Da te iselim iz glave

Vidis, nije problem preboleti. Tu sam skolu odavno zavrsila. Ali jeste problem zaboraviti.

Volela sam da spavam. Bila sam jedna od onih uspavanih lepotica. Sada mi se previse cesto uvuces u san, a to, lepi moj, ne mogu i necu. Mada, ne izostajes ni kada sam budna, neretko mi dosetas u misli, olako, kao da tu oduvek pripadas. Nije fer to mili, jer sam vise nego sigurna da mene u tvojim mislima nema.

I tako, ja bezim od tebe u snovima, u zivotu, ali mi to nekako ne polazi za rukom.

Nemam ja lutko moja vremena da cekam da se ti iselis iz moje glave, a nikako da te odatle izbacim, pa eto tako, tumaram i ja sa tobom iako mi to bas i ne prija.

I priznajem, moja je krivica sto si jos tu.

Al’ eto, to valjda tako u zivotu ide. Te selidbe su mucna stvar, oduze se, neke se stvari i zaborave, pa se po njih dolazi tek posle, nakon mnogo, suvise mnogo vremena.

Radoznali i pozitivni

Ako bih morala da izaberem dve reči kojima bih opisala Srbiju, kako je vidim sada i u budućnosti, bez razmisljanja bih rekla da je ona radoznala i pozitivna, i to je ono sto mi uliva nadu. Kako je već opšte poznato radoznalost ide ruku pod ruku sa otvorenošću uma, i kroz te cvikere je mnogo bolje gledati svet. Ta radoznalost ispravlja svaku dioptriju i skida svaki povez koji nam namece društvo.

Ova Srbija koju sad gledam, željna ISTINE i osmeha, ova Srbija koja se bori i otima od čvrstih stegi neznanja, to je Srbija koju želim za sebe, svoju porodicu, prijatelje i sugradjane.

Ova država je konačno izvukla svoj nos iz tamne pećine u koju su je strpali, i počela da njuška i saznaje, da se osmehuje, da želi da se menja, radi na sebi, raste, PREOKRENULA SE. Mozda čak i preraste sva naša očekivanja, iznenadi nas, i ostavi u šoku, ispuni Zoranove reči i postane sve ono o čemu sanjamo decenijama, ono za šta svi znamo da ima potencijala.

Konačno smo stali lice u lice sa svime onim što nas je činilo otudjenima, nezainteresovanima, i ona gipsana maska iskrivljenog i lažnog osmeha je pala i polomila se u hiljade sitnih delova koje vise nikad ne možemo i odbijamo da popravimo.

Naše jedino oružje je smeh, i sva ova dobra energija, koja raste, gomila se i preti da osvoji svaki kutak ove naše male – velike Srbije. Šaržer nam je pun, i pucamo pravo u srce.

Stiv Džobs vam je poručio da ostanete gladni i blesavi, a LDP dodaje - RADOZNALI I POZITIVNI.

Razlicitost = Lepota

Frensis Bekon je uveo induktivan nacin zakljucivanja, a zatim je predrasude, ili pogresna verovanja nazvao IDOLIMA. Postoji 4 idola.
Idol pecine, idol pozorista, idol trga i idol roda. Svaki od njih opisuje kako sticemo i razvijamo predrasude.
Onaj koji je “urodjen” je idol pecine. Zove se tako jer svako od nas ima svoju pecinu – mali svet iz kog posmatra ostatak covecanstva. Ono sto on zakljucuje jeste da predrasude koje sticemo i razvijamo  zavise od mesta gde smo rodjeni, odgoja, vaspitanja, religije koja je zastupljena, od kulture i znanja – sirine naseg vidika. Idol trga znaci da ih sticemo pogresnim tumacenjem tudjih reci, na sta Frensis dodaje da sve sto cujemo trebamo primati sa dozom rezerve i sumnje. Idol pozorista navodi da ih sticemo posmatranjem samo spoljasnosti bez okreta i zadiranja u dubinu i istinu. Idol roda objasnjava coveka kao emotivno bice ciji razum nadvladavaju osecanja. Tada covek postaje neobjektivan i pristrasan.

Sigurno se pitate zasto sam ovo nabrojala…

Da bismo shvatili one koji osudjuju druge, a da ih mi pritom ne osudimo, moramo shvatiti odakle poticu predrasude, kako nastaju, i zbog cega je tesko resiti ih se.

Frensis navodi da je moguce samo delimicno se osloboditi ovakvih zabluda, ali se ja ne bih slozila sa njime.

Rasla sam u drustvu koje stogo osudjuje sve sto ne spada u neke nepisane norme . Ako si drugaciji postaces predmet govorancija, ismevanja i torture. Nemam predrasuda ni prema kome. Sto znaci da je bez obzira na uticaj drustva i okoline moguce imati otvoren pogled na svet.

Danas sam procitala clanak o mladicu koji je izvrsio samoubistvo nakog sto je trpeo fizicku, verbalnu i psihicku torturu godinama.
Ne slazem se sa izjavom da se ubio. Njega su ubili. Mozda ga nisu izboli, izmasakrirali ili upucali, ali su ga ubijali lagano pogledima, recima, udarcima. Bila je to bolna i spora smrt za njega, gora od svega sto sam vec navela. Zao mi je zbog toga.
http://www.blic.rs/Vesti/Svet/305351/Gej-tinejdzer-se-ubio-nakon-sto-su-roditelji-pokusali-da-isteraju-djavola-iz-njega

Ne mogu da izbijem par pitanja iz glave citav dan.

Kako nastaju takvi ljudi, ogorceni, zeljni tudje patnje, sa predrasudama okacenim na ostricu reci, iz kojih tece osuda?

Gde su to oni rasli, ko ih je odgajao i vaspitavao, kojoj religiji pripadaju, kakva je to kultura koja podrzava mrznju?

Naravno diskriminacija se ne vrsi samo nad gej populacijom. Dovoljno je da si malo drugaciji da bi te obelezili, etiketirali, ismevali, maltretirali.

Pre nedelju dana smo radili pismeni, i jedna od tema bila je “kriterijumi kojima merim ljudsku lepotu”.
Htela sam da napisem rad koji nakon sto ga procitaju, ostavi jak utisak, rad koji ce naterati ljude da razmisle dobro o tome sta je zaista ljudska lepota.

Ljudska lepota je RAZLICITOST. Upravo ono sto je u danasnjici predmet podsmeha i izivljavanja.

Kada bi samo polovinu vremena koje trose na ismevanje iskoristili da razmisle o tome sta dobro moze da proizadje iz ljubavi dva muskarca, dve zene, iz onog momka sa naocarama koji je zaludjen za igrice i ratura matematiku, iz one cutljive devojke koja uvek sedi sama …. Shvatili bi da dva muskarca ili dve zene u braku mogu da usvoje jedno, dva, tri nezbrinuta deteta, pruze im svu ljubav ovog sveta, trudeci se pritom deset puta vise da budu dobri roditelji. Da taj momak moze da bude njihov dobar drug jer vole iste igrice, da moze pritom da im pomogne oko matematike, fizike, hemije, kasnije tokom zivota da otvori firmu, pruzi im posao. Da ta cutljiva devojka ima andjeoski glas i da bi najradije pevala iz sveg glasa. Uzivali bi u njenoj muzici.

Pozivam ljude. Nemojmo biti slepi. Skinite poveze sa ociju, oslobodite se lanaca predrasuda.
Pruzite, jer i vama ce jednog dana trebati sansa.

Svet mnogo lepse izgleda kada ga gledas svojim ocima, umesto kroz maramu koju ti je vezalo drustvo.

I’ve lost the war, but at least the battle is mine

Ako se ikada vratis zatecices praznocu, ja vise nisam tu.

Krenula sam.

Bezbrizno.

Ranac sam natrpala praznim papirima, novim tek zarezanim olovkama. U malu pregradu ubacila sam mali zamotuljak od ljubicastog stofa u koji sam pazljivo spakovala pokvareno srce.

Jedanu grancicu lavande sam udenula u kosu.

Jorgovan vise ne mirisem.

Ni majske ruze.

Volim novo cvece.

I kosu sam rasplela. Ne nosim vise cvrste pletenice. Ni tvoju sliku u praznom novcaniku koji sam onomad kupila samo da zbog toga.

Svet mirise toliko drugacije sada, krece se brze, visprenije, a ja.. Ja sednem na klupu i uzivam.

Tabanam po sveze pokosenoj travi.

Kada se kisa spusti izadjem na ulicu i posmatram ljude kako zure i beze, pritom gledajuci me cudno.

Zimi stanem na prozor, gledam ih sa osmog sprata, i opet vidim borbu malih, uplasenih spermatozoida – ko ce pre stici do svog cilja.

I smejem se. Kako smo prosti.

“Leave a mark” – “Ostavi traga”

Izgubili ste se na putu do cilja, i za vama ostace samo novac.

Onaj isti novac koji ce vec sutra neko drugi, veci posedovati.

Neko ko je ostavio traga.

Smejem se jer svi cemo mi na kraju biti samo price koje mogu ali ne moraju biti ispricane.

Zatecices praznocu, ja sam krenula.

Bosa.

Otisla da ostavim traga.

I nikad necu umreti.

Cak i kad se to desi.

Ostace trag mojih stopala pa makar i u tek polozenom betonu u ulici Feliksa Milekera, pored zute kuce nemacke arhitekture.

Moj oprostaj

Nikada sebi necu oprostiti sto sam tako lako odustala od tebe. Mada nisi bio vredan borbe u tebi je postojalo nesto sto je u meni izazivalo citave spektre valjanih i cestitih emocija, zelja i ambicija. I ako bi umesto po onome sto ljudi misle i govore o nama ili onome sto nam cine, bilo to dobro ili lose, ljude cenili na osnovu onoga sto iz nas izvlace,  sto od nas stvaraju ili u nama prepoznaju ti bi najpre bio okarakterisan kao dobar covek. Stoga ti tu titulu i dajem bez obzira na sve ostalo sto se zbivalo izmedju nas. Na kraju je ipak najbitnije upravo to da si iz mene krisom ukrao sve ono dobro, utkao ga u moju kozu, srce i svest i okrenuo me prema ogledalu zvanom zivot da vidim svoj prekrasni odraz u osecanjima koja su ljudi gajili prema meni bas zbog svega sto si mi pokazao da krijem duboko u sebi. Zbog toga ti zahvaljujem oprostajem i zelim da spavas bez i trune grize savesti.

Zivot je lep

Ne postujem one koji govore, vec one koji pokazuju. Ne verujem onima koji se kunu, vec onim drugim, koji dokazu. Ne sanjam velike stvari i nemam velike zelje, sve o cemu sanjam je moguce i vrlo izvodljivo. Ne uklapam se u svako drustvo i ne smejem se glupim salama, imam svoje, malo ali izabrano koje ima odlicne posalice.  Ne spavam sa svakime, biram sa kime cu otici u krevet, ne jer mi se moze vec zbog toga sto sam probirljiva. Verujem u ljubav jer ona zaista postoji, i svakome se desi makar jednom u zivotu. Nisam svetica ni gresnica, sasvim sam obicna. Nisam najinteligentnija, niti najsnaznija, ne umem da se smejem kad mi je tesko i neretko zaplacem. Ne probudim se sa savrsenom frizurom, treba mi dosta vremena da se doteram. Kada idem na plazu ne stavljam puder na lice bezobzira sto moja koza nije savrsena, ne stidim se sebe. Jedem koliko zelim i nije me briga ako se ugojim ili sam previse mrsava. Nisam namontirana svaki vikend i nisam na stiklama. Kada zelim da se doteram to i ucinim. Ne treba mi nicije odobrenje na konto toga kako izgledam, kako se ponasam, kako govorim ili hodam. Nisam ego manijak, i ne mislim da sam savrsena. Postujem sebe. Uzivam u drustvu dragih osoba, dobroj muzici, interesantim razgovorima i picu. Moj zivot je lep.

Jeftina

Tog jutra si me ucinio jeftinom.

Bila sam prodana dusa.

Pred moja kolena prosuo si sitnis i po koju laz koji su se dugo prikupljali u tvojim dzepovima.

A ja sam ih, kao malo cigance koje skuplja kovanice iz kumove busne kese, pokupila, mahnito.

Lezala sam ispod tebe, kruta i odsutna, a da to nisi ni primetio.

Uspeo si da mi uzmes sve. Postala sam kao ti.

Prosjak na stepenicama hrama Srece. Tuzno, uplakano celjade koje vapi za neznoscu.

Bio je petak. Crveni lak na noktima mi se izlizao. Haljina mi je bila poguzvana. Na putu do kuce sam rukom u dzepu prevrtala po kovanicama koje su mi zarile prste.

Za prolaznike bila sam ono sto nikada ne zele svojoj deci.

Kurva.

Jeftina.

Sama.

Nije me grizla savest. Nisam bila srecna. Nisam bila tuzna. Nisam bila….

Tog jutra si mi uzeo dostojanstvo.

Vreme uvek dodje po svoj danak

Ne secam se.

Bilo je davno.

Neko me je ljubio i milovao.

Neko me je imao.

Sada, zazmurim i sanjam.

Sanjam obalu i tebe.

Tvoje lice vise nije tvoje, tvoj osmeh vise nije tvoj.

Ne pripadas mi.

Tako se mnogo stvari izmenilo.

Jos uvek osetim ponekad u snu tvoj dodir oko struka, i cujem sapces mi na uho, kao vetar da mi prenosi reci.

Nisam srecna.

Lazem da jesam.

Lazem sebe, ljudi znaju.

Znam i ja.

Pogledam slike i vidim te sa njom, osetim kako tvoja sreca zraci, pokajem se sto sam ih gledala, ali uvek osetim tvoj osmeh koji me ceka tu.

Krije se na desktopu  mog racunara, kao krisom izviruje sa svake slike.

Pita me se zasto te jos sanjam posle toliko vremena, a znam da je odgovor tu u meni.

Stresem tvoj dodir sa struka i pomislim, bolje sam, ne interesuje me.

Slazem.

Vreme dolazi po svoj danak.

Uzima mi snove.

Uzima mi ono najvrednije sto imam.

Sanjala sam da si tu, kraj mene, na plazi.

Sanjala sam.

I vec sledeceg trenutka si nestao kao izmaglica, vristala sam u snu.

Osetila sam ulegnuce u krevetu kraj sebe, i miris tvoje koze, bio si tu kad sam zaspala, sanjala i budila se.

Osetila sam lagani pokret ruke kojim si uvek sklanjao moju kosu sa vrata, i tanani poljubac na istome.

Osetila sam dodir grube muske sake na butini.

Osmejak na mome licu.

Okrenucu se i opet ces biti tu!

Nada!

Okrenula se i videla nistavilo.

Ujelo me.

Osakatilo.

Ulegnuce se ispravilo, hladan, tvrdi madrac me je gledao zlobno, jastuk mi se smejao dok sam ga rukama stiskala mahnito.

Danas sam prvi put osetila da sam sama.

Nemam sna, nemam snova,  krevet mi se ruga.

Potpuno bunilo.

Nesanica.

Vreme je uzelo svoj danak!

Crvena.

Disem.

Osecam crvenilo,

njegov pakleni miris tvoje gole koze.

Odbija se od tebe kao zraci krvavog sutona od azurne vode, u nekim predalekim krajevima.

Zmurim.

Na nocnom nebu mojih kapaka razlivas se kao aurora borealis, u blagim, nespretnim talasima spektara boja.

Jedna uvek preovladjuje.

Mori me.

Muci.

Razbija.

Ta prokleta crvena kojom odise svaka nit tvoga bica.

Bojis me njome.

Kao da me ovako sitnu umaces u kanticu boje svoga postojanja.

Pustas me da se davim.

Suvise je gusta ta crvena.

Purpur

Ti imas purpurnu boju glasa.

Ona odzvanja jetko.

Obmotava mi se oko grla.

Steže.

Guši.

Odzvanja mi u mislima.

Purpurna.

Kao polja šafrana.

Šušti mi oko ušiju.

Prilepila mi se za ušnu školjku poput pijavice.

I sisa.

Upija moje misli.

Ti imaš glas boje purpura.

Pismo #2

Ljubavi,

Ovih dana cesto razmisljam o nama.

Iskreno, ne mogu da prestanem da mislim na ona tri sitna oziljka, koja se nalaze tik uz ivicu lica, na desnoj strani vilice, i prave taj savrseni mali trougao, kao da su tu da oznace mesto gde moj kaziprst i srednji prst uvek pridrzavam tvoju crnu, rascupanu glavu dok te ljubim, nezno, zmurecki, samo milujuci ti usne. Da mi je samo jos jednom da to ucinim.

Nedostajes mi.

Cekam te.

 

Pismo #1

Ljubavi,

Znam, nije me bilo dugo.

Mnogo vremena mi je trebalo da ono sto osecam i zelim pretocim u reci.

Znas ponekad je tesko naci rec koja odgovara onome sto se odvija u coveku, prosto nekada reci nisu dovoljne. Znam, zapitaces se onda sto ti nisam crtala kao ranije sto sam radila, ali nazalost ni to mi nije islo.

Gde si? Gde si svo ovo vreme?! Znas da ne umem sama sa sobom izaci na kraj. Stalno se pitam gde si, ponekad mi toliko nedostajes da osecam kako me koza, svaka kost, svaki misic i njegovo svako i najtananije vlakno bole. Lutam, koracam a ne znam ni kuda, ni zasto. Gledam a ne vidim nista sem tebe. Slusam a ne cujem. I zato te pitam, gde si?!

Molim te, pozuri kuci.

Cekam te.

Slusala sam

Slusala sam.

Kako dises, govoris, mislis…

I uvek sam najbolje cula kada si cutao.

Sve ostalo imalo je zvuk skriputanja nepodmazanih i rdjavih sarki glomaznih, gvozdenih vrata koje si tako olako zatvarao i zakivao meni ispred nosa.

I uvek sam najbolje razumela kada si me gledao.

Pogled je jedina stvar kojom nisi umeo da baratas.

Zato sam i ja cutala, i gledala.

Zaticala sam svoj odraz u ogledalu, bled i ubogog pogleda. I pokusavala da se osmehujem.

Nazalost nikada mi gluma nije isla od ruke, oci su me izdajale.

Jednom mi je neko rekao << Ne trudi se… Oci te odaju, pogotovu tvoje… Plave su, skoro prozirne, i kada te pogledam prodrem ti do srca. Bolje budi nesrecna, nego da ljudi misle da si lazna.>>

Nikada se vise posle toga nisam smejala ako nisam to zaista i osecala.

To sam i tebi rekla.

Od tad, osmehnuo si se samo jos jedared.

Kada si mi rekao da me volis.

I nikada vise u onoj neprekidnoj tisini nisam osetila kako toplina tvog osmeha ispunjava sobu.

I dan danas ne znam zasto.

Poziv

Sta smo bili?

Kuda smo isli?

Sta smo sanjali?

Gde smo stigli?

Sta smo zeleli?

Kako smo ziveli?

Jesmo li se iskreno smejali?

Jesmo li plakali?

Jesmo li osecali?

Jesmo li uzivali?

Jesmo li ljubili?

Sta smo znali?

Sta smo umeli?

Da li smo gledali?

Disali?

Pisali?

Slikali?

Dodirivali?

Plasili?

Uzasavali?

Bezali?

Vracali se?

Jesmo li??????

Sta smo bili?????

Desetine pitanja. Odgovora nema. Jer odgovor ni na jedno pitanje nije potpun bez obe strane.

Strahujem. Strahujem da okrenem tvoj broj, da cujem onaj zvuk dok cekam, tvoj glas. Gospode, tako ga dugo nisam cula, mozda ga i ne prepoznam.

+38169422….

………………

……………..

-Halo?

- …… Ne secam ti se glasa….

- Ko je to?

- …… Cujem, ni ti mog.

- Dugo nisi zvala…

- Uzasavala sam se mogucnosti da se neces javiti, da me neces prepoznati… Da me nema vise….

- ……..

- Nemoj da cutis.

- Ne znam sta da ti kazem….

- Pricaj mi bilo sta, ja sam tu… Samo… Zelim da ti slusam glas…..

- Ne znam sta… Pitaj me nesto…

- Reci mi…. Da li je moguce da vise nemamo o cemu da pricamo?   … Jesmo li ikada imali? …. Zar smo voleli u tisini????

- …………. Voleli smo, jednostavno, drugacije od drugih….

- Jesmo li isto sanjali, glavu uz glavu? Jesmo li zeleli? STA SMO BILI?! Reci mi! Progovori vec jednom! Ne mogu vise da cutim, ne mogu da trpim tisinu! Izjeda me, lagano, kao debela i dugacka pantljicara, hrani se secanjima, zvucima, dodirima! CUJES LI?! GOVORI!

- Ne znam… Nisam….

- Sta ne znas, nisi?! Govori! Ne mozemo ovako da zavrsimo… Ovo nije dostojno onome sto smo imali…

- Nisam imao potrebu da ti govorim…. Dokazivao sam.

- Pricaj mi bilo sta…..

- Volim te.

zvuk prekinute veze.

Bela praznina u stisnutoj saci, posoljena, zacinjena ali bez reci…..

Jutra

Probudila sam se pre tebe, kao i uvek. Bilo mi je zao da te budim. Tvoje usne su se micale lagano kao da sapuses, mrmljao si moje ime, i htela sam poslusati sta imas da kazes. To mi je bilo toliko vazno, to sto od celog sveta, od milijardi ljudi ti izgovaras moje ime. Sunca nije bilo, bar ne na nebu, i znam tog jutra ljudi su se pitali gde je nestalo. Recicu im. Bilo je tu, u tvojoj sobi, grejalo je nas, izbijalo je iz nasih grudi, probijalo se kroz kaveze rebara, jace i silnije nego ikada na nebu. Sasvim polako izvukla sam se iz tvog zagrljaja, prisla prozoru i zapalila, umotana u tvoju belu kosulju, i gledala kako veje. Bilo je mirno, vejavica je stvarala barijeru izmedju nase male planete i ostatka univerzuma. Okrenula sam se ka tebi, a ti si u polu snu opipavao mesto na kojem sam bila, pruzajuci se sve dalje i dalje, osecajuci toplotu koja je izbijala iz duseka, grabio si, ali nisam bila tu. Trgao si se, uspravio, poceo mahnito da se osvrces, nisi me video stopljenu u belinu kraj prozora, izraz tvog lica bio je uzasan. Kao da sam isparila, uplasio si se.

Zakoracila sam ka tebi i prosaputala – Tu sam, bejbe, ne brini, tu sam, sve je u redu.

Strah sa tvog lica otopilo cim si osetio Sunce kako isijava iz mog osmeha. I shvatila sam. Bas tog jutra sam shvatila. Volis me. Nisi mi morao bilo sta reci. Osetila sam.

Vratila sam se u gnezdo svijeno tik uz tebe.

To je bilo tako lepo jutro.

Na mestu tom

Oglas:

Izdajem sobu.

Mala, prozracna, topla.

 

 

 

-Halo?

- Javljam se povodom oglasa za izdavanje sobe?

- Da, izvolite? Sta vas interesuje?

- Pa u kakvom je stanju soba, sem onoga sto ste naveli? Rekoste, mala, prozracna i topla.

- Jeste, tako sam napisala. Mada, takva je nekada bila.

Za svaki slucaj nabavite neku pec, nisam dugo silazila tamo.

U njoj nema ljubavi, moracete da uselite svoju.

Zidovi secanja ogoljeni, tapete je odneo poslednji stanar.

Pomalo prokisnjava, ali samo kada zaplacem, ne brinite, to je retkost.

Cim stignete, otvorite sirom prozore da izvetrite ustajao vazduh lazi i obmana. Kazu treba malo duze da se izvetri, ali znam. Bice sve to u redu.

Obavezno se izujte, jos uvek nisam pokupila snove koje je razbijao po njoj, ne bih da ih jos i vi gazite.

- A hocete li to sa snovima uskoro resiti, ne bih da rasecem tabane?

- Da, da… Obecavam ovih dana cu to skupiti, a i nemoj te me pogresno shvatiti, moji snovi nisu ostri.

- Da, pretpostavljam, ali ne bih da rizikujem.

- U redu. Interesuje li vas jos nesto?

- Uh. Da. Cena?

- Veoma povoljno. Par toplih reci, osmeha i zagrljaja. Nista drugo ne trazim. Vidite, imam rupu u dzepu, i kroz nju sve propada, i stoga sve sto mi ostane, a vredi je bas ono sto sam vam predlozila. Slazete li se?

- Uh. Da. Veoma povoljno. Javicu vam se jos. Pozdravljam vas.

- Dovidjenja.

(zvuk prekinute veze)

Nikada se niko vise nije javio.

Kako sam ga zavolela

Ne znam.

Jednostavno se desilo…

Često smo se viđali, ali nikada nismo pričali i kada jesmo (što je bila i ostala retkost) nismo se baš najbolje razumevali. Ali ćutanje, njega je uvek vredelo slušati.

Ti dani provedeni sa njime prolazili su brzo, gomilali se stvarajući našu istoriju. I posle nekog vremena osetila sam da je uvek tu, i uvek će biti na mojim dlanovima, urezan pored svih ostalih brazdi. I desilo se ono što niko nikada od nas dvoje nije očekivao.

ZAVOLELI SMO SE.

Ja mogu ispričati jedino moju stranu priče, a njegovu… Pa, možda je nikada nećete pročitati niti čuti.

Znam da sam prvi put sebi priznala da ga volim jednog jutra, sasvim običnog i sličnog mnogim drugim jutrima, a opet toliko posebnog baš zbog tog priznanja.

Probudila sam se samo par minuta pre njega, pokušavajući da se promeškoljim pod težinom njegove glave i torza, koje su bile na mom trbuhu. Jedva sam se nekako izvukla na gore, dovoljno da mogu da se nalaktim i posmatram ga. Bilo je tako neobično tiho, ali ta tišina nije bila ista kao ona kada je bio budan. Ova je mirisala na spokoj i snove. Noć ugnežđena na njegovom potiljku u toku sna raščupala se po mom trbuhu, i jedna sitna lokna udobno se smestila u skrovište mog pupka, lagano se uzdižući i spuštajući u skladu sa mojim disanjem. Nikada do tada nisam primetila njegove trepavice, duge, baš duge, kao sunčevi zraci.

Sanjao je, činilo se nešto lepo, sudeći po osmejku koji je izranjao kod njegovog obraza poput Sunca koje izlazi.

Pomilovala sam ga i pomislila.

Tiho u sebi prošaputala: “Da samo znaš koliko te…..

…..

volim.”

Nasmejala sam se i bacila pogled na njega.

Bio je budan.

Nikada mu nisam priznala da sam baš tog jutra shvatila koliko ga zaista volim.

Sve je to muzika

Komadić sna na usnama

i jasno vidljiv šav,

nad kapcima oluja

što stvara zaborav.

 

U oku plavo da plavlje ne moze biti,

u ruci reč i poljubac

što se pokušavaju skriti.

 

Sasvim jako, sasvim glasno

u srcu zuta muzika što svira,

i samo teče,

i neće tiho, i ne da mira.

 

Ruka što drhti od ushićenja,

malo po malo, kao njedra,

kao što drhti duša njena.

 

I onda mir nastane, i muk,

i ravno, sve je sasvim ravno,

tišinu razbija samo otkucaja srca zvuk.

 

 

Kako sam postala, a mozda i prestala biti devojka koja ceka.

Tri sata izjutra. Zima. Nikakvi zvuci ne dopiru do naseg malog svemira, sneg deluje kao izolacija. U sobi gori samo mirisljava sveca, u vazduhu se oseti blagi miris lavande, to je prva stvar po kojoj cu se secati te veceri.

Nasih prvih sest meseci. Nisam ocekivala nista, mozda cak i manje od toga. Sedam na krevet i udisem duboko. Staje ispred mene i cutke me gleda.

Iz dzepa vadi mali zguzvani papiric, i drhtavim rukama ga pokusava rasklopiti. Niotkuda u njegovim rukama stvori se cvece, buket ruza, nisu majske ali… Pruza mi ga, udise duboko i moli me da ga slusam pazljivo. Papiric podrhtava u njegovim prelepim sakama.

Njegova sam, moje oci se pretvaraju u staklene, plave klikere, i slusam ga.

Čekaj me, i ja ću doći,
samo me čekaj dugo.
Čekaj me i kada žute kiše
noći ispune tugom.
Čekaj me i kada vrućine zapeku,
i kada mećava briše,
čekaj i kada druge nitko
ne bude čekao više.
Čekaj i kada čekanje dojadi
svakome koji čeka.

Čekaj me, i ja ću sigurno doći.
Ne slušaj kad ti kažu
kako je vrijeme da se zaboraviš
i da te nade lažu.
Nek povjeruju i sin i mati
da više ne postojim,
neka se tako umore čekati
i svi drugovi moji,
i gorko vino za moju dušu
nek piju kod ognjišta.
Čekaj i nemoj sjesti s njima,
i nemoj piti ništa.

Čekaj me, i ja ću sigurno doći,
sve smrti me ubiti neće.
Nek rekne tko me čekao nije:
Taj je imao sreće!
Tko čekati ne zna, taj neće shvatit,
niti će znati drugi
da si me spasila ti jedina
čekanjem svojim dugim.
Nas dvoje samo znat ćemo kako
preživjeh vatru kletu-
naprosto, ti si čekati znala
kao nitko na svijetu.

Naprosto, ti si čekati znala
kao nitko na svijetu…

Muk.

Polako, sasvim lagano podize pogled ka meni dok ja pokusavam sakriti suze, ali zalud. Video ih je i poceo mahnito da ih brise sa mog lica, kao da ce nekakvog traga ostaviti, ljubeci me u celo, i vrat, i ruke, i krsta, sapucuci sasvim tiho, dovoljno tiho da niko sem mene ne cuje, a dovoljno glasno da zapamtim zauvek tih par recenica – Ti si moja devojka koja ceka… Ti si… Ni jedna druga… Ti me uvek cekas…

 

I sam Bog zna da sam bila. Cekala sam, kada ga vise niko nije cekao, cekala sam, a on je odlazio i vracao se, i svaki put bi mi govorio iznova stihove… To mi je bila jedina uteha.

Sada, vise nisam ta devojka, vise nemam to posebno znacenje, sada sam obicna kao i sve druge devojke na ovom svetu.

Kao sto svemu drugom dodje kraj, doslo je i nama, nas voz je odavno otputovao i ostavio nas na peronu tisine. Neki novi putnici su se ukrcali, i sada pod svetloscu jedne svece jedni drugima govore neke druge stihove. A ti i ja… Mi cekamo neke druge vozove da nas odvedu na neke nove putanje, sa nekim novim ljudima.

Eto… Vidim, ti vec vuces za sobom kofere pune secanja, mirisa i dodira, i u ruci ti sveze ubrane majske ruze…

Pozuri dragi, ne osvrci se, propustices voz, vozovi nikog ne cekaju, i ne brini za mene, znas da cekati znam.

Mahni mi za kraj, i podji…

 

Ti mi mases, i nesto sapuces… Sa usana ti citam – Cekaj me, i ja cu sigurno doci……

 

Gusti dim me preplavljuje….

Na mestu gde je bio tvoj voz samo su prazne sine…

Sapucem – Tu sam.

Ne zaboravi me

“Put svile”

Alesandro Bariko

“Svaka prica ima svoju muziku. Ova ima belu muziku. To je vazno napomenuti, jer bela muzika je cudnovata muzika, kat kad te uznemiri: svira se sporo, a plese lagano. Kada je dobro odsvirana, to je kao da cujes kako odjekuje tisina, a ako gledas one koji uz nju plesu izgledaju ti kao da su nepomicni. Prokleto je teska, bela muzika…”

I ova moja ima belu muziku, onu koju ne cuje uho vec dusa.

Vece je (znam, uvek pocinjem sa “vece je”, ali samo nocu mogu da budem sama sa svojim mislima), vreme je obicno, bas onakvo kakvo bi trebalo biti u ovo doba godine. Svira ona dobra stara “Ruzica si bila”, ja pevusim i pregledam slike. Trebalo bi ih izbrisati, ali ja nemam srca, jer uspomene blede i jedino sto ostaje su fotografije da bar donekle povrate sva ta secanja i osecanja…

“Al’ nije za tebe divlja kupina, ni covjek kao ja…”

I nije, kupine ne volim, a ti… Ti nikada nisi bio covek za mene. Nisi sebi dozvolio da postanes bas to. Nisi umeo da volis i da budes voljen. Pitao si me cesto zasto sam cutljiva, i sta krijem, a ja sam toliko toga zelela reci, samo nisam htela trositi reci na nekog ko ih nikada ne bi shvatio. Govorila sam ti – Shvatices jednog dana.

I jesi. Shvatio si, ali je bilo suvise kasno. Ja nisam obicna zena, obicnog srca, moje srce nikada ne prasta. Ja ne znam za prevaru, i ne znam za laz. Govorila sam ti – Bicu tu dokle god ti budes zeleo da sam tu, ali ta zelja uvek mora biti cista, ukoliko pored toga da me imas pozelis bilo sta drugo, ja cu osetiti i otici. – Smejao si mi se, a ja sam znala da ce doci i taj dan.

Dosao je. Pozeleo si tudje telo, umesto mog, i imao si ga. Jednom jeftinom vecerju prodao si ono sto si mogao imati zauvek. Te veceri osetila sam kako mi koza gori, i suze su same od sebe navirale na oci. Sutradan sam znala da je gotovo.

I bilo je. Bilo je toliko gotovo da nam je bilo potrebno jos dvadeset novih reci za gotovo. Ti si, kao i uvek, odlazio i vracao se.

Ali…. Ja te vise nisam cekala.

“S vremena na vrijeme

Kao da cujem stope

K’o da ides preko mog praga

S vremena na vrijeme

Al’ znam da nemam prava

Ti nisi vise moja draga…”

Uh, koliko puta si mi pevao na glas, mrtav pijan ovu pesmu. I kleo se da znas kad dolazim, da osetis moje stope kao da po tvome srcu gaze. Kako si se samo kleo, i sam Bog bi ti verovao. I te noci, polu trezan ljubio si mi kolena i pevusio. A ja sam mislila da ces uvek biti moj, makar i nekim malim delom. Pred ocima promicala su secanja, mirisi i dodiri, i znala sam, uspeo si uci u istoriju moga zivota i tu ces i ostati. Dodelila sam ti prvo poglavlje, sa posvetom. Ne zaboravi me, ja sam devojka koja ceka. Na kraju krajeva, ti to najbolje znas…