Neke nepovezane misli…

Ljubav je utihnula.

Sa sebe skinula sam poslednji komadic tvoga bica i usila ga u svoj kaput kako bi uvek bio kraj mene. 

U kosi mi jos stoji vrh tvoga nosa, a u ruci tvoje reci. Pod noktima komadici tvojih lazi. Na usnama njen karmin.

Cestitam joj, nepostenom nalazacu, nije morala ni da te vraca. „Oteto, prokleto“, da joj budes duplo drazi nego sto si meni bio, i da budes pola losiji nego prema meni, pa da shvati kako mi je.

Advertisements
Neke nepovezane misli…

Nizem secanja i nosim ih oko vrata.

Kada mi krenes stresi sa kaputa njene poljupce i njena milovanja. One mile reci koje ti je saputala izvuci iz uha i kose, sakrij ih u neku prasnjavu knjigu sa police. Operi ruke tri puta, da budes siguran da si sprao ostatke njene koze i mirisa. Poravnaj posteljinu, i kreni, znas da sam te dovoljno dugo cekala. Usput, iz neke mirisne baste ukradi jednu majsku ruzu, onakvu kao ona ciji je miris ulazio kroz otvoreni prozor tvoje sobe dok smo ja i ti isprepletanih tela sanjali. Kad stignes sacekaj par minuta i ja cu sici. Kada me ugledas ne govori nista, samo cuti i gledaj me pravo u oci, ako vidis da mi suza krece skreni pogled i nasmej se, onako kao sto si to uvek radio. Kada ti pridjem zagrli me kako si me grlio letos, obuhvati me oko struka, nasloni glavu na moje grudi i dozvoli mi da te poljubim u celo, okreni se dva tri puta u krug i spusti me. Pruzi mi ruku kao jesenas, obuhvati mi saku i stegni, ugrej mi ruke, dugo nisu zgrejane. Privuci me kao onomad ispod lipe u ulici Heroja Pinkija i poljubi lagano, podigni me kao dete i sapni jos jedanput „malena“. Odvedi me u noc mirisnu od kise i trave, i prodji prstima kroz moju kosu. Kada svane vrati me kuci, ne govori nista kada budem prilazila vratima, i otidji. Kada odes vise ne vracaj se.

Nizem secanja i nosim ih oko vrata.