Da te iselim iz glave

Vidis, nije problem preboleti. Tu sam skolu odavno zavrsila. Ali jeste problem zaboraviti.

Volela sam da spavam. Bila sam jedna od onih uspavanih lepotica. Sada mi se previse cesto uvuces u san, a to, lepi moj, ne mogu i necu. Mada, ne izostajes ni kada sam budna, neretko mi dosetas u misli, olako, kao da tu oduvek pripadas. Nije fer to mili, jer sam vise nego sigurna da mene u tvojim mislima nema.

I tako, ja bezim od tebe u snovima, u zivotu, ali mi to nekako ne polazi za rukom.

Nemam ja lutko moja vremena da cekam da se ti iselis iz moje glave, a nikako da te odatle izbacim, pa eto tako, tumaram i ja sa tobom iako mi to bas i ne prija.

I priznajem, moja je krivica sto si jos tu.

Al’ eto, to valjda tako u zivotu ide. Te selidbe su mucna stvar, oduze se, neke se stvari i zaborave, pa se po njih dolazi tek posle, nakon mnogo, suvise mnogo vremena.

Radoznali i pozitivni

Ako bih morala da izaberem dve reči kojima bih opisala Srbiju, kako je vidim sada i u budućnosti, bez razmisljanja bih rekla da je ona radoznala i pozitivna, i to je ono sto mi uliva nadu. Kako je već opšte poznato radoznalost ide ruku pod ruku sa otvorenošću uma, i kroz te cvikere je mnogo bolje gledati svet. Ta radoznalost ispravlja svaku dioptriju i skida svaki povez koji nam namece društvo.

Ova Srbija koju sad gledam, željna ISTINE i osmeha, ova Srbija koja se bori i otima od čvrstih stegi neznanja, to je Srbija koju želim za sebe, svoju porodicu, prijatelje i sugradjane.

Ova država je konačno izvukla svoj nos iz tamne pećine u koju su je strpali, i počela da njuška i saznaje, da se osmehuje, da želi da se menja, radi na sebi, raste, PREOKRENULA SE. Mozda čak i preraste sva naša očekivanja, iznenadi nas, i ostavi u šoku, ispuni Zoranove reči i postane sve ono o čemu sanjamo decenijama, ono za šta svi znamo da ima potencijala.

Konačno smo stali lice u lice sa svime onim što nas je činilo otudjenima, nezainteresovanima, i ona gipsana maska iskrivljenog i lažnog osmeha je pala i polomila se u hiljade sitnih delova koje vise nikad ne možemo i odbijamo da popravimo.

Naše jedino oružje je smeh, i sva ova dobra energija, koja raste, gomila se i preti da osvoji svaki kutak ove naše male – velike Srbije. Šaržer nam je pun, i pucamo pravo u srce.

Stiv Džobs vam je poručio da ostanete gladni i blesavi, a LDP dodaje - RADOZNALI I POZITIVNI.

I’ve lost the war, but at least the battle is mine

Ako se ikada vratis zatecices praznocu, ja vise nisam tu.

Krenula sam.

Bezbrizno.

Ranac sam natrpala praznim papirima, novim tek zarezanim olovkama. U malu pregradu ubacila sam mali zamotuljak od ljubicastog stofa u koji sam pazljivo spakovala pokvareno srce.

Jedanu grancicu lavande sam udenula u kosu.

Jorgovan vise ne mirisem.

Ni majske ruze.

Volim novo cvece.

I kosu sam rasplela. Ne nosim vise cvrste pletenice. Ni tvoju sliku u praznom novcaniku koji sam onomad kupila samo da zbog toga.

Svet mirise toliko drugacije sada, krece se brze, visprenije, a ja.. Ja sednem na klupu i uzivam.

Tabanam po sveze pokosenoj travi.

Kada se kisa spusti izadjem na ulicu i posmatram ljude kako zure i beze, pritom gledajuci me cudno.

Zimi stanem na prozor, gledam ih sa osmog sprata, i opet vidim borbu malih, uplasenih spermatozoida – ko ce pre stici do svog cilja.

I smejem se. Kako smo prosti.

“Leave a mark” – “Ostavi traga”

Izgubili ste se na putu do cilja, i za vama ostace samo novac.

Onaj isti novac koji ce vec sutra neko drugi, veci posedovati.

Neko ko je ostavio traga.

Smejem se jer svi cemo mi na kraju biti samo price koje mogu ali ne moraju biti ispricane.

Zatecices praznocu, ja sam krenula.

Bosa.

Otisla da ostavim traga.

I nikad necu umreti.

Cak i kad se to desi.

Ostace trag mojih stopala pa makar i u tek polozenom betonu u ulici Feliksa Milekera, pored zute kuce nemacke arhitekture.

Jeftina

Tog jutra si me ucinio jeftinom.

Bila sam prodana dusa.

Pred moja kolena prosuo si sitnis i po koju laz koji su se dugo prikupljali u tvojim dzepovima.

A ja sam ih, kao malo cigance koje skuplja kovanice iz kumove busne kese, pokupila, mahnito.

Lezala sam ispod tebe, kruta i odsutna, a da to nisi ni primetio.

Uspeo si da mi uzmes sve. Postala sam kao ti.

Prosjak na stepenicama hrama Srece. Tuzno, uplakano celjade koje vapi za neznoscu.

Bio je petak. Crveni lak na noktima mi se izlizao. Haljina mi je bila poguzvana. Na putu do kuce sam rukom u dzepu prevrtala po kovanicama koje su mi zarile prste.

Za prolaznike bila sam ono sto nikada ne zele svojoj deci.

Kurva.

Jeftina.

Sama.

Nije me grizla savest. Nisam bila srecna. Nisam bila tuzna. Nisam bila….

Tog jutra si mi uzeo dostojanstvo.

Vreme uvek dodje po svoj danak

Ne secam se.

Bilo je davno.

Neko me je ljubio i milovao.

Neko me je imao.

Sada, zazmurim i sanjam.

Sanjam obalu i tebe.

Tvoje lice vise nije tvoje, tvoj osmeh vise nije tvoj.

Ne pripadas mi.

Tako se mnogo stvari izmenilo.

Jos uvek osetim ponekad u snu tvoj dodir oko struka, i cujem sapces mi na uho, kao vetar da mi prenosi reci.

Nisam srecna.

Lazem da jesam.

Lazem sebe, ljudi znaju.

Znam i ja.

Pogledam slike i vidim te sa njom, osetim kako tvoja sreca zraci, pokajem se sto sam ih gledala, ali uvek osetim tvoj osmeh koji me ceka tu.

Krije se na desktopu  mog racunara, kao krisom izviruje sa svake slike.

Pita me se zasto te jos sanjam posle toliko vremena, a znam da je odgovor tu u meni.

Stresem tvoj dodir sa struka i pomislim, bolje sam, ne interesuje me.

Slazem.

Vreme dolazi po svoj danak.

Uzima mi snove.

Uzima mi ono najvrednije sto imam.

Sanjala sam da si tu, kraj mene, na plazi.

Sanjala sam.

I vec sledeceg trenutka si nestao kao izmaglica, vristala sam u snu.

Osetila sam ulegnuce u krevetu kraj sebe, i miris tvoje koze, bio si tu kad sam zaspala, sanjala i budila se.

Osetila sam lagani pokret ruke kojim si uvek sklanjao moju kosu sa vrata, i tanani poljubac na istome.

Osetila sam dodir grube muske sake na butini.

Osmejak na mome licu.

Okrenucu se i opet ces biti tu!

Nada!

Okrenula se i videla nistavilo.

Ujelo me.

Osakatilo.

Ulegnuce se ispravilo, hladan, tvrdi madrac me je gledao zlobno, jastuk mi se smejao dok sam ga rukama stiskala mahnito.

Danas sam prvi put osetila da sam sama.

Nemam sna, nemam snova,  krevet mi se ruga.

Potpuno bunilo.

Nesanica.

Vreme je uzelo svoj danak!

Pismo #2

Ljubavi,

Ovih dana cesto razmisljam o nama.

Iskreno, ne mogu da prestanem da mislim na ona tri sitna oziljka, koja se nalaze tik uz ivicu lica, na desnoj strani vilice, i prave taj savrseni mali trougao, kao da su tu da oznace mesto gde moj kaziprst i srednji prst uvek pridrzavam tvoju crnu, rascupanu glavu dok te ljubim, nezno, zmurecki, samo milujuci ti usne. Da mi je samo jos jednom da to ucinim.

Nedostajes mi.

Cekam te.

 

Jutra

Probudila sam se pre tebe, kao i uvek. Bilo mi je zao da te budim. Tvoje usne su se micale lagano kao da sapuses, mrmljao si moje ime, i htela sam poslusati sta imas da kazes. To mi je bilo toliko vazno, to sto od celog sveta, od milijardi ljudi ti izgovaras moje ime. Sunca nije bilo, bar ne na nebu, i znam tog jutra ljudi su se pitali gde je nestalo. Recicu im. Bilo je tu, u tvojoj sobi, grejalo je nas, izbijalo je iz nasih grudi, probijalo se kroz kaveze rebara, jace i silnije nego ikada na nebu. Sasvim polako izvukla sam se iz tvog zagrljaja, prisla prozoru i zapalila, umotana u tvoju belu kosulju, i gledala kako veje. Bilo je mirno, vejavica je stvarala barijeru izmedju nase male planete i ostatka univerzuma. Okrenula sam se ka tebi, a ti si u polu snu opipavao mesto na kojem sam bila, pruzajuci se sve dalje i dalje, osecajuci toplotu koja je izbijala iz duseka, grabio si, ali nisam bila tu. Trgao si se, uspravio, poceo mahnito da se osvrces, nisi me video stopljenu u belinu kraj prozora, izraz tvog lica bio je uzasan. Kao da sam isparila, uplasio si se.

Zakoracila sam ka tebi i prosaputala – Tu sam, bejbe, ne brini, tu sam, sve je u redu.

Strah sa tvog lica otopilo cim si osetio Sunce kako isijava iz mog osmeha. I shvatila sam. Bas tog jutra sam shvatila. Volis me. Nisi mi morao bilo sta reci. Osetila sam.

Vratila sam se u gnezdo svijeno tik uz tebe.

To je bilo tako lepo jutro.

Kako sam ga zavolela

Ne znam.

Jednostavno se desilo…

Često smo se viđali, ali nikada nismo pričali i kada jesmo (što je bila i ostala retkost) nismo se baš najbolje razumevali. Ali ćutanje, njega je uvek vredelo slušati.

Ti dani provedeni sa njime prolazili su brzo, gomilali se stvarajući našu istoriju. I posle nekog vremena osetila sam da je uvek tu, i uvek će biti na mojim dlanovima, urezan pored svih ostalih brazdi. I desilo se ono što niko nikada od nas dvoje nije očekivao.

ZAVOLELI SMO SE.

Ja mogu ispričati jedino moju stranu priče, a njegovu… Pa, možda je nikada nećete pročitati niti čuti.

Znam da sam prvi put sebi priznala da ga volim jednog jutra, sasvim običnog i sličnog mnogim drugim jutrima, a opet toliko posebnog baš zbog tog priznanja.

Probudila sam se samo par minuta pre njega, pokušavajući da se promeškoljim pod težinom njegove glave i torza, koje su bile na mom trbuhu. Jedva sam se nekako izvukla na gore, dovoljno da mogu da se nalaktim i posmatram ga. Bilo je tako neobično tiho, ali ta tišina nije bila ista kao ona kada je bio budan. Ova je mirisala na spokoj i snove. Noć ugnežđena na njegovom potiljku u toku sna raščupala se po mom trbuhu, i jedna sitna lokna udobno se smestila u skrovište mog pupka, lagano se uzdižući i spuštajući u skladu sa mojim disanjem. Nikada do tada nisam primetila njegove trepavice, duge, baš duge, kao sunčevi zraci.

Sanjao je, činilo se nešto lepo, sudeći po osmejku koji je izranjao kod njegovog obraza poput Sunca koje izlazi.

Pomilovala sam ga i pomislila.

Tiho u sebi prošaputala: “Da samo znaš koliko te…..

…..

volim.”

Nasmejala sam se i bacila pogled na njega.

Bio je budan.

Nikada mu nisam priznala da sam baš tog jutra shvatila koliko ga zaista volim.