Da te iselim iz glave

Vidis, nije problem preboleti. Tu sam skolu odavno zavrsila. Ali jeste problem zaboraviti.

Volela sam da spavam. Bila sam jedna od onih uspavanih lepotica. Sada mi se previse cesto uvuces u san, a to, lepi moj, ne mogu i necu. Mada, ne izostajes ni kada sam budna, neretko mi dosetas u misli, olako, kao da tu oduvek pripadas. Nije fer to mili, jer sam vise nego sigurna da mene u tvojim mislima nema.

I tako, ja bezim od tebe u snovima, u zivotu, ali mi to nekako ne polazi za rukom.

Nemam ja lutko moja vremena da cekam da se ti iselis iz moje glave, a nikako da te odatle izbacim, pa eto tako, tumaram i ja sa tobom iako mi to bas i ne prija.

I priznajem, moja je krivica sto si jos tu.

Al’ eto, to valjda tako u zivotu ide. Te selidbe su mucna stvar, oduze se, neke se stvari i zaborave, pa se po njih dolazi tek posle, nakon mnogo, suvise mnogo vremena.

bLAŽenstvo

Probudila sam se u sobi koja je bila okrečena jednom od onih masnih, uljanih, maslinasto – užasnih boja, zavese su bile pocepane i smrdele su na lekove, kao i sve ostalo na ovom mestu. Kada su me doveli bila sam u nekoj ekstazi, potpuno nesvesna svega oko sebe, pa se ne sećam ni prve provedene noći. Do mene su još dva kreveta, doduše prazna, traljavo nameštena i prekrivena sa po  jednom od onih odvratnih ćebadi koja vonjaju na urin. Metalni sklop kreveta je takođe zelen, ali ne od boje već od korozije. Kada sam ih pitala gde su mi sustanari u šali su mi rekli da sam dovoljno luda da budem tu, ali nedovoljno da me strpaju sa ostalima. Izopštena sam čak i među ludima.

Posle nekoliko dana buđenja u onoj memli od sobe počela sam da se prisećam kako sam dospela tu, ali mi nikako nije bilo jasno gde je nestao savršeni svet u kojem sam živela i koji sam mukom stvorila za sebe…

Četvrtog dana me je napokon posetio lekar, tačnije žena psihijatar. Bilo mi je čudno što na njenom licu nisam primetila i trunku sažaljenja, kao kod sestara koje su mi donosile hranu i ponekad u prolazu ćaskale sa mnom, već samo jedno veliko ništavilo emocija. Kao da je bila plastična, robot, mrtvih, hladnih i krutih očiju. Plašila me je. Takvih ljudi nije bilo tamo odakle sam došla.

Zamolila me je da počnem da pišem o sebi, naglasivši da to bude potpuno iskreno, od samog početka. Od prve laži.

Moj zadatak bio je da pišem ISKRENO o LAŽIMA.

Sedim u poluosvetljenoj sobi na poslednjem krevetu koji se nalazi do prozora i pokušavam da na papir prenesem jedan trenutak iz svog života za koji sam oduvek smatrala da je nebitan. Shvatam zašto mi je lekarka tražila da pišem baš o tome. Pitam se hoće li me protuviti ako budem slagala? verujem da neće, ali to nikako neće pomoći mom lečenju.

Gledam u plafon. Nekada bela, a sada već prljavo žuta farba sa njega se ljušti, i otkriva još mnogo takvih slojeva ispod sebe. To me podseća na mene. Moraću da stružem dugo i naporno da bih došla do one prvobitne farbe, ali se plašim da mi se ona i nakon svog tog truda neće dopasti.

Prva laž….

Imala sam sedam godina, majka mi je spremila doručak pre škole. Namazala mi je malo margarina, koji nikada nisam volela, i meda na krišku hleba, pokušavajući da me prevari na brzinu slatkim božanstvom.

Nisam ni zagrizla, odmah sam primetila šta pokušava. Iskoristila sam priliku da svoj doručak bacim kroz prozor naše osmospratnice.  Kada se vratila i primetila da je mleko popijeno, a pripremljeni obrok uredno pojeden bila je presrećna. I dan danas ne zna za to. To sam od tada pa nadalje činila svaki put kada mi se hrana nije dopadala i kada se za to ukazala prilika. i svaki sledeći put sam je sa istim osmehom slagala. I svaki put je progutala laž.

Nakon uspeha te prve male laži osladilo mi se , i mnogo puta bi me u laži hvatali, ali ja bih se već snalazila i izvlačila boljim i većim lažima. Imala sam užasno razvijenu maštu, što od čitanja, što od raznoraznih crtanih filmova. Mogla sam satima da čitam i da po završetku knjige menjam njen kraj,  smišljam nove likove, nadovezujem se na priče i stvaram potpuno nove svetove. Glavni akteri tih knjiga za mene nisu bili samo fikcija već moji najbolji prijatelji. Stvarne prijatelje nisam imala jer su uglavnom majke mojih vršnjaka branile istima da se druže sa mnom. Bila sam čudno dete. Odrasla sam uz Frodoa i Sema iz “Gospodara prstevnova”, družila se sa crnim pumama i Moglijem, preletala iz priče u priču, boravila u ruskm, ukrajinskim i uralskim narodnim bajkama. I na kraju sve te priče dopunjavala i doživljavala lično.

Nisam živela na ovom svetu, imala sam svoj, imam ga i dalje. Taj veliki sklop savršenstva, svih priča i bajki i onoga što sam sama dodala izmislila.

Radoznali i pozitivni

Ako bih morala da izaberem dve reči kojima bih opisala Srbiju, kako je vidim sada i u budućnosti, bez razmisljanja bih rekla da je ona radoznala i pozitivna, i to je ono sto mi uliva nadu. Kako je već opšte poznato radoznalost ide ruku pod ruku sa otvorenošću uma, i kroz te cvikere je mnogo bolje gledati svet. Ta radoznalost ispravlja svaku dioptriju i skida svaki povez koji nam namece društvo.

Ova Srbija koju sad gledam, željna ISTINE i osmeha, ova Srbija koja se bori i otima od čvrstih stegi neznanja, to je Srbija koju želim za sebe, svoju porodicu, prijatelje i sugradjane.

Ova država je konačno izvukla svoj nos iz tamne pećine u koju su je strpali, i počela da njuška i saznaje, da se osmehuje, da želi da se menja, radi na sebi, raste, PREOKRENULA SE. Mozda čak i preraste sva naša očekivanja, iznenadi nas, i ostavi u šoku, ispuni Zoranove reči i postane sve ono o čemu sanjamo decenijama, ono za šta svi znamo da ima potencijala.

Konačno smo stali lice u lice sa svime onim što nas je činilo otudjenima, nezainteresovanima, i ona gipsana maska iskrivljenog i lažnog osmeha je pala i polomila se u hiljade sitnih delova koje vise nikad ne možemo i odbijamo da popravimo.

Naše jedino oružje je smeh, i sva ova dobra energija, koja raste, gomila se i preti da osvoji svaki kutak ove naše male – velike Srbije. Šaržer nam je pun, i pucamo pravo u srce.

Stiv Džobs vam je poručio da ostanete gladni i blesavi, a LDP dodaje - RADOZNALI I POZITIVNI.

Razlicitost = Lepota

Frensis Bekon je uveo induktivan nacin zakljucivanja, a zatim je predrasude, ili pogresna verovanja nazvao IDOLIMA. Postoji 4 idola.
Idol pecine, idol pozorista, idol trga i idol roda. Svaki od njih opisuje kako sticemo i razvijamo predrasude.
Onaj koji je “urodjen” je idol pecine. Zove se tako jer svako od nas ima svoju pecinu – mali svet iz kog posmatra ostatak covecanstva. Ono sto on zakljucuje jeste da predrasude koje sticemo i razvijamo  zavise od mesta gde smo rodjeni, odgoja, vaspitanja, religije koja je zastupljena, od kulture i znanja – sirine naseg vidika. Idol trga znaci da ih sticemo pogresnim tumacenjem tudjih reci, na sta Frensis dodaje da sve sto cujemo trebamo primati sa dozom rezerve i sumnje. Idol pozorista navodi da ih sticemo posmatranjem samo spoljasnosti bez okreta i zadiranja u dubinu i istinu. Idol roda objasnjava coveka kao emotivno bice ciji razum nadvladavaju osecanja. Tada covek postaje neobjektivan i pristrasan.

Sigurno se pitate zasto sam ovo nabrojala…

Da bismo shvatili one koji osudjuju druge, a da ih mi pritom ne osudimo, moramo shvatiti odakle poticu predrasude, kako nastaju, i zbog cega je tesko resiti ih se.

Frensis navodi da je moguce samo delimicno se osloboditi ovakvih zabluda, ali se ja ne bih slozila sa njime.

Rasla sam u drustvu koje stogo osudjuje sve sto ne spada u neke nepisane norme . Ako si drugaciji postaces predmet govorancija, ismevanja i torture. Nemam predrasuda ni prema kome. Sto znaci da je bez obzira na uticaj drustva i okoline moguce imati otvoren pogled na svet.

Danas sam procitala clanak o mladicu koji je izvrsio samoubistvo nakog sto je trpeo fizicku, verbalnu i psihicku torturu godinama.
Ne slazem se sa izjavom da se ubio. Njega su ubili. Mozda ga nisu izboli, izmasakrirali ili upucali, ali su ga ubijali lagano pogledima, recima, udarcima. Bila je to bolna i spora smrt za njega, gora od svega sto sam vec navela. Zao mi je zbog toga.
http://www.blic.rs/Vesti/Svet/305351/Gej-tinejdzer-se-ubio-nakon-sto-su-roditelji-pokusali-da-isteraju-djavola-iz-njega

Ne mogu da izbijem par pitanja iz glave citav dan.

Kako nastaju takvi ljudi, ogorceni, zeljni tudje patnje, sa predrasudama okacenim na ostricu reci, iz kojih tece osuda?

Gde su to oni rasli, ko ih je odgajao i vaspitavao, kojoj religiji pripadaju, kakva je to kultura koja podrzava mrznju?

Naravno diskriminacija se ne vrsi samo nad gej populacijom. Dovoljno je da si malo drugaciji da bi te obelezili, etiketirali, ismevali, maltretirali.

Pre nedelju dana smo radili pismeni, i jedna od tema bila je “kriterijumi kojima merim ljudsku lepotu”.
Htela sam da napisem rad koji nakon sto ga procitaju, ostavi jak utisak, rad koji ce naterati ljude da razmisle dobro o tome sta je zaista ljudska lepota.

Ljudska lepota je RAZLICITOST. Upravo ono sto je u danasnjici predmet podsmeha i izivljavanja.

Kada bi samo polovinu vremena koje trose na ismevanje iskoristili da razmisle o tome sta dobro moze da proizadje iz ljubavi dva muskarca, dve zene, iz onog momka sa naocarama koji je zaludjen za igrice i ratura matematiku, iz one cutljive devojke koja uvek sedi sama …. Shvatili bi da dva muskarca ili dve zene u braku mogu da usvoje jedno, dva, tri nezbrinuta deteta, pruze im svu ljubav ovog sveta, trudeci se pritom deset puta vise da budu dobri roditelji. Da taj momak moze da bude njihov dobar drug jer vole iste igrice, da moze pritom da im pomogne oko matematike, fizike, hemije, kasnije tokom zivota da otvori firmu, pruzi im posao. Da ta cutljiva devojka ima andjeoski glas i da bi najradije pevala iz sveg glasa. Uzivali bi u njenoj muzici.

Pozivam ljude. Nemojmo biti slepi. Skinite poveze sa ociju, oslobodite se lanaca predrasuda.
Pruzite, jer i vama ce jednog dana trebati sansa.

Svet mnogo lepse izgleda kada ga gledas svojim ocima, umesto kroz maramu koju ti je vezalo drustvo.

Truli prosvetni sistem.

Besna sam i frustirana. Necu vise da guram glavu u torbu, necu da se uklapam u homogenu masu. Odbijam! Sa znakom uzvika, jasno i glasno! Necu da cutim i okrecem glavu. Ko nas obrazuje? Oni isti profesori koji ucenike kojima predaju poducavaju i privatno uz novcanu nadoknadu, oni lenji kojima je tesko da ustanu iz stolice da bi napisali jedan zadatak i objasnili ga, oni koji pedagogiju nikada nisu zavrsili, oni isti koji pedagogijom nazivaju dranje i urlanje na zbunjenog ucenika koji ne shvata gradivo, oni isti kojima je jedan i jedini nacin predavanja  diktiranje, koje se pritom odvija brzinom svetlosti, oni tuzni i jadni koji su imali velike ciljeve za sebe, a nazalost ih nisu ispunili, pa sada svoje frustracije lece na nama, oni koji nam prepricavaju svoje rasprave sa kojekakvim babama, pritom koristeci krajnje prost i vulgaran jezik,oni koji nas nazivaju mentalno zaostalima, trubadurima, prostacima, stokom, oni nezainteresovani koji samo klimaju glavom ili slezu ramenima, oni koji nas ocenjuju po karakteru i opredelenjima, nacionalnostima, stavovima, oni koji od nas zele da naprave stancane plasticne lutke, istog misljena, istog izgleda, istog hoda, iste fele, oni koji nas vlastima daju tako nepoducene, uskogrudne, proste da nam raspredaju price i bajke, mazu nam oci i stavljaju poveze. Zar da cutim?

Necu vise da zadrzavam svoje misljenje za sebe, necu da uklapam u drustvo. Ja sam JA! Znam ko sam i koliko vredim i nijedna vasa ocena ne moze odretiti koliko zaista imam u glavi, i nijedna vasa ruzna rec ili uvreda me nece obeshrabriti.

Sve jedno mi je sto mislite da sam nevaspitana, drska i bezobrazna jer gresite i to samo prost covek o meni moze misliti, ja sam samo realna, suvise realna za vase uske vidike. Ako vas istina boli promenite je, ja vam vise necu cutati. Od vas nikada nista nisam ni naucila, sve sto znam i mogu sama sam savladala ili su me kod kuce naucili. Mislite da nisam za velike stvari, da nikada od mene nista nece biti? Varate se dragi moji, jer sve sto uradim u zivotu bice veliko, jer radim za sebe, makar i na salteru radila, ili naplacivala koriscenje vc-a, radicu to jer ja tako hocu i to ce za mene biti veliko. Ne trebaju mi vasi osmesi, ni vase priznanje mog intelekta, ne treba mi vase tapsanje po ramenu, ne trebaju mi vasi novci, ne trebaju mi vasi sazaljivi pogledi, zadrzite sve to za sebe.

Sto se tice dijagnoza koje ste mi dodelili, verujte mi na rec one su samo olicenje onoga kako vidite sebe.

Niko mi ne moze oduzeti znanje, vase ocene ga mozda ne opisuju u pravom svetlu ali ga ne menjaju, ono je tu, i uvek ce biti.

Te ocene mogu jedino biti slika i prilika shvatanja razlicitosti drugog coveka koji vasi prosti umovi ne mogu da komprehenduju.

Ja jesam lenja, i jesam letargicna, i jesam dzangrizalo, ali ne zaboravite da me ne poznajete, i da pre nego sto mi sudite trebate pojesti sa mnom ne kilu, nego tonu soli, a verujem da znate da za toliku kolicinu soli treba mnogo, mnogo vremena.

Hvala lepo, molim lepo.

Eto ko nas obrazuje.

I onda se pitate zasto nam je drzava u rasulu?

Eto zasto.

I’ve lost the war, but at least the battle is mine

Ako se ikada vratis zatecices praznocu, ja vise nisam tu.

Krenula sam.

Bezbrizno.

Ranac sam natrpala praznim papirima, novim tek zarezanim olovkama. U malu pregradu ubacila sam mali zamotuljak od ljubicastog stofa u koji sam pazljivo spakovala pokvareno srce.

Jedanu grancicu lavande sam udenula u kosu.

Jorgovan vise ne mirisem.

Ni majske ruze.

Volim novo cvece.

I kosu sam rasplela. Ne nosim vise cvrste pletenice. Ni tvoju sliku u praznom novcaniku koji sam onomad kupila samo da zbog toga.

Svet mirise toliko drugacije sada, krece se brze, visprenije, a ja.. Ja sednem na klupu i uzivam.

Tabanam po sveze pokosenoj travi.

Kada se kisa spusti izadjem na ulicu i posmatram ljude kako zure i beze, pritom gledajuci me cudno.

Zimi stanem na prozor, gledam ih sa osmog sprata, i opet vidim borbu malih, uplasenih spermatozoida – ko ce pre stici do svog cilja.

I smejem se. Kako smo prosti.

“Leave a mark” – “Ostavi traga”

Izgubili ste se na putu do cilja, i za vama ostace samo novac.

Onaj isti novac koji ce vec sutra neko drugi, veci posedovati.

Neko ko je ostavio traga.

Smejem se jer svi cemo mi na kraju biti samo price koje mogu ali ne moraju biti ispricane.

Zatecices praznocu, ja sam krenula.

Bosa.

Otisla da ostavim traga.

I nikad necu umreti.

Cak i kad se to desi.

Ostace trag mojih stopala pa makar i u tek polozenom betonu u ulici Feliksa Milekera, pored zute kuce nemacke arhitekture.

Moj oprostaj

Nikada sebi necu oprostiti sto sam tako lako odustala od tebe. Mada nisi bio vredan borbe u tebi je postojalo nesto sto je u meni izazivalo citave spektre valjanih i cestitih emocija, zelja i ambicija. I ako bi umesto po onome sto ljudi misle i govore o nama ili onome sto nam cine, bilo to dobro ili lose, ljude cenili na osnovu onoga sto iz nas izvlace,  sto od nas stvaraju ili u nama prepoznaju ti bi najpre bio okarakterisan kao dobar covek. Stoga ti tu titulu i dajem bez obzira na sve ostalo sto se zbivalo izmedju nas. Na kraju je ipak najbitnije upravo to da si iz mene krisom ukrao sve ono dobro, utkao ga u moju kozu, srce i svest i okrenuo me prema ogledalu zvanom zivot da vidim svoj prekrasni odraz u osecanjima koja su ljudi gajili prema meni bas zbog svega sto si mi pokazao da krijem duboko u sebi. Zbog toga ti zahvaljujem oprostajem i zelim da spavas bez i trune grize savesti.

Zivot je lep

Ne postujem one koji govore, vec one koji pokazuju. Ne verujem onima koji se kunu, vec onim drugim, koji dokazu. Ne sanjam velike stvari i nemam velike zelje, sve o cemu sanjam je moguce i vrlo izvodljivo. Ne uklapam se u svako drustvo i ne smejem se glupim salama, imam svoje, malo ali izabrano koje ima odlicne posalice.  Ne spavam sa svakime, biram sa kime cu otici u krevet, ne jer mi se moze vec zbog toga sto sam probirljiva. Verujem u ljubav jer ona zaista postoji, i svakome se desi makar jednom u zivotu. Nisam svetica ni gresnica, sasvim sam obicna. Nisam najinteligentnija, niti najsnaznija, ne umem da se smejem kad mi je tesko i neretko zaplacem. Ne probudim se sa savrsenom frizurom, treba mi dosta vremena da se doteram. Kada idem na plazu ne stavljam puder na lice bezobzira sto moja koza nije savrsena, ne stidim se sebe. Jedem koliko zelim i nije me briga ako se ugojim ili sam previse mrsava. Nisam namontirana svaki vikend i nisam na stiklama. Kada zelim da se doteram to i ucinim. Ne treba mi nicije odobrenje na konto toga kako izgledam, kako se ponasam, kako govorim ili hodam. Nisam ego manijak, i ne mislim da sam savrsena. Postujem sebe. Uzivam u drustvu dragih osoba, dobroj muzici, interesantim razgovorima i picu. Moj zivot je lep.

Jeftina

Tog jutra si me ucinio jeftinom.

Bila sam prodana dusa.

Pred moja kolena prosuo si sitnis i po koju laz koji su se dugo prikupljali u tvojim dzepovima.

A ja sam ih, kao malo cigance koje skuplja kovanice iz kumove busne kese, pokupila, mahnito.

Lezala sam ispod tebe, kruta i odsutna, a da to nisi ni primetio.

Uspeo si da mi uzmes sve. Postala sam kao ti.

Prosjak na stepenicama hrama Srece. Tuzno, uplakano celjade koje vapi za neznoscu.

Bio je petak. Crveni lak na noktima mi se izlizao. Haljina mi je bila poguzvana. Na putu do kuce sam rukom u dzepu prevrtala po kovanicama koje su mi zarile prste.

Za prolaznike bila sam ono sto nikada ne zele svojoj deci.

Kurva.

Jeftina.

Sama.

Nije me grizla savest. Nisam bila srecna. Nisam bila tuzna. Nisam bila….

Tog jutra si mi uzeo dostojanstvo.

Vreme uvek dodje po svoj danak

Ne secam se.

Bilo je davno.

Neko me je ljubio i milovao.

Neko me je imao.

Sada, zazmurim i sanjam.

Sanjam obalu i tebe.

Tvoje lice vise nije tvoje, tvoj osmeh vise nije tvoj.

Ne pripadas mi.

Tako se mnogo stvari izmenilo.

Jos uvek osetim ponekad u snu tvoj dodir oko struka, i cujem sapces mi na uho, kao vetar da mi prenosi reci.

Nisam srecna.

Lazem da jesam.

Lazem sebe, ljudi znaju.

Znam i ja.

Pogledam slike i vidim te sa njom, osetim kako tvoja sreca zraci, pokajem se sto sam ih gledala, ali uvek osetim tvoj osmeh koji me ceka tu.

Krije se na desktopu  mog racunara, kao krisom izviruje sa svake slike.

Pita me se zasto te jos sanjam posle toliko vremena, a znam da je odgovor tu u meni.

Stresem tvoj dodir sa struka i pomislim, bolje sam, ne interesuje me.

Slazem.

Vreme dolazi po svoj danak.

Uzima mi snove.

Uzima mi ono najvrednije sto imam.

Sanjala sam da si tu, kraj mene, na plazi.

Sanjala sam.

I vec sledeceg trenutka si nestao kao izmaglica, vristala sam u snu.

Osetila sam ulegnuce u krevetu kraj sebe, i miris tvoje koze, bio si tu kad sam zaspala, sanjala i budila se.

Osetila sam lagani pokret ruke kojim si uvek sklanjao moju kosu sa vrata, i tanani poljubac na istome.

Osetila sam dodir grube muske sake na butini.

Osmejak na mome licu.

Okrenucu se i opet ces biti tu!

Nada!

Okrenula se i videla nistavilo.

Ujelo me.

Osakatilo.

Ulegnuce se ispravilo, hladan, tvrdi madrac me je gledao zlobno, jastuk mi se smejao dok sam ga rukama stiskala mahnito.

Danas sam prvi put osetila da sam sama.

Nemam sna, nemam snova,  krevet mi se ruga.

Potpuno bunilo.

Nesanica.

Vreme je uzelo svoj danak!

tumor

Trenutak kada shvatis da su ljudi neograniceno neiskreni.

I ona tesgoba koja se ugnezdi tik ispod rebara, i bubri, raste, kuca. Kao tumor, siri se, metastazira. I nema leka.

Ona gorcina koju osetis pri svakom zalogaju lazi i licemerja, pri svakom gutljaju.

Zaustavis vreme, stanes i shvatis da si sam sebi jedini prijatelj, da si sam sebi jedini ljubavnik.

Materijalno preovladjuje nad duhovnim.

Glupost nad inteligencijom.

Laz nad iskrenoscu.

Necu da odustanem. Ja se nadam.

Postoje jos uvek dobri ljudi.

Verujem.

Crvena.

Disem.

Osecam crvenilo,

njegov pakleni miris tvoje gole koze.

Odbija se od tebe kao zraci krvavog sutona od azurne vode, u nekim predalekim krajevima.

Zmurim.

Na nocnom nebu mojih kapaka razlivas se kao aurora borealis, u blagim, nespretnim talasima spektara boja.

Jedna uvek preovladjuje.

Mori me.

Muci.

Razbija.

Ta prokleta crvena kojom odise svaka nit tvoga bica.

Bojis me njome.

Kao da me ovako sitnu umaces u kanticu boje svoga postojanja.

Pustas me da se davim.

Suvise je gusta ta crvena.

Purpur

Ti imas purpurnu boju glasa.

Ona odzvanja jetko.

Obmotava mi se oko grla.

Steže.

Guši.

Odzvanja mi u mislima.

Purpurna.

Kao polja šafrana.

Šušti mi oko ušiju.

Prilepila mi se za ušnu školjku poput pijavice.

I sisa.

Upija moje misli.

Ti imaš glas boje purpura.

Ne krpiti, vec odstraniti

Pre nego sto krenem da pisem ono o cemu sam planirala zelim da se izvinim onima koji ne zele da citaju, slusaju ili gledaju o politici i politiku. U potpunosti se slazem sa svima Vama koji imate takav stav, i ja to inace radim, ali sada jednostavno imam potrebu da napisem makar par recenica. Takodje se izvinjavam i za prethodna dva posta, doduse onaj prvi je manje politicke sadrzine nego onaj drugi.

Uh gde da krenem….?

Ko je ubio Zorana Djindjica i zasto?

Proslo je osam godina, a mi jos ne znamo.

Da, znamo ko je pucao ali ne i ko je izdao naredbu, niti ko je isplanirao atentat, niti koliko ljudi stoji iza svega toga. Ne znam za Vas, ali JA ZELIM DA ZNAM.

Mislim da je najveca Djindjiceva greska sto je nasu vladu nakon 5. oktobra krpio medicinskim koncem, pokusavajuci da odstani onaj tumor koji se smestio tik u srce Srbije i opkolio se metastazama iz vlade. I uspeo je, ali je zaboravio – Gde je jedan, tu su dva. - misleci da ce sledeci doktor zvani Evropska Unija otkloniti onaj drugi veliki, nabubreli tumor koji je rastao svakim danom sve vise i vise, stvarajuci nove metastaze na sve strane u trupu jadne Srbije.

Mozda bi i stigli do EU, ali ipak je metak bio brzi.

Previse je verovao. I mi smo verovali.

Trebalo je skalperom odstraniti sve zagadjeno, usaditi sasvim novo. Sve tumore i druge boljke iseci i izbaciti da trunu po strani.

Ali nije bilo tako. Nije bilo dovoljno vremena da bude tako.

I eto nas sad. Osam godina kasnije. I dalje u neznanju, nesto blizi cilju ka kojem nas je trcecim korakom vodio Zoran. Nismo nista pametniji, niti pozitivniji. A i kako bismo bili kada su onog dana sa Zoranom ubili i ono malo nade koje smo imali.

Igramo kolo sa vremenom – Jedan korak napred, a dva nazad, i tako u nedogled, a oni “odozgo” sviraju gusle i smeskaju se prostim seljacima u oru.

Danas mi je majka prvi put rekla – Sine, ti imas buducnost. Ali ona nije ovde.

I to me je tako zabolelo.

Zoranu Djindjicu

Imam jedno secanje, jace i jasnije od svih drugih u mom zivotu.

Devedeset i neka.

Posetio je Vrsac.

Odrazao govor.

Bila sam suvise mala da bih razumela sta se desava.

Ali jedno sam znala. Nikada nisam imala mnogo stvari, i uvek sam zelela vise, kao i svako drugo dete. Secam se da sam tog dana majci trazila novu igracku, kao i to da mi je rekla da nema novca da mi priusti tako nesto. Kasnije tokom veceri povela me je sa sobom na skup gde je on drzao govor.

Nakon govora, kada se guzva malo rascistila susrele smo se sa NJIM. Stajao je pred nama glavom i bradom, veliki covek, Zoran Djindjic. U ruke mi je na brzinu tutnuo jednu svoju potpisanu sliku, i pitao me postoji li nesto sto jako zelim. Rekla sam mu da zelim jednu igracku jer nemam sa cime da se igram. Pogledao me je onim njegovim ocima, i zauvek urezao taj momenat u moju glavicu. Podigao me je i zagrlio. Osetila sam neku pozitivnu energiju koju nikada vise u zivotu nisam osetila, zracio je njome. Porazgovarao je sa majkom, a onda smo se rastali.

Sutradan sam dobila igracku, bez obzira sto nismo imali novca ni za sta.

Tada sam naucila sta je nada.

Hvala ti Zorane, sto si me naucio da verujem.

 

Pismo #2

Ljubavi,

Ovih dana cesto razmisljam o nama.

Iskreno, ne mogu da prestanem da mislim na ona tri sitna oziljka, koja se nalaze tik uz ivicu lica, na desnoj strani vilice, i prave taj savrseni mali trougao, kao da su tu da oznace mesto gde moj kaziprst i srednji prst uvek pridrzavam tvoju crnu, rascupanu glavu dok te ljubim, nezno, zmurecki, samo milujuci ti usne. Da mi je samo jos jednom da to ucinim.

Nedostajes mi.

Cekam te.

 

Pismo #1

Ljubavi,

Znam, nije me bilo dugo.

Mnogo vremena mi je trebalo da ono sto osecam i zelim pretocim u reci.

Znas ponekad je tesko naci rec koja odgovara onome sto se odvija u coveku, prosto nekada reci nisu dovoljne. Znam, zapitaces se onda sto ti nisam crtala kao ranije sto sam radila, ali nazalost ni to mi nije islo.

Gde si? Gde si svo ovo vreme?! Znas da ne umem sama sa sobom izaci na kraj. Stalno se pitam gde si, ponekad mi toliko nedostajes da osecam kako me koza, svaka kost, svaki misic i njegovo svako i najtananije vlakno bole. Lutam, koracam a ne znam ni kuda, ni zasto. Gledam a ne vidim nista sem tebe. Slusam a ne cujem. I zato te pitam, gde si?!

Molim te, pozuri kuci.

Cekam te.

Slusala sam

Slusala sam.

Kako dises, govoris, mislis…

I uvek sam najbolje cula kada si cutao.

Sve ostalo imalo je zvuk skriputanja nepodmazanih i rdjavih sarki glomaznih, gvozdenih vrata koje si tako olako zatvarao i zakivao meni ispred nosa.

I uvek sam najbolje razumela kada si me gledao.

Pogled je jedina stvar kojom nisi umeo da baratas.

Zato sam i ja cutala, i gledala.

Zaticala sam svoj odraz u ogledalu, bled i ubogog pogleda. I pokusavala da se osmehujem.

Nazalost nikada mi gluma nije isla od ruke, oci su me izdajale.

Jednom mi je neko rekao << Ne trudi se… Oci te odaju, pogotovu tvoje… Plave su, skoro prozirne, i kada te pogledam prodrem ti do srca. Bolje budi nesrecna, nego da ljudi misle da si lazna.>>

Nikada se vise posle toga nisam smejala ako nisam to zaista i osecala.

To sam i tebi rekla.

Od tad, osmehnuo si se samo jos jedared.

Kada si mi rekao da me volis.

I nikada vise u onoj neprekidnoj tisini nisam osetila kako toplina tvog osmeha ispunjava sobu.

I dan danas ne znam zasto.

Свети Сава

Свети Сава

Течеш.
Жубориш и преплављујеш.
Плаветнило речи се просуло посвуда.
Мирише.
Изазива глад,
људи се грабе
за белим крухом доброте
којим нас храниш.
Тако га мало има.
Свакоме тек мрва на тањир падне.
Лавеж.
Тргају ланце и реже.
Још се понека бесна псина,
што прежива и глође правду и знање,
и данас чује,
као што надгласивале су нас ономад.
Речи.
Висе нам о пасу.
Светле и секу.
Њиховим се оштрицама бранимо.
Ходамо.
Сви имамо сопствене “Савине стопе”.
Лутамо, спотичући се о злодела и поган.
Не одустајемо!
не застајкујемо на раскршћима живота,
пратимо твој глас.
Течеш Саво…

Poziv

Sta smo bili?

Kuda smo isli?

Sta smo sanjali?

Gde smo stigli?

Sta smo zeleli?

Kako smo ziveli?

Jesmo li se iskreno smejali?

Jesmo li plakali?

Jesmo li osecali?

Jesmo li uzivali?

Jesmo li ljubili?

Sta smo znali?

Sta smo umeli?

Da li smo gledali?

Disali?

Pisali?

Slikali?

Dodirivali?

Plasili?

Uzasavali?

Bezali?

Vracali se?

Jesmo li??????

Sta smo bili?????

Desetine pitanja. Odgovora nema. Jer odgovor ni na jedno pitanje nije potpun bez obe strane.

Strahujem. Strahujem da okrenem tvoj broj, da cujem onaj zvuk dok cekam, tvoj glas. Gospode, tako ga dugo nisam cula, mozda ga i ne prepoznam.

+38169422….

………………

……………..

-Halo?

- …… Ne secam ti se glasa….

- Ko je to?

- …… Cujem, ni ti mog.

- Dugo nisi zvala…

- Uzasavala sam se mogucnosti da se neces javiti, da me neces prepoznati… Da me nema vise….

- ……..

- Nemoj da cutis.

- Ne znam sta da ti kazem….

- Pricaj mi bilo sta, ja sam tu… Samo… Zelim da ti slusam glas…..

- Ne znam sta… Pitaj me nesto…

- Reci mi…. Da li je moguce da vise nemamo o cemu da pricamo?   … Jesmo li ikada imali? …. Zar smo voleli u tisini????

- …………. Voleli smo, jednostavno, drugacije od drugih….

- Jesmo li isto sanjali, glavu uz glavu? Jesmo li zeleli? STA SMO BILI?! Reci mi! Progovori vec jednom! Ne mogu vise da cutim, ne mogu da trpim tisinu! Izjeda me, lagano, kao debela i dugacka pantljicara, hrani se secanjima, zvucima, dodirima! CUJES LI?! GOVORI!

- Ne znam… Nisam….

- Sta ne znas, nisi?! Govori! Ne mozemo ovako da zavrsimo… Ovo nije dostojno onome sto smo imali…

- Nisam imao potrebu da ti govorim…. Dokazivao sam.

- Pricaj mi bilo sta…..

- Volim te.

zvuk prekinute veze.

Bela praznina u stisnutoj saci, posoljena, zacinjena ali bez reci…..