uobicajena stvar.

I onda uvideh koji je moj dar.

Moj dar si TI.

Mozes li slikati bojama vetra?

Davila sam se u necistoci tvojih lazi

Isuvise dugo, predugo. Plasila sam se da priznam da je sve sto imamo preraslo u laz i prevaru. Nisam umela da se borim, suprotstavim onome sto smo postali, pa sam odustala, spustila izranavljena krila i odlucila da tecem istim tokom. Reka je brzala, necija ruka gnjurala mi je glavu, bespomocno sam se davila u necistoci tvojih lazi. Pruzala ruku uvis u nadi da ce je neko prihvatiti i povuci, da ce me neko spasiti. Nije bilo nikoga. Samo ti. Samo ja. Sudarala sam se o stenje koje si gradio oko sebe, puna modrica, ogrebotina i rana pokusavala sam da zaobidjem visoki zid koji si sagradio oko svog srca. Prekasno sam shvatila da je ta kula neosvojiva i da za mene u tvojoj samici nema mesta. I nikada  mi nije bilo jasno zasto me nisi pustio da ti budem potpora, da tvojoj kuli budem noseca greda. Ni sada posle toliko vremena ne shvatam. A ti. Ti si jos uvek sam, na vrhu kule okovane ledom. Kao da cekas. Tvoji snovi lebde neostvareni oko iscepane zastave koju sam ti poklonila. Nikada nisi umeo da cenis i volis, pa ni sada. Mozda ja nisam bila savrsena, najbolja, mozda te je neka imala duze ili vise od mene, ali te ni jedna nije volela koliko i ja, i ni jedna nije ulozila toliko truda da probije barakade da bi dospela u ono malo mesto u tvojim grudima. Tada sam se pitala kuca li ista izmedju sloja koze, i kaveza rebara. A sada znam, kuca ali ne za mene, niti za bilo koju drugu. Kucalo je, kuca i kucace samo za tebe. Uvek si bio sebicni skot.

Davila sam se u necistoci tvojih lazi

Muskarci sa majcine tacke gledista

Kaze meni pre neki dan moja majka:

“ Sine, muskarci su kao cvece, mozes ih podeliti u dve grupe. Cvece bez mirisa, to je kao da imas lepog, zgodnog, pametnog muskarca ali bez duse. Cvece nije cvece ako ne mirise, tako ni covek nije covek ako nema dusu. Isto tako mirisno cvece, nije svo lepo, al’ sto miriseeee… Obican, ne preterano lep niti pametan, al’ sto ima dusu, ma dobar da mozes na hleb da ga mazes. Pa ti, sine, biraj koje cvece ubiras, ono mirisno, a ruznjikavo, il’ ono lepo, a bez mirisa. „

Istinu da kazem, u pravu je, ima momaka, k’o bogovi, lepi, bre, kao naslikani, al’ dzaba kad nema dusu, nema srce, nema osecanja, ne ume da voli i ceni. Ima ih i prosecnih, obicnih, a dobrih, ma zvezde sa neba da ti skinu. Uvek je imala dobre savete!

 

 

 

 

 

 

 

 

Muskarci sa majcine tacke gledista