Neki zakasneli radovi

„Ljudi odlaze, da bi se vratili.“
Sedim. Nepomicna i hladna. Suza mi greje obraz. Cekam. A sta? Ne znam, jednostavno cekam. Ledeni vetar lupa mi o prozore. Srceparajuci zvuci tudje srece me unistavaju. U usima mi odzvanjaju tvoje reci, i tvoj glas mi je urezan u pamcenje.
„Ljudi odlaze, da bi se vratili.“
Sasvim neprimetno drhtureci sklupcala sam se ispod pokrivaca, mrak me je progutao. Tihi jecaji se sire po sobi. Vetar i dalje lumpuje sa prozorskim oknom. Sat i dalje kuca. Vreme sporo tece. Cekam. A sta? Valjda, tebe.
„Ljudi odlaze, da bi se vratili.“
Reci. Teske reci. Neizrecene reci. Recenice, duge, preduge skoro kilometrazne recenice. A zasto? Recima je nemoguce opisati duhovno i emotivno stanje jedne osobe. Reci izdaju, lazu, vredjaju i bole. Ne volim reci. Volim tebe. I dalje cekam….
„Ljudi odlaze, da bi se vratili.“
Otici, nestati, pobeci, zbrisati….. Otisao si. Ostala sam. Cekam te… Hoces li se vratiti????
Sedela sam u svojoj fotelji od pruca, kao i svako vece. Uvijena u veo misli, rastrzana i zbunjena. Roj uspomena napadao me je, secanja su me lomila iznutra. Pogled mi se gubio u tamnim kutovima sobe. Dozivala sam te bez glasa i uzaludno vristala u sebi tvoje ime. Cekala sam te, nepotrebno gubila vreme, nadala se da ces doci. Mozda se zaista uzalud nadam, uzalud sanjarim i lutam. Trosim reci na razgovore sa tobom, ti me ne slusas, ne vidis. Da bar kao nekad stanemo jedno naspram drugog i cutimo. Reci su pogane, reci lazu, lazemo ja i ti. Tisina ne laze. Samo da cutimo i gledamo se u oci kao pre. Plase me reci. Plasim se da priznam da je kraj, iako duboko u sebi znam da jeste. Bojim se svakog sledeceg susreta sa tobom jer ne znam sta cu videti u tvom pogledu. Pamtim dobro tvoj pogled, tvoje oci sa mesecevim sjajem, moj lik koji se savrseno oslikava u njima. Zudim za tvojim ceznjivim dodirom, za tvojim sapatom. Prelistavam knjigu secanja u svojoj glavi, sva mi nanose bol. Na ovaj bezosecajni papir prenosim i pokusavam pretociti u reci svu ovu bol koja me vec danima razdire. Zar da priznam prvo ovom listu da sam te izgubila???
Sinoc sam te poslednji put cekala. Lezala sam sasvim budna, lagala sebe da ces doci, duboko u sebi znala sam da neces, ali sam se nadala. Secanja su me dotukla. Rasporila su me. Ogledam se i u odrazu vidim samo blistavu skoljku osobe koja sam nekada bila. Pravim te od dima cigarete, tvoje ime mi se pricinjava od svakog zvuka. Svi nasi razgovori odzvanjaju mi u usima, iznova i iznova. Zidovi sobe nemo slusaju moje tihe jecaje, cute i upijaju tugu. Samoca se smestila kraj mene, podrugljivim osmehom likuje nad mojom pogrbljenom siluetom. Vreme je stalo, svaka sekunda me boli. Milioni i milioni ispreplitanih misli vrzma mi se haoticno po glavi. Utonula sam u san.
Sanjala sam te. Bio si tako stvaran i opipljiv. Lezao si kao nekada kraj mene obgrlivsi me celim telom. Tvoje usne su lagano milovale moj vrat, a sake si kao i uvek spustio na moj stomak lagano me pritiskajuci i pribijajuci uz sebe. Cutali smo. Neizrecene reci lebdele su u teskom vazduhu oko nas. Zujale su i nervirale me. Od muke i nemoci onako sklupcana u tvoj topli zagrljaj zaplakala sam! Sve te ostre reci stustile su se na nas. Nestao si u trenu kao izmaglica, ostala sam sama i osakacena od sopstvenih reci da lezim tako. Suze su mi pekle obraze, dlanovi su mi brideli, dozivala sam te kroz plac necujno, kao da nemam glas. Teski bolni uzdasi sudarali su se za zidovima sobe, odbijali se i naletali pravo na moje grudi. Svaki sledeci bio je sve bolniji. Pogane reci, tvoja obecanja visila su oklembeseno i mrtvo sa plafona dok se sa njih cedila odvratna, lepljiva izdaja. Smrad tuge sirio se po sobi, a moje suze potopile su sva ona nadanja, mastanje i snove, pekle su rane i kurva sudbina je opet pobedila…..

Mala, ljupka silueta sedela je sklupcana, cinilo se od bola tuge, lagano podrhtavajuci, pokraj prozora. Njene krupne, mutne, plave oci lutale su izgubljeno po gradu, trazeci jednu sitnu, bljestavu tacku u milion takvih. Njezini mesecinom okupani obrazi sijali su umiveni gorkim suzama. Stotine i stotine uskomesanih misli i secanja preplitale su se u njenoj glavi, stvarajuci opstu konfuziju. U svakom secanju bio je on. Glava ju je bolela, telo bridelo, nesto ju je u grudima probadalo i nije joj davalo mira. Grlo joj je bilo suho, stezalo je, lice joj se grcilo, cinilo se da se osmehuje. Klecala je u gomili istrosenih maramica sasvim tiho i neprimetno jecajuci. Satima je sedela, mila, topla, pospana, prastala mu je sve.
Zaspala je. Klonula je duhom izmucena plakanjem. Spavala je kao andjeo, sklopljenih krila, sasvim lagano disuci, sitno nadimajuci grudi. Cvrsto je zagrlila svoj omiljeni jastuk. Njena blago talasasta kestenjasta kosa rasula se kao svila po jastuku. Izgledala je tako mirna, tako srecna, tako spokojna.
Posetio ju je u snovima.

„Ljudi ce zaboraviti sta si rekao…….. Ljudi ce zaboraviti sta si ucinio……….. Ali nikada nece zaboraviti kakva si osecanja u njima probudio…..“

Pricala sam mnogo. O sopstvenim osecanjima, o ljubavi, o patnji, o sebi, o drugima, o sitnicama koje mi zaista nikada nisu znacile, o stvarima za koje sam mislila da mi ne znace, ali se ipak ispostavilo da su mi drage. Isto tako i o ljudima. Pricala sam o svojim i tudjim greskama, trazila nacine da izrazim osecanja. Razgovarala sam sam pametnima i glupima, sa dobrim i losim ljudima. I uvek su moje reci bivale zaboravljene. Isto tako sam i ja zaboravljala tudje.
Cinila sam mnogo. Cinila sam lose, i dobro. Pravila velike greske, isto tako i mnogo dobrih stvari. Nekada nekoga cinila srecnim, nekoga nesrecnim. Trudila se i nastojala da budem samo svoja, a opet da se nekome podarim, srce, dusu i telo.
Pricacu i dalje, dokle god sam ziva. Kao i svi ostali. Cinicu i dalje, dokle god ne ucinim sta god to treba uciniti u zivotu. Jos uvek ne znam.
Nikada necu znati kakva sam osecanja probudila u nekome, nikada mi niko nije rekao, i verovatno nikada niko i nece, moje je samo da se nadam da to nece zaboraviti.

Tanana melodija oceve omiljene pesme svirala je u pozadini, miris majcinog jeftinog duvana ispunjavao je sobu, a ja, ja sam jedva cekala da starci odu na spavanje kako bih mogla da izgubim misli u crnini noci. Cekala sam ja jos nesto… Cekala sam da mi se zelje ostvare, da zivot postane bolji. Cekala, cekam, a valjda cu i docekati. Nadam se.. I cekam.. Cekam ljubav, cekam srecu, cekam tebe, cekam promene, cekam bolji zivot… Samo, prosto, mozda uzaludno cekam…. A po mislima vrzmaju mi se stihovi…:

„Ne slusaj kad ti kazu kako je vrjeme
da zaboravis,
i da te nade lazu,
nek povjeruju i sin i mati da vise ne postoje,
neka se tako umore cekati i svi drugovi moji
i gorko vino za moju dusu nek piju
kod ognjista,
cekaj i nemoj sjesti s njima,
nemoj piti nista…Cekaj me i ja cu sigurno doci….“

Iz susedne sobe dopire miris spokoja, a u mojoj odvec se oseca nemir. Mrak, samoca i ja. Tri najbolja druga. Nerazdvojna trojka. Tuga se kad-kad pojavi, cisto da bi nas ispostovala. Tuga ima mnogo prijatelja….. Iz mraka me juri stih….

„Naprosto ti si cekati znala kao nitko na svijetu…. „

Veceras me je Tuga posetila. Pricala mi je o tebi, dragi. Moja zvezdo, rekla mi je da ces mi veceras zasijati u snovima. Rekla mi je, sreco moja, da te nije dugo posetila, rekla mi je, tebe sada posecuje Sreca, a Ljubav uskoro planira posetu tvome srcu. Zamrzeh Romea i Juliju, zamrzeh Tristana i Izoldu, zamrzeh Pepeljugu, zamrzeh i Snezanu, zamrzeh srecne zaljubljene parove, zamrzeh poljupce, zamrzeh sve… Al’ tebe sreco moja ne mogu…. I opet iz mracnog kuta, stihovi koji su urezani u pamcenje….

„Naprosto ti si cekati znala kao nitko na svijetu ….“

Da li sam?? Da li sam, dragi, cekati znala?? Reci mi zvezdo moja najsjajnija, reci mi sunce moje toplo, reci mi pahuljo moja nezna, reci mi oko moje lepo, reci…. Umem li cekati….

„Cekaj me, i ja cu sigurno doci
samo me cekaj dugo
cekaj me i kada zute kise noci ispune tugom
cekaj i kada vrucine zapeku
i kada mecava brise,
cekaj i kada druge nitko ne bude cekao vise
Cekaj i kada pisma prestanu stizati iz daleka
cekaj me i kada cekanje dojadi
svakome koji ceka….“

Bolje je sto smo jedno drugom precutali ono sto smo hteli reci, jer neke od tih misli mogle bi biti bolne…..Bolje je, za mene, za tebe… Za Nas.

I posle svega, eto me opet u sobi nemira, i taj miris jeftinog majcinog duvana, zvuk ocevog disanja, zvuk grada. Hujanje vetra. Eto me na pocetku. I dalje cekam, jer ipak “ Ja sam cekati znala kao niko na svetu „…..

Neki zakasneli radovi

Sta je to ljubav???

Mnogi su pitali, i odgovarali, nekolicina nije ni pokusala. Ljubav svako definise na svoj nacin, pa tako i ja.

Ljubav nije kada kazes „Volim te“, jer to moras i da mislis.

Ljubav je kada sklopis oci i utones u san i sanjas samo o voljenoj osobi. Kada si budan i svestan i jedino sto ti je u mislima je tvoj dragi. Kada razgovaras sa nekime, a svi primeri i svaka recenica sadrzi ime te osobe. Kada koracas sam i pozelis da je bas ta persona u tom trenutku tu, i koraca kraj tebe. Kada padas, saplices se i pozelis da je bas ON tu da te uhvati i zaustavi. Kada ipak padnes i povredis se, pozelis da je bas on taj koji ce te poljubiti i reci „Poljubicu da prodje“. Kada ti je hladno i pozelis da se ugnezdis kraj njega, da njegova ruka obavije tvoj struk, a njegovo telo ugreje tvoje. Kada te je strah a jedina osoba koja taj strah moze odagnati je on. Kada te tudje reci povrede, i jedino njegove mogu da zalece rane. Kada ti svaka njegova rec zvuci kao muzika ljubavi. Kada bacis pogled po sobi, ulici, nekom mestu, i svaka stvar te podseca na njega. Kada se osmehnes mali milion puta u toku dana i shvatis da si svaki put kada si se nasmejala pomislila bas na njega. Kada te njegove reci, u toku svadje, povrede od bilo kojih drugih. Kada posle veze i mnogo vremena pomislis na njega i tiho sapnes sebi „Vredelo je“. E to je ljubav.

Sta je to ljubav???